Home / U FOKUSU / Kusturica, Intervju: „Demokratsko oslobođenje 5. oktobra nas je oslobodilo svega vrednog što smo imali!“

Kusturica, Intervju: „Demokratsko oslobođenje 5. oktobra nas je oslobodilo svega vrednog što smo imali!“

Kakva će biti trenutna, privremena slika jedne epohe, zavisi samo od sile koja pripoveda. Najžešće balkanske kleronacionaliste, jednog verskog fanatika, pisca „Islamske deklaracije“, a potom i njegovog naslednika na tronu najmlađe evropske države – globalna mreža Si-En-En proizvela je u borce za multietničku Bosnu. Dok su Amerikanci ovaj megafon držali, paradoksalno, populacija Kineza u Sarajevu, nadmašila je broj preostalih Srba.

kusturica

Emir Kusturica još kaže: To sa istinom je kao sa antibiotikom. Otkriven je tek posle Drugog svetskog rata, a milionima godina krio se u – buđi. Vekovima ga na kajmaku gledasmo, ali ga ne videsmo! Vidite, istinama uvek treba vremena, da pameti na raspolaganje pristignu…

– O NATO agresiji na Srbiju, Madlen Olbrajt reče: „Možda smo prekršili međunarodno pravo, ali smo ljudima efikasno pomogli“. Kada ona hvali neke od „istorijskih“, revizionističkih knjiga o Velikom ratu, vreme je da „pričanje priča“ zaustavimo i da se pozabavimo naukom, relevantnim istorijskim izvorima. Istorija nas uči da su imperijalističke težnje dovele do rata, a to čine i danas: lokalne požare raspiruju zarad ostvarenja strateških ciljeva. Srbi treba da znaju – Nemačka ima potrebu da se opere od masovnih zločina, Srbi su joj pogodan „sapun“ za to. Imaju i ruke „Druge Srbije“ da obave prljav posao. Tako se desilo, da je njihov istoričar Fišer odavno utvrdio da je za Veliki rat kriva Nemačka, a u vremenu sadašnjem „Di velt“ ima potrebu da piše, pa to i čini, da su za Veliki rat krivi Srbi i Rusi. Vidite, mi Srbi imamo individualce koji su promenili svet. Savremenoj civilizaciji, njenoj nauci i kulturi Srbi su dali najveće sinove i kćeri. Srbi moraju koračati napred spokojno. Zašto? Zato što je vrednost naučne istine neprolazna. Sa ovim saznanjem, ja sam stvorio jedini grad na planeti, posvećen jednom piscu i njegovom delu. U njemu se nalazi Andrićev institut. Pod okriljem vlada Republike Srpske i Srbije, institut se bavi proučavanjem prošlosti, s namerom da trasira naše buduće puteve.

Dok gradite Andrićgrad, snimate i film „Na mliječnom putu“. Vaši projekti nailaze na kritike iz BiH…

– Manekeni multietničke BiH iz Sarajeva, a rekosmo da u Sarajevu populacija Kineza danas premašuje broj preostalih Srba, često pokazuju svoje pravo lice: to su netrpeljivi etnomrsci iz 17. veka. Bili su u stanju da jedno krštenje, ovaj put moje, pretvore u izdajnički čin. Ja sam otišao u Njujork iz Sarajeva 1988. godine, u svet gde se ljudi svakog dana susreću sa novim idejama i njima se okreću. Tamo pravoslavni konvertiraju u budizam, katolici postaju ateisti, danas se pravoslavci javljaju u Argentini… Svako se prema svojim radostima i tugama skrasi u duhovnom središtu, koje smatra svojim. A kada sam ja ispričao priču o svom poreklu, o Babićima iz Hercegovine, kada sam kršten, to je smetalo Sarajevu usred gradnje 100 novih džamija. Samo što sam ja pretežak politički zalogaj za njihovog vođu Bakira Izetbegovića i njegove šehite. Od Ustikoline pa do krajnjeg severa taj Bakir nikome ništa ne predstavlja, ali je za jedno važan: on je islamski ekstremista. Njega drže na visokom političkom položaju da destabilizuje Balkan kada se za to ukaže potreba i prilika. To jeste opasno, ali stvaranje jednog filma i jednog grada, ovakvi likovi ne mogu osujetiti.

Kako je rođena ideja za „Mliječni put“?

– U deduktivnom procesu, imao sam kraj filma, a onda sam krenuo prema početku. Gradim od krova, od priče o pravoslavnom monahu. Stvorio sam je iz potrebe da progovorim o dobroti, a to nije lako iz više razloga. Prvo, mi imamo običaj da za dobrog čoveka kažemo: „Vidi ovo zlo“. Drugo, ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki brat i njegov rođak su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište. Svima nama, a mislim na 99 odsto čovečanstva, preostalo je da prihvatimo da su naši životi tek komad otpada na globalnoj deponiji. Svako ko načelno prihvata ovakvu podelu uloga uključuje se u poredak nove paganske civilizacije. Ona uspostavlja ne samo kraj ideje o narodima, već i kraj ideje o ljudskim bićima. Moj je cilj da iz sopstvenog iskustva i stvaralačke strasti stvorim povoljnan ishod za gledaoce. Film stoji na suprotnoj strani, on je tu radi odbrane ljudskosti od globalnog političkog podzemlja, a nema boljeg načina za to nego da koristim arhetipove dobra, lepog i uzvišenog.

Može li jedan savremeni film ostvariti ovu misiju?

– Posle informatičke revolucije internet je postao društvena arena. Kada bi u Los Anđelesu pitali gledaoce kakve bi im projekcije odgovarale, odgovor bi bio jednostavan: „Želimo internet – projekcije, da uz gledanje možemo da telefoniramo.“ Film će zato najverovatnije završiti kao opera: gradovi će imati po jedan veliki „klasični“ bioskop, a sve ostalo će biti u znaku „gedžeta“. Sa intelektualnom, polako će nestati i emocionalna komponenta filma.Kultura će postati luksuz za ograničen broj ljudi…

Ratno nasilje je važan segment filma. Nasilje je i dominantna filmska tema kraja 20. i početka 21. veka, na koji način ste ga Vi doživeli?

– Zabluda je da su noviji filmovi „secirali“ nasilje. Oni su ga pokrenuli. Na kraju, potpuno su ga preveli iz fikcije u stvarnost. Svi blokbasteri to čine. U moje vreme deca su se posle projekcija vesterna makljala, a kada je Brus Li ušao u bioskope, posle prikazivanja stradali bi svi saobraćajni znakovi na putu od bioskopa do kuće i to je bila mera nasilja. Danas u jednom filmu pogine 500 ljudi. To je naročito opasno, u trenutku kada veći deo sveta s teškoćama uviđa razliku između virtuelnog i stvarnog života. „Na Mliječnom putu“ je film o ljubavi u ratu, on seže do arhetipa čoveka, žene, zmije…  Dvoje ljubavnika beže od nasilja i potere, tako počinje, a završava se monaškim danima glavnog junaka Koste. To je ishodište priče. Da bi takav film opstao u ambijentu o kome smo govorili, koristim ranije pronađeni i dokazano delotvoran postupak, kombinovao sam Šekspira i braću Marks. To je žanr sastavljen kombinovanjem svih drugih.

Biblijski motiv zmije igra važnu ulogu u filmu, na koji način?

– Pre nego što je u raju nagovorila čoveka i ženu na greh, zmija je bila mesopotamski bog. Odatle se „preselila“ u Stari zavet. Pitom kao golub, mudar kao zmija, tako piše u Novom zavetu. Među srpskim piscima, o zmijama su najbolje pisali Matija Bećković i Desanka Maksimović. Bećković kaže da je ona zmija koja nas je nagovorila na greh krenula sa nama u ovaj svet. Nikada nas nije napustila. A mi se nje sećamo kao davno prošle opasnosti, koja može pobuditi osećaj religioznosti ili bajkovitosti, ali se ne shvata ozbiljno. Zašto? Kroz istoriju čovek je ostvario ogroman civilizacijski poduhvat, napredak: dokazao je, da je on najveća zver! Nema mu ravne. Veliki deo scenarija, pa i taj o zmijama, nalazi se u jednoj od priča iz moje knjige „Sto jada“.

Specifična muzika karakteristična je za Vaše filmove, da li će tako biti i ovaj put?

– O muzici brine Stribor, već imamo dobre teme, jedna je izvedena iz snimljenog segmenta o pravoslavnom monahu. Tegleći tovar kamena, on se penje na vrh planine, da bi se gore oslobodio tereta… Muzika je sada oplemenjena izražajnijom ritmičkom sekcijom, udaraljkama i dečjim horovima… Muzičkim, filmskim a posebno poklonicima dobre literature biće interesantna i muzička varijanta prepeva „Ženidbe Maksima Crnojevića“ Laze Kostića.

Novija ratna istorija vreme je u kom se sreću Anastasija  (Monika Beluči) i glavni junak Kosta (čiji lik Vi tumačite). Gde se nalazi poprište ove ratne drame? U filmu se javlja još jedna istorijska slučajnost i paralela – snimili ste scenu masakra svatova. Da li je reč o ubistvu na Baščaršiji i spaljivanju zastave SPC 1. marta 1992. godine?

– Kninska Krajina „pokriva“ biografiju Anastasije – Mlade. Ona je ćerka iz mešovitog italijansko – srpskog braka, a na početku sukoba našla se u Krajini zbog sudske ostavinske rasprave, posle smrti oca. Tu je zatiče rat, a njeno bekstvo od potere i traganje za identitetom okosnica su zapleta… U filmu postoji i scena masakra svatova, slučajno sam se zadesio u mestu Klobuk. To je najstarija naseobina na prostoru Bosne, a uprkos toj činjenici, istorija još nije dala dovoljno podataka o ovom mestu. Pod temeljima tog srednjovekovnog grada, nalazi se grob „posečene svadbe“, grob svatova koje je ubila neka neprijateljska sila. Samo su kosti ostale da svedoče o neobičnom događaju.

Vaša želja je da film doživi premijeru na festivalu u Kanu. Kako posle dve „zlatne palme“ doživljavate festivale?

– Sada sam festivalski veteran. Slično je, kao kada su na Koševu igrali veterani Sarajeva i Želje: sve je sporije, tromije i sa manje strasti. Tek kada završim film „Na mliječnom putu“, biće i nove energije za festivale. A ovako je nekada bilo: Venecija, godina 1881. Po „Lava“ za film „Sećaš li se Doli Bel“ otišao sam u uniformi JNA. Italo Kalvino, jedan od mojih omiljenih pisaca, imao je zadatak da mi nagradu uruči. Čovek se strašno mučio da na pozornici pravilno izgovori moje ime. Neko mu je u tome pomogao, pa se ipak začulo i to: „Kusturica“. Kada se ceremonija završila, pitao sam jednog iskusnog novinara: Jel’ sad gotovo s ovim stvarima, ili ću morati još da šetam po ovim festivalima? Odgovorio je: „Imaš zlato, dovoljno ti je za ceo život.“ Nije bilo dovoljno. Uvek  sam plesao po ivici, sa jedne strane uvek je bila prošlost filma, a sa druge, moja poetika u kojoj se sreću Šekspir i braća Marks i gde su kombinovani, kao što rekosmo, svi žanrovi.

Rekoste na početku, istini treba vremena da pameti na raspolaganje pristigne. Ubrzava li Andrićev institut ovaj proces, jer slobodu kao cilj porobljenih, revizionistička tumačenja svetskih ratova ignorišu, „pričajući priče“ s pozicije sile?

– Zašto bi na primer, britanski ili kanadski istoričari uzimali u obzir da je za naš mali narod dobro bilo šta? Pa i naša odlučnost da se ropstva oslobodimo i da budemo emancipovani? Ubistvo Franca Ferdinanda bilo je početak stvaranja jugoslovenske države, a mladobosanci su sebe nazivali jugoslovenskim nacionalistima. Stekli su tako internacionalni karakter. Ja mislim da oni nisu bili jugoslovenski nacionalisti. Suština njihovog delovanja bila je politička ideja oslobađanja od ropstva, ona je bila veća od svih ostalih ideja. Sve što postoji ima svoje korenje i svoj razvoj: Franc Ferdinand je bio čovek za koga se vezuju antisemitske, antiprotestantske i antikapitalističke ideje. Naročito antisemitske. Njegova pojava korespondira sa pojavom gradonačelnika Beča, koji je bio otvoreni antisemita, a u socijalnom smislu jedan od nosilaca ideje o kleronacionalističkoj monarhiji. To su pogubne ideje gajene i negovane oko Franca Ferdinanda. On sam, putovao je na američki Kolumbija univerzitet 1913. godine da bi održao jedno predavanje. Njegov domaćin, predstavio je Ferdinanda kao oličenje rase koja bi trebalo da stoji nad drugim rasama. Održanje carevine, po stavovima ovih ljudi, podrazumevalo je vladavinu lišenu svakih etičkih normi. Znaju današnji vladari sveta da istoriju ne mogu prekrojiti, ali znaju takođe da se mogu opasno poigrati sa svešću dela populacije. Istorija se čita iz dokumenata, a evo ga jedan koji govori precizno, šta je bila Austrougarska tog vremena. To je poruka načelnika nemačkog generalštaba Helmuta fon Moltkea, upućena načelniku austrougarskog generalštaba februara 1913. godine. Tu piše: „Moj je stav sada, kao i pre, da do rata u Evropi mora doći, pre ili kasnije i to će se u krajnjoj liniji odnositi na borbu Germana i Slovena. Treba zato izvršiti pripremu za rat svih država koje su nosioci germanske kulture i duha, ali bi trebalo učiniti da napad izgleda kao da su ga izazvali Sloveni.“

Uprkos naučnoj istini, Sarajevo je uklonilo sve spomenike mladobosancima, govori se o podizanju spomenika okupatoru Francu ferdinandu, kako to razumeti?

– Svi ovi koji su bili robovi, neće da ostanu slobodni, jer im je rečeno kako da se ponašaju. Uklonili su sva obeležja koja su podsećala na Principa i mladobosance. Ploče skidaju, a najpoznatija je spomen-ploča Gavrilu Principu, odneta Hitleru 1941. iz okupiranog Sarajeva. Kada je u „Vremenu“ osvanula fotografija Hitlera zagledanog u sarajevski plen, a zahvaljujući Muharemu Bazdulju koji je dao i savršen prikaz ovog događaja, mislim da je ta slika rekla više od 1.000 dokumenata. Pitam se kako Sarajlije gledaju na ovu hitlerovsko-„oslobodilačku“ scenu? Baš ta ploča stajala je iza ugla, na 10 metara od kuće gde sam rođen. Meni je bilo veoma čudno da rodnu kuću vidim u Hitlerovom vozu, u njegovom komandnom štabu, u nekom tunelu. Mučno. Zašto ovako sramnu reviziju Sarajlije trpe? Rečeno im je da je to njihov interes, obećano im je da će stalnim tihim „ratom“ protiv Srba učvrstiti politički stav koji mora povezati 1914. i 1992. godinu. Njima je stalo da svetu kažu: „Srbi su bili i ostali zli, mi smo bili i ostali pravedni i dobri.“ Samo, nisu računali, da će se u ovom slučaju naći na istoj slici sa Hitlerom.

U ovom poigravanju istorijom, gde je budućnost Bošnjaka i Srba, ima li nade za zajednički život?

– Sarajevo spaljuje suštinu iz koje su muslimani u Jugoslaviji doživeli emancipaciju. Tok emancipacije nagovešten je Principovim pucnjem, ona je tada počela, ali su Bošnjaci vratili sat unazad dolaskom Izetbegovića na vlast. On je brižljivo razvijao ekstremnu sklonost ka islamu, prezentujući javnosti lažni profil građanina. Ta laž ovog obaveštajca, učinila je da on javno govori o multietničkom Sarajevu dok proteruje Srbe, misleći pritom na Islamsku deklaraciju koju je držao ispod jastuka. Uklopio se u politiku velikih sila, odbacio je potpis sa portugalskog sporazuma i prigrlio rat, a upravo je Izetbegović imao ključeve multietničke Bosne u rukama. Odbacio ih je. Kako se to dogodilo? Lako! Džordž Buš 1992. izlazi pred ove naše predsednike i kaže da će diplomatske odnose sa SAD moći da uspostave samo oni koji izađu iz Jugoslavije. Narode u republikama lokalci su hranili idejom da je Milošević srušio Jugoslaviju. U stvarnosti, mnogo je važnije šta je rekao Buš ispred toaleta, u pola glasa, vođama zaraćenih.

SAD su neprekidno u ratovima daleko od svoje terotorije, kako vidite Evropsku uniju u tom savezništvu ?

– Pokušaj Nemačke da parira Englezima i Francuzima rodio je ideju osvajanja i svetskih ratova. Danas je Nemačka dominantna tačka Evrope, moćan mehanizam, koji nažalost trpi veliki pritisak SAD. U tom odnosu oni zajedno Evropu drže na neutralnoj tački, gde se Evroazija nudi sa ogromnim područjem iskorišćavanja resursa, energije. To je centralni razlog novih vojnih osvajanja. Nemačka i Rusija su zajedno napravile „Severni tok“, kojim gas dolazi do Nemačke slobodno, ali je remetilački faktor iz Vašingtona, projektovan kroz NATO, prisutan. I zasniva se na vojnom osvajanju. Koncepcija Evrope je američka koncepcija. Kada su ulazili u Irak, Amerikanci nisu zaštitili najstarije spomenike kulture, mesopotamske, koji prethode Starom zavetu. Zašto? Odgovorili su, imamo druge prioritete. Kultura dakle nije prioritet,Amerikanci su ravnodušni prema uništenju drugih. Nemačka bi da prećuti prošlost u toj igri, ali istinu ne možeš pretvoriti u laž. I kada ćutiš, nanosiš veliku štetu i vređaš žrtve.

Čitamo ovih dana u domaćoj štampi: „Knez Lazar, Miloš Obilić, kosovski junaci bili su tek plašt satkan od bujne nacionalne imaginacije“… Kažu, „nacionalna politika proizlazi iz koristoljublja“. Politika drugih, pa i Sarajeva prema nama, ne tumači se, uz preporuku „da bi Srbi trebalo da gledaju u svoje dvorište“. Otkuda ovakav stepen samoponištenja kod Srba?

– To je apsurdno, voleo bih da ih vidim kako ukidaju i Herakla i Meri Popins, englesku, nemačku i francusku mitologiju… Proglasili bi ih ludima. Sve to postoji, samo da se mi ne pitamo: Gde su danas Srbi u Sarajevu? To je etnički počišćen grad. Na primer, ja se tamo nisam ni rodio, nije me izgleda tamo nikada ni bilo. Dobio sam za to i uverenje, zvanično, da nisam više upisan u matičnu knjigu Općine centar Sarajevo. Crno na belo. Prilažem i kopiju uverenja kao dokaz. Tako je i „Tajm“, kada sam pre kanskih „palmi“ dobio venecijanskog „Zlatnog lava“ i postao neko, osvanuo sa naslovom: „Ove godine u Veneciji je pobedio NIKO, koji dolazi NIODAKLE“. A nas i Sarajevo deli istorijski montiran sukob, krivica Srbije što se oslobodila Turaka je večna, Englezi i Nemci su planirali da Turska mnogo duže ostane tu. Uspinjanje Srbije nije moglo proizvesti naklonost velikih sila, trebalo je sprečiti prodor Rusije u Evropu, nametnuti joj trajnog neprijatelja.

U neprijateljskom ambijentu, Srbija je uz rashodovanje kultute, uspela da ugasi i sopstvenu vojsku, pa u slučaju elementarnih nepogoda nema čime da spasava ljude iz poplava, požara…

– Otkako smo demokratski oslobođeni onog 5. oktobra, oslobodili smo se i svega vrednog što smo imali. U muzeju nam stoji helikopter „Kamov“, koji je radio svega 600 sati, a za evakuaciju ljudi, kada zatreba, nema letelica. Imali smo ogroman broj čamaca, helikoptera, ali je to rasprodato pod firmom da je zastarelo. Neko je demokratiju video kao rashodovanje sopstvene države i vojske, u ovim našim ministarstvima. Pritisak spolja, demokratske vlade nisu podnele. Sprovele su ukidanje vojske. U praksi, to je ovako izgledalo, naši ministri vojni, bili su impresionirani američkom snagom. Dođe jedan F16, prebaci ih na nosač aviona ili razarač negde na moru, a po povratku, fascinirani viđenim, ovi naši odmah zaključe da je neophodno da prodamo sve što imamo. Završili smo tu priču neslavno, bankrotom, preko takvih tipova.

 (Nikola Janković, Iskra)

 

Check Also

ASADOVE SNAGE PRETRPELE PRVE GUBITKE U AFRINU: Turci u žestokom naletu na zapadnom frontu! (VIDEO)

Uprkos dolasku sirijskih dobrovoljačkih Snaga nacionalne odbrane (SNO) na liniju fronta, Turci i njihove džihadističke …