Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Kada su se svetski lideri prošle nedelje okupili na velikom godišnjem skupu nacija na Ist Riveru, u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku dočekao ih je renovirani prostor sa 11 mesta više nego što je potrebno za 193 članice UN. U godini u kojoj se ratišta od Sirije, Iraka i Palestine, preko Ukrajine i Avganistana, do Libije, Jemena i Somalije množe brže nego pečurke posle kiše, a iz Evrope se širi „modni“ trend referendumskih izjašnjavanja o nezavisnosti, trka za 204 mesta, uoči 70. godišnjice UN iduće godine, u punom je jeku.
Sarkazam diplomate sa uzburkanog Bliskog istoka, koji je u Njujorku privukao pažnju novinara pitanjem da li je jedno od novih mesta rezervisano za Islamsku državu, samo je slikoviti izraz globalnog trenda 2014. godine. Generalni sekretar Ban Ki Mun je na početku godišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN izrazio nadu da tokom dve nedelje Ujedinjene nacije neće propustiti priliku za hvatanje ukoštac sa globalnim pretnjama, ali već sada je jasno da se jedna od njih, koju su analitičari krstili „balkanizacijom“ sveta, poprilično oteola kontroli.
Više od pola veka otkako je, posle Drugog svetskog rata pokrenuti talas postkolonijalnih nacionalizama promenio mapu sveta, pritajeni nacionalizmi i etnički identiteti raznih vrsta ponovo danas ubrzano menjaju modernu ideju o „svetom“ jedinstvu nacionalne države. Proces je započet, paradoksalno, završetkom Hladnog rata.
– Posle Drugog svetskog rata, cilj principa da granice u Evropi, ma kako nesavršene, moraju da ostanu onakve kakve su bilo je izbegavanje glavnog uzroka sukoba na Starom kontinentu. Doktrina je, međutim, primenjena nesavršeno. Kolaps SSSR poništio je deo granica, pretvorivši unutrašnje međe u spoljne. Građanski rat u Jugoslaviji postao je međunarodni kada je SFRJ prestala da postoji, a onda u građanske sukobe unutar nacionalnih država, kao što su Bosna, Srbija i Hrvatska. Istovremeno, granice Kavkaza su promenjene kada je Jermenija, tek pošto je stekla nezavisnost, preuzela deo od Azerbejdžana. Udar u lice principa dogodio se kada su članice NATO podelile Srbiju na dva dela – albanski deo, Kosovo, i ostatak Srbije – kaže američki analitičar Džordž Fridman osnivač obaveštajne kompanije „Stratfor“.
Jedan od razloga postojanja Evropske unije, dodaje on, jeste formalno ukidanje ratova za nacionalno samoproglašenje pokušajem stvaranja okvira koji istovremeno štiti i trivijalizuje nacionalne države. Škotski referendum ove godine i njime iznova podstaknut talas secesionističkih pokreta, od španske Katalonije do bogatih severnih provincija Italije, počeli su da rade u suprotnom pravcu.
Na Bliskom istoku, međutim, proces dezintegracije nacionalnih granica uspostavljenih skoro pre jednog veka, krvoprolićem je danas gotovo došao do tačke bez povratka. Ne tako davno, na početku „arapskog prolaća“, činilo se da ovaj deo sveta uplovljava u period demokratizacije koji bi mogao da vodi većem jedinstvu. Ali, to se nije dogodilo.
Deceniju posle američka invazije, Irak je utonuo u sukob među šiitima, sunitima i Kurdima. Krvoproliće je toliko da je gotovo zasenilo podelu koja se već dogodila u Libiji posle svrgavanja decenijskog lidera Gadafija. Ova severnoafrička zemlja de fakto je podeljena na tri države.
Trogodišnji građanski rat u Siriji već je isparčao zemlju na zone pod kontrolom predsednika Bašara el Asada i pobunjenika protiv njegovog režima. Marš terora džihadista Islamske države, čiji cilj je nasilno prekrajanje granica spajanjem delova Iraka i Sirije, na Bliskom istoku je „cepkanje“ doveo, čini se, do tačke bez povratka.
– Kada sve bude gotovo, granice Bliskog istoka će biti promenjene… Videćemo obrise Bliskog istoka daleko više iscrtane verskim osećanjima nego starim imperijalnim željama – kaže nekadašnji lider britanskih liberala i bivši visoki predstavnik za Bosnu Pedi Ešdaun, pozdravljajući, ujedno, odluku svoje vlade da naoruža Kurde, narod koji dugo teži stvaranju države na teritorijama Iraka, Sirije, Turske na kojima žive.
Autor „proročke“ knjige iz osamdesetih godina prošlog veka „Uspon i pad velikih sila“, Pol Kenedi, dokazao je ponovo „vidovitost“. On je još početkom devedesetih u knjizi „Priprema za 21. vek“ predvideo posledice jačanje transnacionalnih snaga globalizacijom finansijskih transakcija i multinacionalnih korporacija, transformacijom poljoprovrede, posebno pod uticajem biotehnologije, preoblikovanjem industrije napretkom robotike, i destrukcijom prirode. Demografska eksplozija prouzrokovaće, predvideo je, ne samo masovni rast stanovništva u siromašnim nacijama, već i velike migracije ka bogatim. Rečju, transnacionalne sile agresivno uobličavaju i „melju“ svet:
– Velike globalne promene, koje su u toku, oslabiće nacionalne države i postepeno osiromašiti veći deo čovečanstva – predvideo je još pre dve decenije Kenedi.
Akcije američkih firmi koje se bave proizvodnjom i trgovinom oružjem doživljavaju bum na američkom Volstritu. Ovih dana dostigle su istorijski maksimum. U prethodnih 12 meseci kompanije koje snabdevaju Pentagon donele su vlasnicima dobit od oko 40 odsto, a od početka 2013. godine skuplje su skoro dva puta.
Vetar u leđa industriji naoružanja doneo je čitav niz novih geopolitičkih kriznih žarišta, koja počinju Egiptom i Sirijom, a završavaju ekspanzijom radikalnog pokreta Islamska država.
– Svaki konflikt je čist dobitak za industriju naoružanja. Tako je bilo i tokom ratova u Persijskom zalivu, tokom borbi u Avganistanu, posle napada 11. septembra – ističe Svarup Gupta iz analitičke agencije „Zaks“.
Rastu vrednosti ovih firmi veoma je doprineo i građanski rat u Libiji. Pre ovih sukoba akcije kompanija koje se bave oružjem su padale, prevashodno zbog budžetskih rezova u izdvajanjima za američku armiju. Akcije industrije naoružanja donose veću dobit kompanijama od ostalih akcija na berzi.
(Dubravka Savić, Novosti)
