Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Marin Katusa
Prošlog septembra, preciznije 12. i 13, u jednom gradu održan je na najvišem nivou sastanak organizacije za koju većina Amerikanaca nikad nije čula. Izveštaj glavnih medija o ovom događaju je nepostojeći.
Grad se zove Dušanbe, glavni grad Tadžikistana – zemlje za koju će tek poneki „zapadnjaci“ pogoditi gde se na mapi nalazi.
Ali, možete se kladiti u poslednju rublju da Vladimir Putin i u snu zna gde se Tadžikistan nalazi. Tamo je nastalo njegovo čedo, Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS), koju sačinjava šest članica – Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan.
ŠOS je osnovana 2001. – navodno da se kolektivno suprotstavi ekstremizmu i ojača bezbednost granica – ali je stvarni razlog njenog nastanka mnogo širi. Putin je u širokom kontekstu sagledava kao protivtežu NATO (što Organizacija uopšte ne poriče). Zvanično, pozicije ŠOS su da garantuje neblokovski princip, nekonfrontaciju i nemešanje u stvari drugih zemalja, ali – što je značajno – članice održavaju zajedničke vojne vežbe.
Zašto bismo uopšte obraćali pažnju na ovaj sastanak održan u nekoj nedođiji? Pa, očigledno, bilo šta što Rusija i Kina predlože kao međusobnu saradnju zaslužuje našu pažnju, ali postoji i mnogo više od toga.
Od osnivanja ŠOS, Rusija je oprezno vukla poteze, vodeći računa da se izbegne da grupa postane odskočna daska za kinesku ekspanziju u prostor koji Rusija vidi kao svoj strateški oslonac – centralnu Aziju. Istovremeno, Putin je stvarao prijatelje širom sveta što je brže mogao. Ako ima nameru da se suprotstavi globalnoj hegemoniji SAD – teza koju detaljno obrađujem u svojoj novoj knjizi „Hladniji rat“ – trebaće mu savezništava koliko god može da uspostavi.
Mnogi posmatrači su predviđali da će sastanak u Dušanbeu biti istorijski. Očekivalo se da će se organizacija otvoriti za nove članice, međutim proširenje je odloženo da bi se fokus usmerio na zbivanja u Ukrajini. Članice su, prema očekivanjima, podržale pozicije Rusije i pružile podršku nastavku dijaloga. Pozdravljen je dogovor o prekidu vatre potpisan u Minsku i visoko su ocenjeni uspesi mirovne inicijative ruskog predsednika.
Međutim, ideja prijema novih članica ostala je potpuno zapostavljena. Nekoliko zemalja već godinama aktivno traži način da se pridruži. Sada, kada rotirajuće predsedavanje organizacijom prelazi u Moskvu – naredni samit je planiran za juli 2015. u ruskom gradu Ufa – uslovi mogu da idu u prilog favorizovanja proširenja.
Nakon razmatranja, učesnici samita u Dušanbeu potpisali su dokumenta koja se tiču problema [proširenja]: „Tipski memorandum o obavezama država kandidata za dobijanje statusa članica ŠOS“ i „Postupak za dodelu statusa države članice ŠOS“.
Ovo je od izuzetne važnosti i za Rusiju i za Zapad, jer dve od nacija koje glasno izražavaju želju za prijem jesu zemlje čiji geopolitički značaj izbija u prvi plan – Indija i Pakistan, a spreman je još jedan veliki igrač – Iran.
Objašnjavajući razloge što se nije glasalo o prijemu ovih zemalja, Jurij Ušakov – pomoćnik predsednika Putina – bio je otvoren. Saopštio je ruskim medijima da je proširenje u ovom momentu preuranjeno zbog potencijalnih teškoća koje proizilaze iz poznatih nesuglasica između Indije i Kine, kao i Indije i Pakistana, a i zbog sankcija koje je Zapad uveo Iranu. Ovi konflikti bi mogli da oslabe savez i to je situacija koju Rusija želi da izbegne.
Dovođenje dugotrajno suprotstavljenih država za isti sto zahteva delikatno diplomatsko manevrisanje, ali to je situacija koju Putin nikad nije izbegavao (ko bi drugi mogao da ostvari srdačne odnose istovremeno sa Iranom i Izraelom?).
Kao i obično, Putin ovde nema u vidu male ili kratkoročne ciljeve. Među prioritetima koje je izložio povodom ruskog preuzimanja predsedavanja jesu jačanje uloge ŠOS u ostvarivanju regionalne bezbednosti, pokretanje značajnih multilateralnih ekonomskih projekata, proširenje kulturnih i socijalnih veza između država članica i izgrađivanje sveobuhvatnog pristupa savremenim globalnim izazovima. On priprema razvoj strategije ŠOS za period 2015–2025. i veruje da će biti spremna za sledeći samit.
Potrebno je da obratimo pažnju šta se dešava unutar ŠOS. Kada Indija i Pakistan postanu članice (a to će se sigurno desiti), a odmah zatim i Iran – pravila geopolitičke igre se definitivno menjaju.
Putin preuzima vodeću ulogu u stvaranju međunarodnog saveza sa četiri od deset najmnogoljudnijih nacija na planeti – ukupna populacija članica predstavljaće više od 40% ukupne svetske populacije, odnosno nešto manje od tri milijarde ljudi. Obuhvataće dve globalne ekonomije sa najbržim rastom. Uključivanje Irana znači da će članice da kontrolišu više od polovine svetskih rezervi prirodnog gasa. Razvoj azijske mreže cevovoda daće impuls ekonomskom razvoju regiona i ojačati međusobnu povezanost.
Ako Putin ostvari svoj naum, ŠOS neće postati samo suparnik NATO već može da kreira novu finansijsku strukturu koja direktno konkuriše MMF-u i Svetskoj banci. Osnivanje Nove razvojne banke (BRICS banka) ovog leta u Brazilu bio je prvi korak u tom pravcu i može da vodi detronizaciji američkog dolara kao svetske rezervne valute sa strašnim posledicama po američku ekonomiju.
Kako sam izložio u knjizi „Hladniji rat“, verujem da je Putinov krajnji cilj da pripremi napad na dolar – što bi SAD svelo na nivo jedne od mnogih nacija u svetu … a u tom procesu da podigne svoju otadžbinu do najvišeg mogućeg statusa.
Ono što se desilo u Tadžikistanu ove godine i što će se desiti sledećeg leta u Ufi stvari su od izuzetnog značaja. Nemerljivog.
(Sa engleskog posrbio: Aerial6)
(stanjestvari.com)
