Home / U FOKUSU / Potpukovnik kontraobaveštajne službe: U ovom trenutku se nišanske sprave SAD i NATO premeštaju sa Makedonije na Srbiju i R. Srpsku…

Potpukovnik kontraobaveštajne službe: U ovom trenutku se nišanske sprave SAD i NATO premeštaju sa Makedonije na Srbiju i R. Srpsku…

Piše: Ljuban Karan
Makedonija je prva država na Balkanu koju Zapad pokušava potpuno da uništi iako je ona odavno njihova interesna zona. U njoj se videlo šta znači predati suverenitet i nezavisnost, jer se oni teško vraćaju.

karan

Ako je i postojao neki traljav pokušaj da se zemlja izvuče iz čeličnog zagrljaja kada su Makedonci shvatili namere Zapada, on nije uspeo. Poraženi su u specijalnom ratu, onako kako to Zapad najviše voli, bez sopstvenih gubitaka. Otpor Makedonaca nije izmakao kontroli najjačih zapadnih institucija. Rasplet krize se dogodio, a da li je on samo privremen, to ćemo tek videti.

Sada je već jasno da Zapad prema makedonskom političkom vrhu nije upotrebio samo diplomatske i vojne nego i personalne pretnje, koje su bile dovoljno uverljive da su dale rezultat. Zapadni mediji su najavljivali procesuiranje šefa VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog, ali su i predsednika Đorđa Ivanova prikazivali kao člana iste „kriminalne ekipe“.

Definisana su i krivična dela: prisluškivanje, zloupotreba službenog položaja, podmićivanje i lažiranje izbora. A ustvari radi se o tome da su Gruevski i Ivanov napravili očajnički zaokret pokušavajući da očuvaju celovitost Makedonije uspostavljanjem po svemu zakasnele veze sa Rusijom, i od tada su za Zapad postali kriminalci.

Sada je na sceni popuštanje, kao najmanje bolan izlaz za makedonski politički vrh. Pod teškim pritiscima i pretnjama SAD, EU i NATO, bili su prinuđeni da prihvate garancije Zorana Zaeva i dozvole mu da formira novu Vladu Makedonije iako unapred znaju da te garancije ništa ne vrede. On se obavezao da će poštovati Ustav Makedonije, ali to ništa ne znači jer je jedna stvar šta u Ustavu piše, a druga kako ga ko tumači. A koliko je Zaev karakterna ličnost, vidi se već po tome što su obećanja koja je dao Makedoncima kontradiktorna prethodnim obećanjima koje je dao albanskim partijama i onome što je potpisano u Tiranskoj platformi.

Šta su Makedonci sami sebi uradili i da li su pogrešili, pokazaće vreme, iako, ruku na srce, i nisu imali neku alternativu. Alternativa je bio rat, koji nisu mogli da dobiju, jer nisu imali saveznika. Njihovi saveznici, za koje su se davno opredelili, otvoreno su stali na stranu njihovih protivnika, tako da im, pored takvih saveznika, neprijatelji nisu ni trebali.

Kada bi Makedonci imali iskustva koja ima srpski korpus o pregovorima, dogovorima i ugovorima sa „prijateljima“ na Zapadu, ne bi poverovali ni njima ni njihovim satelitima. Pogotovo ne pod pritiskom, iza koga se redovno krije loša namera. Jer čemu pritisak ako redovno čine, kako to kažu, nešto što je dobro za one koje pritiskaju. Kao da su svi toliko bespametni, pa nisu u stanju da prepoznaju šta je to dobro za njih.

Slične dogovore imali su Srbi u Hrvatskoj, pa su etnički počišćeni zločinačkim vojnim akcijama iz zona pod kontrolom UN. I nikom ništa. Zapad je te akcije ne samo odobrio nego je aktivno u njima učestvovao. Odavno svoja obećanja i dogovore o mirnom rešenju problema ne pominju jer znaju da je to bio samo deo operativnog maskiranja oružanih akcija. Srbe u Hrvatskoj nisu prevarili i iznenadili Hrvati, nego drske laži i lažna obećanja „međunarodne zajednice“. Slično su se ponašali i u vezi sa dogovorima u BiH i na Kosovu, gde su svaki potpisani dogovor pokušali da preokrenu u korist srpskih protivnika. To čine i danas i zato im se ne može verovati. Druga je stvar ko mora da im „veruje“ pod pretnjama i ucenama, kao makedonsko rukovodstvo.

NAJAVA POGORŠANJA ODNOSA SA MAKEDONIJOM

U predstojećoj pripremi političkih i diplomatskih pritisaka na Srbiju Makedoniji neće biti dozvoljeno da izigrava dobrog komšiju i bratski narod sa Srbima. Njihova spoljna politika predajom mandata Zaevu više nije njihova stvar, nego deo opšteg plana političkog preuređenja regiona. Za očekivati je zahlađenje odnosa sa Srbijom, koje će provesti Zaev. Moguće su i određene vrste napetosti i provokacija optuživanjem Srbije za sve i svašta kroz istoriju do danas.

Da li će to biti optužba za genocid, kako su to tražili Albanci Tiranskom platformom, ili nešto drugo, nije ni važno. Važno je da naši bilateralni odnosi nemaju dobru perspektivu i tako nešto se već nazire kroz lansirane diplomatske čarke. Kao da mi ne znamo da to uvek tako počinje – optužbama i proterivanjem diplomata. Same diplomate tu i nisu važne. Oni su samo kolaterarna šteta. A to što Zaev navodno tome ne pridaje značaj ne bi trebalo da nas zavara jer politiku prema Srbiji neće kreirati on. Biće to više velikoalbanska nego makedonska politika.

Srbija je jedina u Makedonskom okruženju iskreno težila dobrosusedskim odnosima, i za to mnogo žrtvovala. Makedonci jesu deklarativno pokazivali da žele dobre odnose, ali su redovno činili sve na štetu Srbije. Već tada je bilo jasno da nisu suverena država, tako da ovo danas i nije veliko iznenađenje. Sada, i pored svega dobrog što je Srbija uradila za Mekedoniju, i pored svega lošeg što je Makedonija uradila Srbiji, Makedonci traže dlaku u jajetu i povlače diplomatske poteze koji najavljuju zahlađenje.

Nije slučajno ovih dana medijska pažnja u Makedoniji fokusirana na slučaj savetnika u Ambasadi Srbije u Skoplju Gorana Živaljevića. Polako se podgreva i pravi obaveštajna afera. Potencira se da je Živaljević oficir BIA, što nije tajna, jer je kao takav zvanično prisutan u Makedoniji. Sada ga, međutim, prozaevljevski mediji u Makedoniji i njihova podrška u Srbiji prikazuju kao obaveštajaca sa diplomatskim statusom, za koga se sumnja da je prekršio diplomatski protokol. Evidentirano je njegovo prisustvo u konferencijskoj sali Sobranja prilikom njenog zauzimanja od strane demonstranata.

Usput, izvlače se i neke stvari „iz naftalina“, po čemu se vidi makedonska loša namera. Iznose se insinuacije da Živaljeviću nije prvi put da pravi diplomatske prekršaje, jer je to činio i u Hrvatskoj – kao da ne znaju da Hrvatima i ne treba konkretan povod kada im padne na pamet da remete naše međudržavne odnose. Poteže se čak i njegova supruga koja je davno saslušana u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije iako je bila obična službenica u BIA koja sa planiranjem i izvođenjem tajnih operacija nije imala nikakve veze. Da stvar bude bombastičnija, pominje se i Moskva, gde je Živaljević navodno bio saorganizator nekakvog skupa sa ciljem podrške vojnoj neutralnosti država na Balkanu.

Da stvar poprima šire razmere, vidi se po tome što je ambasadorka Srbije u Skoplju pozvana na razgovor u Ministarstvo inostranih poslova Makedonije radi objašnjenja iako je pre toga Živaljević javno rekao šta je radio u Sobranju. Tako se pokušava nametnuti sumnja da Srbija u makedonskoj krizi i konkretno u makedonskim nemirima ima neku tajnu ulogu. Tako sada ta tajna uloga može dalje da se razrađuje – da li je to učešće u organizaciji protesta, da li je u pitanju posredna veza sa Rusima, jer se spominje Živaljevićev boravak u Moskvi itd. Mogućnosti montaže i raznih scenarija su otvorene, a da li će se koristiti za dalje pogoršanje međudržavnih odnosa ili su oni u ovom trenutku dovoljno narušeni, videćemo.

AKCIJE MAKEDONSKE SLUŽBE

Otvara se pitanje da li je Živaljeviću bilo mesto na protestima u Skoplju i da li je uopšte smeo da se nađe u konferencijskoj sali Sobranja koju su zauzeli demonstranti? Pre svega, on tamo nije bio tajno, nego se prethodno javio nadležnim makedonskim organima. Ako u Beogradu na svakom protestu otvoreno ili prikriveno dežuraju zapadne diplomate, događaji u Beogradu ne ugrožavaju njihove države, a nas se događaji u Makedoniji itekako tiču jer nas direktno ugrožavaju.

Makedonija je eksplodirala i događaji su imali takav intenzitet da ih je bilo teško pratiti. Stvari su se širile i menjale iz minuta u minut i niko nije mogao predvideti kuda sve to vodi. Bile su opravdane sumnje i očekivanja da sve to vodi u ratni sukob, koji se neće moći kontrolisati. Nijedan obaveštajac, pa ni Živaljević, nema pravo da u takvoj vanrednoj situaciji bude pasivan, nego je obavezan da hitno „juri“ informacije koje će dostaviti svojoj vladi radi blagovremenog donošenja odluka i preduzimanja bezbednosnih mera.

Šta je trebalo da radi? Da čeka da mu neko dostavi podatke, da ih proučava i selektira, pa nakon toga da šalje izveštaj? Nije to bila situacija za tako nešto. Događaji su išli tako brzo da takav izveštaj, dok bi stigao do Beograda, više nikom ne bi trebao. Naš obaveštajac, ma ko on bio, ima dodatno opterećenje jer je eskalacija sukoba pretila da se prelije i na teritoriju Srbije, ne samo na Kosovo nego i u okolinu Preševa (nije li baš u rejonu Preševa i Bujanovca VBA otkrila veliku količninu oružja namenjenu Albancima u Makedoniji). Znači, morao je po svaku cenu da odmah dostavi kvalitetne i proverene podatke o stepenu ugroženosti svoje zemlje.

Za šta uopšte postoje obaveštajci ako ne za takve situacije. Zato ne čudi što se Živaljević našao na licu mesta i iz prve ruke prikupio potrebne informacije. Pritom se nije ogrešio o diplomatski status jer podatke nije prikupio na nedozvoljen način. I, drugo, nisu to bili nikakvi poverljivi podaci koji zadiru u makedonske vrhunske tajne i čijim bi odavanjem bila narušena bezbednost Makedonije. Radilo se o nasilnim demonstracijama, koje su posredstvom kamera svi mogli da vide.

Ako je već Makedonija tako osetljiva, da li je njoj čista savest po pitanju pravog obaveštajnog rada protiv Srbije? Nije, jer je njena teritorija od samog osnivanja samostalne države korištena kao platforma ne samo za obaveštajna nego i za subverzivna, pa i ratna dejstva SAD, NATO i paravojnih terorističkih albanskih snaga protiv Srbije. Pa i sama makedonska obaveštajna služba bila je ponekad direktno uključena u obaveštajne akcije protiv Srbije. Naprimer, 90-tih godina hrvatska i slovenačka obaveštajna služba pokazale su veliki interes za Radenka Radojčića, ključnu ličnost u velikoj obaveštajnoj aferi „Opera“ u Komandi ratnog vazduhoplovstva i PVO u Zemunu.

Radojčić je svoju obaveštajnu karijeru započeo kao saradnik KOS pod pseudonimom „Ljudevit“, da bi se kasnije zbog niza nedozvoljenih stvari našao pred Vojnim sudom u Beogradu. Ilegalno prebacivanje Radojčića u Makedoniju sa originalnim makedonskim dokumentima na lažo ime omogućila je makedonska služba uz pomoć slovenačkog obaveštajnog oficira Ladislava Grabera, ugrađenog u humanitarnu misiju UN – UNHCR. Graber je preneo makedonska dokumenta za Radojčića i vozilom UN ga prebacio iz Srbije u Makedoniju. Bila je to velika makedonska usluga Slovencima i Hrvatima na štetu Srbije, jer je Radojčić odneo sa sobom masu najpoverljivijih podataka i masu mikrofilmovanih tajnih dokumenata. Ipak, Srbija u vezi sa tim nikad nije pozvala nikog na razgovor od diplomata iz Makedonije, a sve za račun dobrosusedskih odnosa jer susedu ne treba tražiti dlaku u jajetu.

ŠTA OČEKUJE SRBIJU?

U ovom trenutku se nišanske sprave SAD i NATO premeštaju sa Makedonije na Srbiju i Republiku Srpsku. Već sam izbor posetilaca iz SAD nakon smirivanja tenzija u Makedoniji ne najavljuje ništa dobro. Napetost u tim razgovorima i otrov koji prosipaju nije moguće sakriti ni pred kamerama, u kratkom diplomatskom kurtoaznom obraćanju novinarima i srpskoj javnosti. Već sam izraz lica našeg premijera nakon takvih razgovora govori nam da će se pritisci i ucene povećati. Za sada, pritisci na Srbiju su kontrolisani, i to zbog jednog jedinog razloga – SAD procenjuju da bi nas prevelikim pritiskom oterali u zonu dominacije Rusije.

Tako se i budući potezi mogu naslutiti. Iako Makedonija i Srbija nemaju nikakve sličnosti u geostragijskom pložaju, pa zato u Srbiji nije moguć makedonski scenario, neke zakonitosti posrednog nastupanja SAD i NATO odavno su poprimile standardne karakteristike. Prvi pokušaj lomljenja otpora uvek ide specijalnim dejstvima, bez upotrebe sile, sem u obliku pretnje, gde glavnu reč vode diplomatija i obaveštajne službe. Značajno je što su SAD i Nemačka, po pitanju prikazivanja stanja demokratije u Srbiji, u sve većem raskoraku i već se jasno vidi da NATO više nije kompaktna alijansa. Ne treba a priori zaključivati da će stav SAD prevagnuti.

Od 90-tih godina do danas ništa se nije promenilo u načinu američkog pritiska na ključne ličnosti balkanskih država (o čemu danas govore neki bivši srpski političari koji su iskusili haške kazamate). Prva vrsta pritiska odvija se kroz otvoren politički zahtev – „od vas se očekuje da uradite to i to“, ili u krajnjoj liniji, „vi morate da uradite to i to“. Ako tipovani političari ne popuste, sledi vojna pretnja, gde se otvoreno kaže da, zbog nerazumevanja i nefleksibilnosti, njihova država može biti vojno poražena ili bombardovana od NATO. Ako ni tada ne popuste, sledi personalna pretnja da će ličnosti koje ne prihvataju američke zahteve i predloge biti komromitovane, optužene, uhapšene i suđene za najteža krivična dela – izazivanja rata, nepoštovanje pravila rata, ratne zločine i sl, a sve u vreme dok rat nije ni počeo ili na samom početku rata, kako to zapadnjaci vole da kažu – kampanje (kao da je u pitanju prerada šećerne repe).

U današnje vreme, nakon haških iskustava, malo je državnika koji mogu da izdrže sve tri vrste pritiska, a da ne popuste. Tako treba gledati ponašanje makedonskog državnog vrha, a ne kao nekakva nasedanja na obećanja i garancije Zorana Zaeva. Jednostavno rečeno, uplašili su se američkih pretnji i popustili. Jer pogrešno je zaključiti da je Haški tribunal osnovan radi pravednog suđenja svima koji su izazvali rat i izvršili ratne zločine – da je stvarno tako, sudilo bi se Hrvatima i Albancima koji su počinili stravične zločine i ne bi zbunjeno i sa nevericom gledali kako ih amnestiraju i puštaju.

Znači SAD i NATO gledaju u budićnost, tako i Haški sud nije osnovan zbog prošlosti nego zbog budućnosti, gde svako može biti osuđen na međunarodnom sudu ako se ne uklapa u američku politiku i striktne zahteve i svako može biti amnestiran ako je na proameričkoj projekciji događaja. To je svima u svetu jasno stavljeno do znanja i zato su dvostruki standardi prilikom suđenja tako jasno izraženi. Nije to slučajno, nego namerno, radi zastrašivanja budućih „pregovarača“.

ENIGMA ZA ZAPAD: KOLIKO SU SRBI REŠENI NA OTPOR

Slučaj Makedonije pokazuje da su klimave tvrdnje prozapadnih ulizica i NATO lobista kako smo mogli blagovremenim prepuštanjem naše sudbine u ruke SAD i NATO imati čvrste garancije celovitosti i prosperiteta. Makedonija je učinila upravo to pa su joj sada pod upitnikom i država i nacija. Doživeli su ponižavajuću situaciju da im Albanci diktiraju šta treba da rade. To Srpski narod, sa slobodarskom tradicijom kakvu ima, ne bi mogao da prihvati.

Utisak je da zapadne obaveštajne službe trenutno u Srbiji ispituju jedinu sferu sa kojom nisu načisto a koja bi im mogla pomrsiti račune i anulirati sve tajne planove i scenarija zasnovana na spoljnjim pritiscima i unutrašnjoj destabilizaciji. Ispituju stvarnu rešenost i odlučnost naroda na otpor u teškim uslovima i da li ta rešenost ide do nivoa spremnosti na dugoročan vojni otpor svakoj vrsti ugrožavanja.

Teško da SAD i NATO mogu izmisliti neku novu vrstu pritiska koju Srbija već nije iskusila. I stil je poznat – perfidan i licemeran do bezobrazluka – da nas pritiskaju za naše dobro. Uz svima poznato objašnjenje da oni ništa nemaju protiv srpskog naroda, nego samo protiv srpske vlasti i srpskog režima, koji će sigurno biti proglašen za nedemokratski i totalitaran. Srpske vođe, ako izdrže sve pretnje, postaće kriminalci i diktatori. Kao što su to postali makedonski lideri, koji bi mogli nakon popuštanja pod pritiscima ponovo postati uzorni građani.

Sada nam više nego ikad treba državno rukovodstvo koje ima jasan i nepopustljiv stav po pitanju vitalnih interesa i ustavne celovitosti Srbije. Rukovodstvo koje neće pokleknuti pred političkim, vojnim, pa ni personalnim pritiscima. Naravno da treba nastaviti svaku međunarodnu saradnju, pogotovo ekonomske inicijative koje su već pokrenute, pa i evrointegraciju, ali ne dozvoliti da to služi kao batina za disciplinovanje Srbije.

Ako su ikada naoružavanje i vojne pripreme za odbranu bile važne, onda je to ovaj politički trenutak. Pritisci da se ne naoružavamo biće veliki i iznutra i spolja. Moguće je i da se stvori upravo takva klima da sve to izgleda nepotrebno, ali ne treba ni na trenutak zaboraviti da upravo to može biti smišljena podvala i deo operativnog maskiranja budućih vojnih namera, sa ciljem da se Srbija uspava i zatekne nespremna.

Treba nešto učiti iz istorije – niti za jedan rat do sada koji je vodila Srbija nije bila spremna, pa je ipak morala da ih vodi jer su joj bili nametnuti. Na Balkanu, i kada izgleda da rata nikada neće biti, velike sile preko noći stvore ozbiljne ratne pretnje. Zato naši programi modernizacije i jačanja odbrane moraju biti dugoročni i planski i ne mogu zavisiti od dnevnopolitičke situacije.

Nije isključeno, da nakon nevojnih pokušaja prebacivanja Srbije na antiruski i NATO kolosek, usledi pokušaj vojnog rešenja problema zvanog Srbija i Republika Srpska. Nije slučajno da se Brčko ovih dana pominje kao mesto budućeg stacioniranja NATO snaga, čime bi se otežala odbrana severozapadnog dela Republike Srpske. Ako već znamo na osnovu dvodecenijskog iskustva kako izgledaju standardni pritisci i pretnje SAD i NATO, izuzetno je važno da srpski korpus u ovom istorijskom trenutku predvode ličnosti koje taj pritisak mogu da izdrže i koje imaju dovoljno hrabrosti da ne podlegnu personalnim pretnjama. Zato nikad nije bilo važnije ko će biti budući premijer Srbije, jer, ako se tu pogreši, to bi mogla biti slaba karika koju će lomiti NATO stratezi.

(Standard)

Check Also

SKOPLJE DALO ZELENO SVET! SRBIJA ĆE BITI OPKOLJENA..

Na 130. sednici vlade Republike Severne Makedonije odobrena je realizacija vojne vežbe „Odlučan udarac“ koju …