Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Borba protiv DAEŠ-a u Siriji je skoro gotova, ali ta zemlja toliko je razorena da je potrebno da se sve svetske sile uključe u njenu obnovu. Sirija je sravnjena sa zemljom, četiri miliona ljudi je raseljeno, pola miliona je poginulo.
„Asad jeste na pragu pobede, ali nad čim. Ko će da dâ novac za obnovu Sirije? Zalivske države sigurno neće da daju Asadu novac. Iran i Rusija ne mogu da pokriju tolike troškove. Amerika pod Trampom sigurno neće ništa da dâ. Imate samo evropske zemlje i Kinu koje imaju novca i koje bi imale neki interes da u tome učestvuje“, rekao je u emisiji „Svet sa Sputnjikom“ Mirko Dautović, stručnjak za međunarodne odnose.
On, međutim, dodaje da bi Kina možda i prihvatila Asada, ali da Evropa sigurno neće hteti da dâ novac Siriji u kojoj Asad i dalje vodi glavnu reč.
„Asadu ne mogu ništa da daju, a nekome bi mogli nešto da daju“, smatra Dautović.
S druge strane, Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu ukazuje da evropske zemlje nisu u stanju da daju ni tri milijarde da ispune budžet koji su obećali Turskoj, ni da popune drugi fond od 3,7 milijardi evra za Afriku.
„A znaju da je najveća opasnost od potpune socijalno-ekonomske eksplozije preti iz Afrike, što se vidi iz celokupne strategije Evropske unije. Oni očekuju desetine miliona neregularnih migranata i zbog toga su doneli strategiju da se uloži novac, da se pojača vojno prisustvo, da bi ti ljudi tamo ostali, a opet ne mogu da skupe ni 3,7 milijardi“, rekao je Janković.
On smatra da Brisel ne bi izdvojio veliku sumu za Siriju ni u kom slučaju. Podseća da je američki predsednik Donald Tramp pre neki dan potpisao da se dâ pomoć od dvesta miliona dolara za Siriju i naglašava da će oni odrediti da pomognu tamo gde njima odgovara.
„Ako pogledate ko najviše investira, ako izuzmemo banke — a banke uvek mogu, pogotovo što Sirija nije zadužena, pa bi im dobrodošlo da i ona postane zadužena zemlja — to su Kinezi. Kinezi su samo u Nigeriji uložili više od šezdeset milijardi dolara u poslednjih sedam godina i potpisali ugovore za još preko dvesta milijardi“, kaže Janković.
On ne veruje da bi Peking imao interes da uloži baš toliko novca kao u Nigeriju jer Sirija nije toliko bogata naftom.
Dautović dodaje da bi Evropa bila vrlo zainteresovana da se situacija u Siriji stabilizuje i krene da se poboljšava da bi mogli da vrate veliki deo izbeglica koji su završili u Evropi. Kaže i da su Evropa i Kina jedine koje mogu i imaju interes da pruže podršku rekonstrukciji Sirije.
„Kina ima direktan interes. Kina gradi Novi put svile, železnicu koja će povezivati teritoriju od Pekinga do Mediterana. Pokušavaju čak da uspostave odnos između Izraelaca i Arapa, da se koristi recimo i luka u Jafi ili u Haifi, kao luka preko koje će se prebacivati roba iz Jordana i Iraka ka Mediteranu i onda ka Evropi. Možda čak i da produže krak ka Africi. To su ogromni planovi kojima se Kina bavi u 21. veku i njima je potrebna stabilnost“, kaže Dautović.
On kaže da je ipak nestabilnost afričkog kontinenta mnogo bitnija po Evropu od bilo kakvih kriza na Bliskom istoku, ali na duge staze.
„Nažalost, politika sada radi na kratke staze. Rešiti Siriju sada je bolje nego rešiti Afriku bilo kada, dok ona sama ne eskalira“, kaže Dautović.
Govoreći o pregovorima o Siriji, Dautović ne veruje da će daleko da odmaknu.
„Ključni akteri fale, niko ih ne predstavlja, osim ako ih ne predstavlja Turska. Mislim da uopšte ne postoji vizija buduće Sirije ni u čijim očima. Ta priča o federalizaciji je hipotetička. Šta ona znači, kakve su ingerencije tih kantona ili kako god da se zovu te buduće federalne jedinice? Jesu li one etničke? Da li su one religijski osnovane? Da li će biti nekog čišćenja unutar Sirije u smislu da sve ovo pripada Kurdima ili islamistima, sunitskim ili šiitskim? Niko nije spreman da otvori ta pitanja zato što niko nije u stanju da sprovede bilo šta“, kaže Dautović.
Janković zaključuje da se pregovori koriste upravo da bi se našli modeli, predlozi, neka rešenja, pa da se vidi šta najbolje funkcioniše. Druga jako bitna stvar, prema njegovim rečima, jeste da se odredi ko je taj ko diktira tempo, čiji će interes sutra biti dominantan.
„Amerika je koristila izraelsko-palestinski mirovni proces da pokaže da su oni glavni na Bliskom istoku. Tako je sada Rusija uspela zajedno sa Iranom da se nametne kao jedan dominantni akter. Amerikanci, naravno u ovom slučaju favorizuju UN, jer ne žele da budu u podređenom ili ravnopravnom položaju sa Rusijom kada je u pitanju Sirija. Naravno da neće doći do nekog rešenja dok ne dođe do nekih prvih primirja.
Kad se uspostavi primirje, onda se sklapaju dogovori, onda se prelazi na traženje ideje“, kaže Janković.
