Home / U FOKUSU / Predsednik ruskog Centra za analitiku i predviđanja: Proruske snage krenuće na Kijev već kroz dva meseca!

Predsednik ruskog Centra za analitiku i predviđanja: Proruske snage krenuće na Kijev već kroz dva meseca!

Piše: Rostislav IŠĆENKO, predsednik Centra za analitiku i predviđanja
ukrajina- vojska- novorusija

Stručna javnost je progledala, praktično kompletno. Čak se i dojučerašnji oplakivači više ne spore o tome za koliko i kada će „spojiti Novorusiju“, već isključivo o terminima ulaska kijevskog režima u okršaj sa samim sobom.

To je utešna činjenica. Ne zato što su eksperti konačno ugledali očigledno nego zato što se prostor za odluke kijevskih vlasti toliko suzio da te varijante lako izbroje čak i ljudi koji imaju nejasne predstave o šahu i brkaju geopolitiku sa „hotelkama“. Znači, računa se na dane, najviše, nedelje.

Pokušaćemo da „odigramo za Kijev“ i pogledamo koji su mu resursi konkretno ostali za produžavanje agonije.

Današnja situacija bila je predodređena u trenutku kada je Porošenko odlučio da se bori za prevremene parlamentarne izbore. Ja sam više puta pisao o tome da mu stara Rada ničim nije smetala, naprotiv, bila je čak, mnogo podložnija kontroli nego što bi mogla postati i nego što je postala nova. Još u maju, kada je Petar Aleksejevič prvi put saopštio o svojoj nameri da raspusti parlament, takođe sam tvrdio da će on na kraju dobiti destabilizaciju na teritorijama koje kontroliše i raskol između partija i lidera majdana.

Ovoga puta neću objašnjavati zašto je to bilo neizbežno. Tokom izborne kampanje neminovnost  je postala realnost.

Šta sad imamo u Kijevu i okolini?

Majdanski političari potpuno su realno procenili situaciju sa izborima i razumeli dve očigledne stvari:

1. Oni više nemaju konkurente na Jugoistoku zemlje – razbijeni su Partija regiona i komunisti, oterani u poluilegalu, a na izborima će moći da učestvuju samo oni kojima to dozvoli nova „demokratska“ vlast. Odnosno, realna konkurencija određuje se isključivo na majdanskoj sceni.

Ljudi koji su organizovali državni prevrat u februaru nisu nikud nestali. Naprotiv, tokom građanskog rata oni su se organizovali, dodatno naoružali i imali su nameru da odlučujuće utiču na rezultate izbora na isti način kojim su rešavali problem Janukoviča. Pošto su jednom iskoristili oružje za rešavanje unutarpolitičkih problema, oni se više neće zaustaviti. Tim pre što im je „oružani pritisak“- jedini dostupan način za učešće u politici.

Jedino pouzdano rešenje bilo je očigledno: ako hoćeš na izborima da dobiješ rezultat vredan pažnje – moraš se osloniti na oružanu silu. Na kraju su partijski spiskovi i većinsko okruženje bili prepuni neonacista iz kaznenih bataljona, čiju pobedu je trebalo da obezbedi „oružani pritisak“ njihovih drugova po oružju na birače i izborne komisije, a ne izražavanje volje stanovništva. Ali, radi toga su određeni „drugovi“ morali da se nađu u potrebno vreme na potrebom mestu.

Na kraju se veći deo najviše ideologizovanog kadra raznih  tipova dobrovoljačkih, teritorijalnih i drugih bataljona, kao i neke jedinice regularne armije kupljene od strane oligarha, našao u oblasnim centrima kao ključnim mestima za „brojanje glasova“, a ne na frontu. Naravno, isto tako veći deo bojovnika ukopao se u Kijevu, budući da upravo Centralna izborna komisija donosi poslednju i odlučujuću presudu.

Svi ti „učesnici političkog procesa“ sa automatima svakako ne nameravaju da se vraćaju na front. Mnogo je korisnije i sigurnije u svakom pogledu „kontrolisati vlast“ u Kijevu. Tako su kijevski političari, koji se međusobno glođu za vlast, preplavili glavni grad nekontrolisanom naoružanom silom.

Situacija se komplikuje i time što političari boreći se za ekonomske i finansijske resurse koji nestaju pred njihovim očima, objektivno ne mogu da nađu kompromisnu varijantu i podele vlast i imovinu svima ili makar najuticajnijima. Jednostavno, za sve nema dovoljno, a grupe koje ih podržavaju (ne samo bataljoni, nego i političari i finansijeri koji su ulagali u određenu političku strukturu ) traže nadoknadu za uložene napore i nastale troškove.

Odnosno, nema prostora za mirno, politički kompromisno rešenje konflikta koji je izazvala borba za vlast. Ako ne može da se dogovori ostaju bajoneti kao poslednji argument u sporu, a njihovo aktiviranje je stvar vremena, a ne principa. Sem toga čelnici i osoblje raznih bataljona koji se hrane iz ruku raznih oligarha i prolaze u različite resore jedni druge ne vole.

Neljubav se pojačava konkurencijom za pravo da se bude smatran najispravnijim nacistom, a takođe i obračunima sa fronta (ko je koga izdao i kome podmetnuo, ko nije podelio sa komšijom opljačkano, ko je dezertirao, a ko krv prolivao i t. d.)

Nazire se i teret očiglednog umora stanovništva od naglog pogoršavanja ekonomske situacije, besmislenog građanskog rata (u čiji pobedu više niko ne veruje) i pira koje su vlasti priredile u vreme opšte nevolje u državi koja se raspada.

Narod je spreman da plane od prve šibice. Ne za Novorusiju da plane, nego protiv „izdajnika ideja majdana“, ali samim izdajnicima zbog toga nije lakše.

Privremeno se može „osloboditi“ samo ako se gomili baci žrtva za zlostavljanje. Međutim, prošlo je vreme kada su žrtve mogli da budu iz Partije regiona ili komunisti. Naravno, nacisti su spremni i dalje da ih ubijaju isto kao i sve „vatnike“, „kolorade“ (pogrdni izrazi za Ruse) i druge antifašiste, ali za period februar-novembar ukrajinske istorije pred narodom mora da odgovara neko iz aktuelne vlasti. A tih nekih nema baš mnogo: Porošenko, Jacenjuk, Turčinov, Avakov i još desetak sitnijih političara – to je čitav spisak. Oni su zbijeni  u dve glavne protivničke grupacije: „Narodni front“ Jacenjuka i Blok Porošenka.

ukrajina donjeck pro ruski aktivisti02

Naoružani ljudi i veoma ljuti na čitav svet i jedan na drugog ne mogu dugo besposleno sedeti. To nije – „Berkut“ koji je mesecima disciplinovano čekao naređenje Janukoviča da rastera majdan. To su – bande plaćenika. Ako ih ne baciš na neprijatelja oni će se baciti na tebe. Tako kijevski političari nemaju baš mnogo vremena. Bojovnici treba da dobiju nalog narednih dana, najdalje nedelja.

Naravno, može se iskoristiti koliko i svet stari trik i na frontu korisno upotrebiti plaćenike. Ali i tu nastaju nerazrešivi problemi.

Prvo, pošto dobiju naređenje oni će, sa verovatnoćom od 100%, otići na front i postupiti kao petrogradski garnizon u februaru 1917., kojem su bile dovoljne samo neproverene glasine o izlasku na front da svrgnu monarha koji se držao neuporedivo jače od tandema paukova Jacenjuka-Porošenka.

Drugo, posle avgustovskih poraza armija Kijeva može da vodi aktivna borbena dejstva najviše nekoliko nedelja (a najverovatnije front će se ranije urušiti). Posle toga kijevska vlast suočiće se ne samo sa bojovnicima koji žele da se obračunaju sa „izdajnicima krivim za poraz“, nego i sa narodnom vojskom u ofanzivi koja takođe želi da podnese račun za porušene gradove, ubijene civile i za drugove izmučene u zarobljeništvu.

Tempo napredovanja narodne vojske određivaće njeno relativno neveliko brojno stanje. Prema tome, ona neće moći brzo da dođe do Kijeva. Biće potrebne pauze, preuzimanje pod kontrolu zauzetih teritorija, sprovođenje mobilizacije, uvođenje lokalnih partizana u borbene odrede i tek posle toga ići dalje. To će za Kijev stvoriti još jedan problem. U slučaju munjevitog izlaska armije Novorusije na obližnje prilaze glavnom gradu moglo bi se pobeći u inostranstvo, raditi kao „vlada u izgnanstvu“ i još pedesetak godina držati predavanja i pisati memoare o tome kako su „ruske totalitarne azijatske horde ugušile mladu ukrajinsku evropsku demokratiju“.

Međutim, pošto će od početka ofanzive narodne vojske i zauzimanja Kijeva proći najmanje jedan – dva meseca, a možda i više, nacistički banditi iz kaznenih bataljona imaće više nego dovoljno vremena da pošto postreljaju „izdajnike“ osnuju pravu „revolucionarnu vladu“ majdana, a vlasti u Kijevu neće ne samo imati povoda da beže na Zapad, nego će im, najverovatnije, za to i pameti nedostajati. Oni će i dalje huškati naciste jedne na druge i čekati kad će već jednom SAD rešiti sve njihove probleme.

U suštini, oni koji sebe smatraju za kijevsku vlast (mada je to već odavno konglomerat političkih zombija koji se bore za virtuelna punomoćja i koji su spremni svakog časa da pređu u kategoriju realnih leševa) mogu da biraju između početka prepucavanja u Kijevu, a zatim rasulo fronta i rasula fronta, a zatim prepucavanje u Kijevu.

Pri tom je jasno da uopšte nije sigurno da će se sa rezultatima sledećeg oružanog prevrata u Kijevu složiti regioni, koji nisu prešli pod kontrolu narodne vojske i nisu podigli antifašistički ustanak. Neki će odbiti da se potčine pobunjenicima, neki će zahtevati svoju „nezavisnost“ (tim pre što skoro svi imaju „teritorijalne bataljone“, a posle prevrata naglo će se smanjiti vojni resursi vlasti). Uopšte, skoro istog momenta pojaviće se progresivna mahnovština. (Nestor Mahno, vođa anarhističkog antisovjetskog pokreta u vreme građanskog rata 1918-1921g. prim. prev.)

Naravno, Porošenko je prvi kandidat za „žrtvu gomile“. Narod je navikao da za sve odgovara predsednik. Uz to, on je razočarao pristalice mira zbog nesposobnosti da zaključi mir, a pristalice rata kao glavnokomandujućem podnose mu račune za poraz. Na kraju, on je oligarh koji ima biznis, pored ostalog i u Rusiji (bezmalo gotov izdajnik otadžbine).

Ali, to ne znači da će Porošenko biti poslednja žrtva. Kao što je nekad skoro kod svih omrznuti Janukovič bio poslednja prepreka između lošeg, ali, ipak, reda, i bunta, tako je danas Porošenko – poslednja prepreka između ostataka formalne državnosti i potpune anarhije.

U uslovima potpune anarhije nikome nisu potrebni ni Jacenjuk, ni vlada, ni deputati sa Radom, ni političke partije, čak ni novinari i politički tehnolozi majdana. Tamo već svaki „pan ataman“ ima svoju „zlatnu rezervu“, čija se veličina određuje brojem bajoneta koji su mu potčinjeni, a broj bajoneta – spretnošću „pana atamana„ u pronalaženju „zlatnog resursa“.

Plašim se da će kijevski „evropejci“, koji u svojoj zemlji „nisu videli“ naciste i smatrali normalnim primenu čitave artiljerijske sile ukrajinske armije (uključujući avijaciju i balističke rakete) protiv civilnih gradova,veoma brzo saznati da nacističke bande pljačkaju i ubijaju ne samo „kolorade“ i da artiljeriju protiv „evropejaca“ne koriste sa manje zadovoljstva nego protiv „vatnika“.

Inače, među-nacistički i „unutar-evropski“ konflikt u Kijevu – dobra je šansa da opstanu mnoge pristalice Ruskog sveta koje su tamo ostale. Oni će veoma brzo prestati da budu glavni cilj, a konačni raspad državnog mehanizma neće dozvoliti da se protiv njih primene centralizovane represije. Bojovnici neće tražiti žrtve prema ideološkom obeležju već prema imovinskom.

Naravno, one koji svoj stav budu iskazivali makar sa onoliko udela otvorenosti sa kojom su to mogli da čine u vreme Porošenka, nacisti – mahnovci ubiće bez razmišljanja. U opasnosti su takođe i ljudi koje oni poznaju. Ali za one koji nisu tako poznati i ne budu išli glavom kroz zid, od antifašističkih pogleda biće opasnije imati skup auto, dobru odeću i stan na uglednoj lokaciji.

Nešto ohrabruje – „praznik nacističke demokratije“ neće dugo potrajati.

„Progledaće“ EU još brže od naše stručne javnosti. Inače, septembarske galamdžije trebalo bi javno da se izvine na kraju mira koji su mnogo puta opanjkavali „sve je propalo“ ne u Moskvi i ne u Novorusiji, nego u Kijevu.

(Prevela Ksenija Trajković, Fakti)

 

Check Also

ASADOVE SNAGE PRETRPELE PRVE GUBITKE U AFRINU: Turci u žestokom naletu na zapadnom frontu! (VIDEO)

Uprkos dolasku sirijskih dobrovoljačkih Snaga nacionalne odbrane (SNO) na liniju fronta, Turci i njihove džihadističke …