Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Boris MEŽUJEV
Verujem da je svako ko je gledao ili slušao prenos iz dvorane Generalne skupštine UN već stekao bar približnu predstavu šta će reći ruski predsednik čim je svoj govor završavao predsednik SAD.
Barak Obama je improvizovao, govorio je bez oslanjanja na pisani tekst, i kao da je bio u elementu. Ali, avaj, on nikada nije zvučao tako neubedljivo, nikada njegovi argumenti nisu izgledali toliko bespomoćno.
Nije trebalo sumnjati da je na svaku Obaminu tvrdnju Putin u pripravnosti imao primedbu, i već sam predosećao inotnaciju s kojom će ruski lider izgovoriti tu primedbu.
Asad je diktator, govorio je Obama, i njegov režim nema nikakvih dodirnih tačaka s demokratijom, on isključuje iz političkog života veliki broj građana Sirije.
Bilo je jasno da će Putin s punim pravom ukazati uvaženom auditorijumu do čega su na kraju doveli napori SAD da nasilno uvedu demokratiju na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi, u šta su se izrodili vojna intervencija u Iraku i bombardovanje Libije, u kakav pakao se pretvorio veći deo teritorije Sirije, koju cenu su zbog američke avanture platile zemlje juga Evrope.
Obama je počeo da govori nešto potpuno neverovatno o prednostima demokratije kao državnog uređenja generalno – to je bilo ispod svake kritike, pošto, kao što je svima poznato, ni u jednoj muslimanskoj zemlji, osim, možda, veoma specifičnog uređenja u Iranu, i veoma problematične konstrukcije u Turskoj, nema demokratije. U Egiptu su pokušali da je uvedu uz podršku lično Obame, a sada se Amerikanci stide da to i pominju.
Naravno, može se apstraktno upoređivati Asadova Sirija sa Švajcarskom ili Norveškom, samo što to Evropu, koja se davi u talasima izbeglica, i Bliski Istok, koji razdire građanski rat, neće spasiti.
Putin je govorio mirno i samouvereno, ne računajući na oduševljeni prijem tog auditorijuma, ali shvatajući da posle poslednjih vojnih inicijativa Rusije u regionu njegove reči sigurno neće biti ignorisane. Da će vrednosti i principi kojima se rukovodi Rusija morati da budu uzeti u obzir.
Rusija prvi put posle dugo vremena nije izgledala na međunarodnoj sceni kao neko ko se žali na nepravde svetskog poretka koji je ravnodušan prema njoj i drugim žaliocima na nepravičnost svetskog poretka.
Ona je izgledala kao pravedni i moćni sudija tom svetskom poretku, koji je bio izmeren na vagi istorije i proglašen za prelagan i izdeljen interesima.
Zašto SAD – lider ovog sveta – za godinu dana nisu mogle ništa da učine sa takvom globalnom opasnošću kakvu predstavlja Islamska država? Pa, iz veoma prostog razloga: one su čekale da Islamska država počisti Asada, nakon čega bi SAD sa gomilom saveznika počistile Islamsku državu.
Zašto su SAD počele da dele zemlje koje se graniče sa Rusijom, terajući ih da prave nemogući izbor – da li ste sa Zapadom ili sa Istokom?
Pa, zato što su htele da opsednu Rusiju, da joj ne daju mogućnost da se vrati u veliku politiku, da ponovi svoju prvu sirijsku inicijativu i ojača svoje prisustvo na Mediteranu. Htele su da izbace Rusiju iz tima globalnih igrača.
Nije im uspelo.
Rusija je, obezbedivši krhko primirje u Donbasu, izvela smeo manevar i stala na čelo borbe protiv Islamske države, obećavši Evropi svoju zaštitu, koju iz svojih sebičnih razloga nisu mogli da jojpruže Amerikanci.
Amerikanci su odugovlačili, čekajući epilog građanskog rata koji bi bio tragičan za Asada. Ta pauza je kompromitovala SAD u očima njihovih saveznika.
Evropljani su počeli da shvataju da Amerika, čak i sa najevropskijim predsednikom od svih mogućih, ne može da ih zaštiti od radikalnih sunita koji su se okrenuli od sumnjivih partnera u regionu. A Izrael i Saudijska Arabija, naprotiv, nisu mogli da oproste Obami što previše prima k srcu evropske interese i zbog toga je spreman na dilove s njihovim najvećim neprijateljima.
Odatle i očigledan strateški ćorsokak Obamine Amerike, koji je iskoristila Rusija.
Prvi put u poslednjih 25 godina videli smo snažnu Rusiju, koja se ne plaši da radi ono što radi, i Ameriku, koja nemoćno poziva na poštovanje navodno ignorisanih vrednosti. Naravno, nadamo se da će diplomatija malo umekšati taj sukob „mekih sila“, u kojem je Amerika delovala više nego gubitnički.
Nadamo se da šefovi vojnih i diplomatskih resora, uprkos oštrom peckanju lidera država, već rade svoj posao i razmatraju konkretne mere koje neće dozvoliti stvaranje terorističkog kalifata na teritoriji Bliskog Istoka. I da će predsednicima, koji imaju tako složene lične odnose, biti dovoljno samo da potvrde te dogovore partnerskim rukovanjem.
Ipak, ovaj dan, 28. septembar 2015. godine, ostaće u sećanju naših građana kao dan pobede ruske „meke sile“ i kao dan uspostavljanja Rusije kao nove supersile.
U poslednje dve godine stalno sam slušao od različitih domaćih analitičara da će Rusiji, da bi izašla iz ukrajinske slepe ulice, biti potrebno da se nečega obavezno odrekne – da li Asada, da li Donbasa, da li, izvinite, Putina. Rusija se, hvala Bogu, nije odrekla ničega od gorenavedenog – ni Donbasa, ni Asada, ni, naravno, Putina.
I, samo iz tog razloga se danas čini da je diplomatska pobeda naša. A svi koji su galamili o odricanju, danas grizu nokte.
Složićete se da to nije baš najlošiji ishod ove složene diplomatske partije koju smo, izgleda, dobili, iako je, prema svim uticajnim prognozama, trebalo da je izgubimo.
(Fakti)
