„Ovo poslednji trenutak da se svi uozbiljimo, inače ćemo ponovo biti pioni u nečijoj partiji šaha!“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Ubacivanje famozne teledirigovane letelice o koju je bila okačena krpa koja bi trebalo da predstavlja zamišljenu mapu Velike Albanije na stadion Partizana za vreme ionako politički zapaljive utakmice Srbija – Albanija, i lavina reakcija koje su potom usledile, govore ne samo o buretu baruta na kome i dalje sedimo, nego i o svetu u kome živimo.

Taj sada već famozni dron bio je neka vrsta pokazne vežbe kako se izaziva rat. Nema zbora da je ceo incident lepo pripremljen, i da je nekome očigledno odgovaralo da u direktnom televizijskom prenosu bude prikazana ova ogledna vežba iz oblasti specijalnog rata. Doda li se tome činjenica da je u ovu opasnu igru bio uključen i brat premijera Albanije koji je navodno iz VIP lože upravljao nadletanjem zastave preko stadiona Partizana, stvari postaju nekako jasnije. Ovakav razvoj događaja, naravno, nije odgovarao Srbiji, ali je pitanje kome je još, osim Albaniji, bilo zanimljivo ovo igranje albanskom zastavom usred Beograda pred nekoliko desetina hiljada navijača i u direktnom TV prenosu?

Strane diplomate koje su se zdušno trudile da obezbede ulaz na stadion gostima iz Tirane koji nisu imali karte, posle incidenta smušeno su izjavljivale da nasilje nije lepo i da su provokacije štetne. Za one koji ne znaju, treba, međutim, reći da brat premijera Albanije ne samo što ima američki pasoš, nego je i godinama bio jedan od glavnih rukovodilaca Soroš fonda u Tirani. Izazivanje ovakvog skandala nekoliko dana pre dolaska ruskog predsednika Putina u Beograd, i nedelju dana pre najavljene, prve posle mnogo decenija, posete albanskog premijera Srbiji, nije nikako mogla biti stvar slučajnosti.

Tim pre što se prekidanje utakmice i haos koji je nastao na stadionu slavio kao najveća pobeda u Prištini i drugim mestima na Kosovu, ali i u Tirani. Izjave albanskih i kosovskih zvaničnika koje su potom usledile potpuno su u skladu sa dobro uvežbanom tehnologijom izazivanja krize. Srbija je optužena za nasilje, rasizam, mržnju i primitivizam, Albanci su ponovo žrtve, i dobro spremljena i orkestrirana kampanja dobila je momentalno svoj odjek i u svetskim medijima.

Srbija se ponovo suočila sa satanizacijom, kakvu smo doživeli pre petnaestak godina, pa je nejasno kako naši politički stratezi i stratezi političkog marketinga u ovoj situaciji ne umeju da se snađu i dočekuju je potpuno nespremni. Zanimljivo je kako će FIFA kazniti obe reprezentacije, a još je zanimljivije kako su izgrednici, naročito onaj koji ima američki pasoš, brzopotezno i bez posledica vraćeni u Tiranu.

Ponašanje naših fudbalera na terenu, međutim, sprečilo je dalju eskalaciju lančane reakcije nasilja, i predstavlja primer časti i mudrosti – naši fudbaleri branili su albanske fudbalere od huligana koji su upali na teren, i na njih bi, kao u svetlu tačku, trebalo da se ugleda cela Srbija.

Nažalost, to se nije desilo.

Kao da ništa nismo naučili iz prošlosti. I neverovatno je kako se pecamo na istu udicu. Počela su paljenja pekara koje drže Albanci i Goranci po Vojvodini, kao odgovor na paljevine i maltretiranje Srba na Kosovu. Ono što bi svaki građanin ove zemlje trebalo da zna jeste da oni koji to čine ili su neopisivo glupi ili su plaćeni neprijatelji Srbije. Reakcija srpskog premijera tim povodom unela je bar trunku nade – Srbija će štititi svoje građane i počinioci tih bednih zlodela biće pohapšeni.

Sa druge strane, ne možemo a da se ne zapitamo šta na zapaljivom terenu utakmice Srbija – Albanija traži čovek koji je Srbiji već napravio ogromnu štetu divljanjem na onoj utakmici u Đenovi, koja je zbog njega prekinuta? Kako je moguće da isti scenario ovde neprestano prolazi, i kako je moguće da se „slučaj dron“ pretvori u slučaj „odron“.

Koliko je srpsko društvo moralno dezorijentisano i odronjeno govori i činjenica da se na pomenutoj utakmici desio još jedan zbilja nečuveni skandal – neki momak je nekoliko puta upao u direktan TV prenos i vređao premijera, pred očima zapanjenog TV reportera i njegovih sagovornika. Ono što jeste zanimljivo je da je u trenutku dok je utakmica predložak za novi mogući rat (ili čak i scenario za ono što nam se sprema) na društvenim mrežama ljudi prave viceve i aplaudiraju momku koji vređa Aleksandra Vučića.

Takođe, zanimljivo je i da je ministru policije bio strašniji upad pred kamere momka koji vređa premijera nego upad na teren onog vođe navijača, zbog koga će Srbija biti višestruko kažnjena.

Možda je ovo poslednji trenutak da se svi uozbiljimo, inače ćemo ponovo biti pioni u nečijoj partiji šaha.

(Novosti)