Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
Ova nedelja:
Povratak Vojislava Šešelja u Srbiju, posle skoro dvanaest godina tamnovanja u haškom zatvoru, s razlogom je izazvao lavinu reakcija. Posle prvih nekoliko sati nerazumljive tišine medija i doziranog televizijskog izveštavanja, zbog čega su društvene mreže na internetu brujale od kritike cenzure medija, izgleda da su se medijski stratezi trgli i promenili kurs. Umesto dozirane minutaže na televiziji, Šešelj je dobio gotovo unisonu grmljavinu – gotovo da nije bilo ovdašnje televizije koja uz vest o njegovom povratku nije isticala sve tačke haške optužnice, iz arhiva vadila njegove nekadašnje vatrene govore, a za medijski doček Šešelju poslužili su i građani Hrtkovaca koji su evocirali uspomene iz devedesetih. Dodajmo tome i ankete slučajnih prolaznika (kao nekad), koje su novinari srpskih televizija mahom pitali jedno te isto pitanje – verujete li i dalje u Šešeljeve projekte – da će Split i Dubrovnik biti srpski gradovi?
Nepristrasni posmatrač ovih događaja mogao je da primeti jednu stvar – da Hag ni posle skoro dvanaest godina nije uspeo da osudi Šešelja, ali da su mnogi u Srbiji spremni da ga osude za jedno popodne. Ili, što je neko lepo napisao na „Tviteru“: „Više su me danas podsećali šta je MOGLO da bude u Hrtkovcima, nego što su me ove godine podsetili šta je bilo u Oluji“.
Mora se priznati da se sa Šešeljem u Srbiju vratio i njegov cirkus. Između duhovitosti („Rasturio sam Hag, pa su me zato izbacili napolje“) i pretnji da će da se sveti, Šešelj najblaže rečeno skandalizuje javnost izjavom da se ne kaje što se radovao Đinđićevom ubistvu. Zbog te divljačke rečenice, njegovih dvanaest godina robije bez presude, njegov oreol srpskog Mendele pada u vodu, a čak i oni koji su se u potaji radovali Šešeljevim napadima na „izdajnike“ (a pre svega neki iz Demokratske stranke) moraju da povuku ručnu. Jer, sada je bar jasno – Šešelj ne može biti samo oružje protiv aktuelnih vlasti, on je potencijalno opasan za sve učesnike srpske političke scene, i ozbiljno će uticati na domaću političku kombinatoriku.
Sa Šešeljevim cirkusom vratila se i njegova ozloglašena retorika, a reči, kao što znamo, imaju domino efekat. Ništa manje grozna od Šešeljeve izjave kako se radovao Đinđićevom ubistvu, nije ni izjava jedne narodne pevačice da se ona raduje što Šešelj ima rak. Jad Srbije ogleda se upravo u ova dva ekstrema. Srbija je u moralnom smislu zaista smrtno bolesna.
Aleksandar Vučić, međutim, nije se dao isprovocirati – uostalom, on Šešelja najbolje i poznaje. Poželeo mu je dobro zdravlje, obavljao je svoje premijerske dužnosti i najavio da će prihvatiti sve zahteve MMF jer je to dobro za Srbiju, a čak je i dodao da ovih dana nema vremena da se bavi Šešeljem pošto ima mnogo važnija posla. Upadljivi izostanak predsednika Srbije sa javne scene ovih dana malo ko uspeva da uopšte komentariše, jer događaji samo sustižu jedan drugi.
I dok se javnost zabavlja i zgražava zbog najnovije političke bure i najavljenog mitinga radikala, stigla je šokantna vest da je biznismen Miša Beko ranjen u pucnjavi ispred svoje kuće. U nekim novinama su pisali o sačekuši, a na nekim TV stanicama govorilo se o atentatu, ali malo ko je primetio tu značajnu nijansu.
Iako je premijer Vučić već sutradan izjavio da će počinioci ovog gnusnog napada biti uhvaćeni, dodao je i da „nije reč o pokušaju profesionalnog ubistva. Mnogo grešaka su počinioci načinili i gotovo sam uveren da će u danima koji su pred nama oni koji su to uradili biti pronađeni i izvedeni pred lice pravde“.
Jednostavno se samo namestilo: u poslednjih desetak dana sve što nam se događa, uključujući albanskog premijera, fudbal, i sve ovo, izgleda kao užasavajući povratak u grozne devedesete, tako da nije čudo da smo svi zajedno u proteklih deset dana doživeli i nacionalni nervni slom.
(Večernje novosti)
