SITUACIJA SVE KRITIČNIJA: Ruski analitičari upozoravaju na mogući napad već ovog leta!

Kada su ruskog predsednika Vladimira Putina nedavno pitali koliko dugo će potrajati ukrajinska kriza, odgovorio je da ne zna.

„To zavisi od ljudi koji tamo žive. Koliko dugo će oni imati strpljenja i tolerancije, ali nadam se mirnom razrešenju konflikta, bez krvoprolića“, odgovorio je Putin.

Po Putinu, kako prenosi TASS, neprijateljski odnosi s prvim i najvažnijim susedom više su naštetili Ukrajini nego Rusiji, društveni bruto proizvod poslednjih godina je u padu, a ekonomska aktivnost svodi se na poljoprivredu. Kako je dodao, Ukrajina otkad je potpisala niz sporazuma sa EU, smanjila je opseg trgovinske razmene ne samo sa Rusijom nego i sa EU.

„I Ukrajinci i Rusi su poznato strpljiv narod, čekaćemo verujući da će odnosi dve zemalje opet biti normalizovani“, rekao je Putin.

Ukrajinska kriza najveća je tempirana bomba u odnosima Moskve sa jedna i EU i NATO bloka sa druge strane. Ako bi se biralo mesto gde će eventualno početi totalni rat, ili sukob sudnjeg dana, onda je to pre svih ukrajinsko-ruska granica uz donjecko-luganjski pojas, koji se odmetnuo od ukrajinske vlasti, zatim poluostrvo Krim koji su Rusi preuzeli na šta je Zapad reagovao višestrukim sankcijama.

Mogući napad

Smena na čelu Bele kuće izborom Donalda Trampa nije donela gotovo nikakve promene u tom delu sveta. Napetost ne opada dok ruski analitičari upozoravaju na mogući napad već ovog leta. Po njima, odmeravanje sa NATO paktom na baltičkim granicama služi samo za skretanje pažnje od situacije na jugu, u ruskom trbuhu, na nekoliko stotina kilometara od Moskve.

Dok na Baltiku NATO ima nekoliko hiljada vojnika, Ukrajina je neformalno već postala najisturenija NATO ispostava iako formalno nije članica i neće to zadugo biti. U takvoj atmosferi nema naznaka da bi se sukob mirno rešio, iako postoji utvrđeni okvir, a to su sporazumi iz Minska kojima su garanti Nemačka, Francuska i upravo Rusija.

Jedan zanimljiv detalj od pre nekoliko dana pokazuje nivo (ne)poverenja i to na najvišem nivou. Kad je Vladimir Putin odleteo na „istorijski“ sastanak sa Donaldom Trampom u Hamburg, gde se tih dana održavao samit zemalja G-20, njegov avion je izabrao neobičnu, zaobilaznu rutu leta. Predsednički Iljušin 96, jedan od četiri takva u predsedničkoj floti, zaobišao je Poljsku i baltičke države i pravo sa ruske teritorije na putu za Hamburg leteo preko Baltičkog mora.

Zašto je predsednički avion izabrao zaobilaznu rutu, službeno nije objašnjeno, pa se jedino moglo nagađati kako je nedavni incident dok je u vazduhu na putu za Kalinjingrad bio Putinov ministar obrane Sergej Šojgu, a presreo ga poljski F-16, naterao planere iz Kremlja da svoga šefa pošalju sigurnijom obilaznom rutom. Iako je njegov avion opremljen najsavremenijim sredstvima za ometanje projektila, ipak je reč o relativno sporoj „debeloj guski“ čije bi obaranje za superiornog lovca presretača bilo jednostavan zadatak u trenutku dok leti tuđim vazdušnim prostorom bez pratnje i zaštite ruskih lovaca.

Ruski potpis

Bez obzira na predstojeći susret komanda u Moskvi izabrala je vazdušni prostora nad međunarodnim vodama pre nego poljski vazdušni prostor. Iz Varšave ionako ponovno ide kampanja za dokazivanje da su Rusi zapravo oborili Tu-154 s predsednikom i pola glavnih saradnika 2010. godine, pri sletanju u Smolensk.

Na ukrajinskoj crnoj zemlji dve vojske se gledaju preko nišana. Ukrajinske nacionalne snage uz NATO nadzor formalno ratuju s pobunjenicima u Donbasu, odnos snaga je višestruko u njihovu korist, a i dalje raste, ali niko ne zna što je s one strane ruske granice.

Zna se da zapovedništvo i kontrola u istočnoj Ukrajini pripadaju ruskim obrambenim snagama i niko ne sumnja da će u trenutku kad ukrajinska vojska krene u konačni obračun sa pobunjenicima, ući pravo u konflikt sa ruskom vojskom.

Iako Moskva stalno demantuje da ima vojnike u Donbasu, postoji potpis koji nepogrešivo ukazuje na autora. Većina pokušaja ukrajinskih snaga da razbiju pobunjenike zasad je završila neslavno u teškim porazima. Proruski pobunjenici su im uspešno obarali letjelice, žestoko i precizno tukli topovima, a pokazali su se i majstorima radio-elektronskog rata. Sve to su naznake tehnološki značajno obnovljene ruske vojske, a ne lokalnih pobunjenika protiv centralne vlasti od kojih se može očekivati da dobro rukuju kalašnjikovima i starim ZIS-ovima od 76 milimetara.

Nije prvi put da Ukrajina pokušava da pređe na drugu stranu. Još 2003. godine tadašnji predsednik Leonid Kučma proglasio je članstvo u NATO strateškim planom, ali je taj bivši sovetski kadar brzo i odustao. Viktor Juščenko, kojega je na vlast dovela narančasta revolucija, takođe je radio na istom cilju, ali bez previše uspeha. Njegov naslednik Viktor Janukovič odbio je plan i založio se za nesvrstavanje zemlje, ali 2014. godine nakon Majdanskog puča živu glavu spasio je zahvaljujući Putinu. Iz Ukrajine su ga helikopterima izvukle ruske specijalne snage i odvezle ga na sigurno u rusko sklonište.

Cena približavanja Zapadu

Viktor Porošenko je jasno stavio do znanja da Ukrajinu isključivo vidi u EU i NATO-u. Ovoga puta medveđe rusko strpljenje moglo bi se pokazati neisplativim. Ukrajina možda ekonomski ne stoji kao u vreme saradnje sa Rusijom. Propali su povoljni susedski trgovinski odnosi, do 2019. godine neće biti ključni tranzit za transport gasa prema tržištu EU, ali teško je poverovati da će vodeće zemlje Evrope dopustiti da se Ukrajinci još jedanput okrenu za 180 stepeni i vrate majčici Rusiji. To što zemlja ekonomski loše stoji najmanji je razlog odustajanja od projekta Ukrajina u EU i NATO.

Nijedna od istočnoevropskih zemalja ekonosmki nije lako preživela približavanje zapadnom svetu. Većina je to platila propašću svojih tradicionalnih industrijskih grana. Proces svejedno teče, iako se ponekad kaju i lokalni akteri iz prvog reda.

„Kad se setim što smo sve prošli, više ne znam je li nama uopšte trebala revolucija. Imamo li od toga danas ikakve koristi“, rekao je u intervjuu pre deset godina dugogodišnji poljski predsednik Lešlo Vales, koji je pokrenuo demokratske procese u zemlji.

Ima i opravdanja za političara koji je od radnika u brodogradilištu postao počasni doktor brojnih američkih univerziteta. U to vreme, naime, neko moćan se namerio da zatvori njegovo matično brodogradilište, pa je bio ogorčen. Verojatno se u sebi nije mogao pomiriti s tom činjenicom, piše „Jutarnji“.

Evropska unija uz američki nadzor svakako neće dozvoliti da ulaganje u Ukrajinu propadne zbog rusko-ukrajinske strpljivosti. Milijarde dolara upucane su u projekat širenja. Prema bivšoj američkoj državnoj potsekretarki Victoriji Noland oko pet milijardi utrošeno je na pripreme ukrajinskih političkih krugova za revoluciju.

Izvedena je u tihom partnerstvu s Nemačkom. Koliko trenutačno ide novca u održavanje ukrajinskog pogona nije poznato, ali ne treba sumnjati da se stalno ubrizgavaju milijarde. EU je zato liberalizovala režim sa Ukrajinom, pa tako odnedavno Ukrajincima ne trebaju vize za putovanja na teritorije Unije.

Vojne vežbe

Vojna saradnja EU i NATO bloka uočljivija je od civilne. Što na ukrajinskom tlu, što na Crnom moru stalno se održavaju vojne vežbe uz učestvovanje zemalja članica. Vežba se na kopnu uz tačke dodira sa Krimom, na moru pred obalama Krima, ili u Rumuniji, glavnoj američkoj bazi u tom području. Jasno je da svaka od tih vežbi na noge podiže i Putinove vojne odgovore sa druge strane tako da napetosti ne manjka. Ukrajinski izvori negiraju NATO snage na svojoj teritoriji, ali u to se veruje koliko i u tvrdnje da Rusija nema vojnike u Donjecku.

Mali direktno a malo preko posrednika, na terenu se dva najmoćnija snagatora gledaju kroz nišane i ta je situacija daleko opasnija od one hladnoratovske kad su postojale tampon zone, ponegde i od par hiljada kilometara.

Zanimljiva procena stanja nedavno se mogla pročitati na jednom od ruskih portala. Jedan od analitičara procenio je da je Zapad pritisnuto Rusiju sa svih strana, a to se poslednji put događalo 1940. i 1941. godine, kad je Hitler pripremao napad na Staljinovu Rusiju. Kad se provere karte rasporeda vojske, dodao je, to izgleda identično.

Stvari su daleko odmakle za povratak iako je i u zapadnom medijskom prostoru sve više upozorenja da ulazak vojskom u rusku sferu uticaja ne donosi ništa dobro NATO savezu. Nije Ukrajina Crna Gora sa dve hiljade vojnika čije učlanjenje u NATO nikome previše nije naštetio, jer je mala i beznačajna. Velika zemlja u ruskom trbuhu je već opasna igra vatrom, napisao je Dag Bandou prošle nedelje u Forbesu.

(Vaseljenska)