Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ruskom invazijom na Ukrajinu i okupacijom Krima, kolapsom granica Iraka i Sirije i povećanjem kineskih aktivnosti u Južnom i Istočnom Kineskom moru možemo doći do zaključka da se posthladnoratovska era završila 2014. Da li je to tačno?
— Posthladnoratovska era nije zapravo bila „era“, to je bio postepeni prelazak iz bilateralnog hladnog rata u složeniji međunarodni poredak, koji i dalje zahteva dve svetske sile. Ukratko, ovaj poredak bi uključivao Sjedinjene Američke Države i Narodnu Republiku Kinu. Kinesko-američka trka ima dva značajna faktora po kojima se ovo razlikuje od hladnog rata: nijedna strana nije ideološki orijentisana i obe priznaju da su potrebne jedna drugoj.
Planirani američki potez tzv. „pivot u Aziji“ je morao da sačeka zbog krize u Ukrajini i na Bliskom Istoku. Do koje mere su neizvesni odnosi između Kine i američkih saveznika u regionu?
— Ne slažem se sa prirodom pitanja. Zaista mislim da je Amerika stavila do znanja da ni SAD ni Kini nije u interesu da se petljaju u situacije koje mogu dovesti do sukoba. Nedavni pokazatelji da će Kina pregovarati sa Indijom i Japanom jasno pokazaju da potpirivanje starih vatri Kini nije u interesu. Pravi problem „azijskog pivota“ bila je njegova praktična formulacija, koja je nalagala da se vojnim sredstvima „suzbije“ i „izoluje“ Kina. Kinezi su shvatili da mi nismo želeli da ih izolujemo, već da već da smo želeli da izbegnemo sukobe na Bliskom Istoku koji bi mogli da se prošire.
Si Đinping je iskoristio rat protiv korupcije kako bi preuzeo moć više nego ijedan kineski vođa od Deng Sjaopinga, dakle u poslednjih 30 godina. Kako mislite da će se Sijev mandat razvijati?
— Moć u Kini je nekako više neformalno definisana i njena ograničenja postavlja politička realnost, a ne ustavni poredak. I to je razlog zbog kojeg nije lako zaključiti da li je Si najmoćniji predsednik još od Sjaopinga. On svakako jeste ličnost od autoriteta, i više od bilo kog prethodnika prisutan je na međunarodnoj sceni. On je takođe vrlo odlučan u borbi protiv korupcije, koja je postala glavni problem unutrašnje slabosti. U tom smislu se može reći da je njegov moć širih razmera, ali isto tako treba napomenuti da se njegovi prethodnici nisu sretali sa ovakvom akutnom korupcijom, koja se pojavila pre par godina.
Istovremeno se u partijskim časopisima ističe kako bi kineske oružane snage trebalo da budu u službi Komunističke partije, a ne nacije, i to nagoveštava da vojska ima svoje poglede na unutrašnja pitanja i da povećava svoju ulogu u državnoj bezbednosti. Partijska elita, naravno, nije oduševljena time.
Da li režim ruskog predsednika Vladimira Putina može opstati i pored niskih cena nafte i zapadnih sankcija? Koji su rizici po rusku privredu, koja i dalje slabi, gde Putin nije u stanju da se pobrine za svoju političko uporište?
— Naravno, postoji opasnost da Putin u jednom trenutku uzvrati i napravi ogromnu međunarodnu krizu i napravi neku novu formu rata na relaciji Istok-Zapad. Ali, da bismo to uzeli u obzir, morali bismo podrazumevati da je on dovoljno jak za rat punog obima. Ishod bi bio nepredvidiv, ali bi u svakom slučaju bio vrlo loš po rusko blagostanje. Ako ruska privreda nastavi da opada, a Zapad uspe da odvrati Putina od primene sile, onda bi i dalje bila moguća nekakva prihvatljiva rezolucija (ja bih preporučio model Finske). Ali to opet zavisi od toga da li će SAD i dalje biti odlučne u stabilizovanju Ukrajine.
Posle povlačenja američke vojske iz Avganistana i Iraka, veliki deo sveta smatra da su SAD u „povlačenju“, slično kao i posle rata u Vijetnamu. Da li Amerika sada želi da se izoluje? Ili će tražiti neki novi Vijetnam?
— Ja ne mislim da je Amerika u „fazi povlačenja“. Činjenica je da je preraspodela moći dovela do toga da Amerika više nije hegemona sila, i ona sada mora prihvatiti da je svet daleko kompleksniji. Širenje sukoba širom Bliskog Istoka uzrokovano je verskom netrpeljivošću, a ne američkim intervencionizmom. U takvim okolnostima se mora više pažnje pridavati nacionalnim interesima Turske, Irana, Saudijske Arabije, Izraela i Egipta. I po tom principu ne sme se dozvoliti da interesi neke od ovih zemalja budu u sukobu sa američkim interesima.
Šta bi svet najviše moglo da iznenadi u 2015?
— Možda postepeno pojavljivanje liberalne srednje klase u Rusiji. Ta srednja klasa je počela da igra značajniju ulogu u formiranju unutrašnje i spoljne politike pod Dmitrijem Medvedevim. Povratkom Putina na vlast ta klasa je brzo suzbijena nacionalnim šovinizmom. Ali šovinističkim pristupom nećete rešiti nijedan međunarodni problem, pogotovo kad je Zapad inteligentan i ujedinjen. Ruska srednja klasa, sasvim logično, želi da živi u društvo poput zapadnoevropskih. Rusija koja postepeno počne da naginje ka Zapadu će biti ista ona Rusija koja će prestati da remeti međunarodni sistem.
(Project Syndicate, Standard)
