Tajne pripreme Hrvatske za vojnu intervenciju u Republici Srpskoj- Otkrivamo šta će se dogoditi i zašto…

 Piše: Ljuban Karan

Hrvatska slavi 25 godina od međunarodnog priznanja. Pljušte pohvale i priznanja živim i mrtvim Hrvatima i stranim državnicima koji su stvorili ovu državu i priznali je dok za to nije bilo nikakvog osnova. U vreme priznanja Hrvatska nije ispunjavala elementarne uslove ne samo za međunarodno priznanje nego da se uopšte nazove država.

Ono što nisu mogli sami Hrvati, silom su izgurali i progurali EU i SAD. Zato ne čudi što i danas ljuljaju čedo koje su tada stvorili.

Nema se tu danas šta reći, jer, kao i uvek do sada, Hrvati su prepuni hvale o svojoj državi i njenim demokratskim dostignućima – sam svetski vrh demokratije i ljudskih prava, bez mrlje, kako za vreme stvaranja, tako i danas. Sve što su učinili služi im na ponos i čast.

SAD, EU i ono što pogrešno zovemo međunarodna zajednica ćute i prećutno ih podržavaju, kao i uvek do sada.

Nigde ni reči o genocidu, etničkom čišćenju, ratnim zločinima, pljački i neljudskom ponašanju. Prema njima, čistiji i pravedniji rat nikad nije vođen. Nigde ni reči o divljanju ustaškog pokreta u Hrvatskoj i pojavama fašizma. SAD, EU i „međunarodna zajednica“ ćute i prećutno ih podržavaju. Doduše, ima i onih koji sa ushićenjem govore o novoj Hrvatskoj državi uz konstataciju – niste gubili vreme za ovih 25 godina. Prognani Srbi i Srbi u Hrvatskoj znaju koliko je to jezivo tačno.

Ako je već podrška takva – prećutna i potpuna, bez obzira na to šta Hrvatska radi i šta namerava da radi, zašto ne bi nastavili sa agresivnom politikom. Ostvarena su samo dva cilja ustaškog pokreta, ustaška i etnički čista Hrvatska. Na redu je treći i poslednji cilj – Hrvatska u granicama bivše NDH. Kako ga ostvariti? Drsko i agresivno, kada je to moguće, ili perfidno i podmuklo, kada se drugačije ne može.

HRVATSKA U ULOZI ŽRTVE

Mnoge u Srbiji zabavlja panika u Hrvatskoj povodom modernizacije Vojske Srbije. Posebano uznemirenje u hrvatskim medijima i javnosti izazvao je srpski vojni aranžman sa Rusijom, koji žele predstaviti kao plansku pripremu Srbije za agresiju, na koga drugog nego na Hrvatsku. Njihove obaveštajne službe „otkrile“ su veliku zaveru – da Rusija i Belorusija pripremaju Srbiju za novi „Balkanski rat“ i da planiraju nove isporuke modernog oružja. Cilj ove srpsko-rusko-beloruske zavere je, šta drugo, nego stvaranje Velike Srbije.

Iako uveseljavaju narod u Srbiji više nego vicevi, ove priče nisu ni malo smešne jer ih je namerno plasirala hrvatska propagandna mašinerije i deo su njihove strategije. Izjave političara i medijska panika imaju višestruki cilj i treba da im obezbede osnovu za ostvarenje agresivnih planova. Ništa tu nije upućeno Srbiji niti Srbima, nego „međunarodnoj zajednici“, od koje očekuju:

• Da omoguće besplatno naoružavanje hrvatske vojske pod legendom jačanja i modernizacije NATO;

• Da Hrvatskoj vojsci sa istim opravdanjem omoguće besplatnu prevlast u vazduhu u odnosu na Srbiju;

• Da prihvati plasiranu hrvatsku propagandu o ugroženosti Hrvata u BiH i tako povod za vojnu intervenciju prema Republici Srpskoj drže konstantno otvorenim;

• Da ne dovode u pitanje odobrenje za vojnu akciju i aktivnu i svestranu podršku saveznika u NATO, od logističke i obaveštajne, do podrške iz vazduha, pa i na kopnu ako Hrvatska krene u vojno rešenje izmišljenih problema, kao što je to nekada nekažnjeno činila.

Zamisao je veoma slična onoj na osnovu koje su svojevremeno realizovane zločinačke vojne operacije „Bljesak“ i „Oluja“, kada su u štabovima hrvatskih vojnih formacija sedeli oficiri SAD. Zašto bi menjali nešto što se u praksi pokazalo kao efikasno i što je trajno rešilo srpsko pitanje u Hrvatskoj. Ono što Srbi sada traže od Hrvatske u odnosu na ranije su obične sitnice. Zašto na taj način ne bi rešili situaciju u BiH? Zbog toga je kontradiktorni general – hrvatski idol Ante Gotovina – ponovo ustoličen u Ministarstvu odbrane Hrvatske. Prave se planovi za bosansku oluju.

Zato Hrvatska grozničavo nastoji da smišljenom propagandom ubedi „međunarodnu zajednicu“ kako je ponovo u opasnosti od srpskog hegemonizma i tako sačuva ulogu žrtve, koja joj obezbeđuje nekritičku podršku. Takvu ulogu žrtve uspešno glumi već desetine godina dok glasno ili u tišini realizuje osnovne ciljeve ustaškog pokreta. Dok satire i uništava druge, Hrvatska je skrušena žrtva velikosrpskog hegemonizma. Dok vrši genocid i etničko čišćenje, Hrvatska je žrtva „crvenog terora“ i totalitarizma. Dok teroriše deo vlastitog naroda samo zato što su Srbi, ona se ustvari štiti od „srbo-četničke“ opasnosti. Dok pljačka srpsku imovinu, Hrvatska svoje prljave poslove uspešno prikazuje kao prevazilaženje retrogradnih komunističkih zakona i uvođenje modernih zakone usklađenih sa EU, prema kojima se Srbima oduzima sve i nemaju pravo ninašta.

Zato Hrvatska mora dovoljno glasno da dreči, jer je po tom osnovu, kao razmaženo derište, uvek dobijala sve, a nije odgovarala nizašta. Do sada su na tu kartu od Zapada dobijali sve, odmah i besplatno, kako bi se blokirala i zaustavila srpska opasnost pod okriljem Rusije. Međutim, nešto se menja po tom pitanju i njihov plač se sve slabije čuje. Jer danas u opasnost od Srbije mogu poverovati još samo u Hrvatskoj i nigde drugde. Ovaj put su u zabludi ako je novi projekat o srpskoj opasnosti samo njihov. Ako je smišljena propaganda deo NATO projekta, onda je je sve to sasvim druga priča.

ŠTA ZNAČI KOLINDINA IZJAVA DA „MIR NEĆE VEČNO TRAJATI“?

Hrvatska ima solidnu obaveštajnu službu, tako da za njih nisu tajna ni srpske mogućnosti ni srpske namere. Nije problem za Srbiju veličina hrvatske obaveštajne službe, nego činjenica da je u 90 odsto svojih operativnih sposobnosti usmerena prema Srbiji i Srbima. Tako se njeno delovanje na našim prostorima oseća kao da je u pitanju neka velika i moćna obaveštajna služba. Znači, znaju oni vrlo dobro da im od Srbije ne preti opasnost i da Hrvatska nije ugrožena – ugroženo je nešto drugo – hrvatski ofanzivni planovi prema Republici Srpskoj. Ti planovi postoje i zato se neprestano medijski potencira ugroženost Hrvata u BiH, posebno u Banjaluci i banjalučkoj regiji. Crkveni velikodostojnici katoličke crkve, koja često ima presudan uticaj na Hrvate, pominje se i genocid nad Hrvatima, uz opasku da to Hrvatska ne sme dozvoliti i mora po svaku cenu sprečiti.

Ako je u predizbornoj kampanji i bilo nekih dilema, sad je potpuno jasno da je nova hrvatska vlada proustaška, što, uz isto tako nastrojenu predsednicu, daje kompletnu sliku hrvatskog režima. Takav nivo dvoličnosti još nije viđen na Balkanu – dok se hrvatski vrh prikazuje kao skup znanja, kulture, tolerancije i evropejstva, na površinu izbija sirova fašistička netolerancija i ustaštvo kao najgori proizvod fašizma. Pričaju o najvišim standardima tolerancije, cinično gazeći po svim pravima Srba. Povratak proteranih više niko i ne pominje. Za hrvatsku javnost to je završena priča. Naravno da za nas nije i nikad neće biti, i u tome je suština problema sa Srbijom.

Zato planove i namere Hrvatske ne bi trebalo procenjivati na osnovu zvaničnih izjava. Njihova agresivna politika uvek je dobro skrivena i maskirana. Procenjuju da neće imati povoljniji istorijski trenutak da ostvare svoje ciljeve. Imaju podršku najveće svetske sile, podršku NATO i „međunarodne zajednice“, podršku Vatikana i EU, na osnovu čega cene da ih Srbija ne može sprečiti ni uz podršku Rusije. Tako bi trebalo gledati na nedavnu izjavu hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović da „mir neće trajati večno“.

Ipak, hrvatski vrh ima dva goruća problema, za koje još ne mogu da procene koliko ugrožavaju njihove agresivne planove – to je još uvek zagonetna Trampova politika za Balkan i Trampov pogled na ulogu NATO uopšte. Osnovno je pitanje da li će agresivna hrvatska politika imati podršku nove američke administracije. Može li se dogoditi da Hrvatska krene u neku vrstu agresije, a da novi američki predsednik saseče podršku bez koje bi mogla izgubiti i ono što je silom otela. Zato je hrvatska predsednica u kratkom periodu dvaput posetila američki kontinent – najpre Kanadu, a nedavno SAD. U Kanadi je posetila centralu proustaške dijaspore, čije su veze sa sa jakim ličnostima u SAD još uvek najjače.

DA LI JE NAPRAVLJENA KOPČA SA TRAMPOM

Poseta Kolinde Grabar Kitarović SAD bila je tajna i neslužbena iako je, pošto je stvar provaljena, posetu prikazala kao zvaničnu. Da nije agresivne opozicije, o njoj se ništa ne bi ni znalo iako je u Vašingtonu boravila sedam dana. Opozicija stvar gleda iz svog ugla i želi da je kompromituje, što je, navodno, državni novac trošila na privatnu posetu. Međutim, ova poseta je itekako od državnog značaja za Hrvatsku, možda najvažnija od svih Kolindinih zvaničnih državničkih poseta do sada. Jer radi se o kontinuitetu hrvatske politike na Balkanu i da li je kontinuitet uopšte moguć. Naravno, sve zavisi od eventualne buduće podrške Trampa, u suprotnom sve mora da se menja.

Do sada su poznata samo dva kontakta hrvatske predsednice sa ličnostima iz SAD. Prema njihovoj političkoj orjentaciji, jasno je da je te kontakte obezbedila ustaška dijaspora. Prvi je Marko Rubio, ultrakonzervativni senator sa Floride, a drugi je Dejmon Vilson, potpredsednik Atlantskog veća. Ipak, najbolje je o namerama Grabar Kitarovićke zaključivati iz izjava koje je lično dala za vreme boravka u SAD:

„Ovo je službeni posjet i usredotočen na to da se iskoristi ovaj trenutak između dvije administracije da se Hrvatska pozicionira kao čimbenik koji će aktivno sudjelovati u kreiranju američke politike“.

„Ovaj posjet je usmjeren na to kako bi se ljude koji su trenutno u američkoj administraciji ili će biti ili su bliski Trampu ili su bliski Republikanskoj ili Demokratskoj stranci na bilo koji način, osvijestilo o problemima Hrvatske, o problemima Jugoistočne Europe i činjenici da mi ne možemo kao država koja je geografski i kada je riječ o ljudima mala čekati da nas neko stavi na agendu, nego se mi moramo sami nametnuti, dakle biti ovdje“.

Očito je da Hrvatska pokušava prva uhvatiti priključak sa Trampom, pogotovo pre Srbije. I ne treba objašnjavati zašto je to važno. Situacija pomalo liči na onu kada je Tuđman svojevremeno jurio američke ličnosti po holovima i klozetima. Smejali smo se tome, ali nam kasnije nije bilo smešno kada je postigao punu podršku SAD po svim pitanjima, pa i vojnu. Ne bi valjalo da nam se nešto slično dogodi kada su Kolinda i nova američka administracija u pitanju, jer mi u Srbiji očekujemo pozitivan zaokret američke politike na Balkanu.

Nema podataka koga je sve Kolinda u Vašingtonu tajno kontaktirala, ali se vratila raspoložena. Možda je to samo maska, ali i drugi pokazatelji ponešto govore – još uvek nema promena u agresivnoj politici Hrvatske. Ne treba potcenjivati hrvatske ambicije da direktno utiču na kreiranje američke politike na Balkanu, jer oni te pokušaje i ne kriju i pri tome ne biraju sredstva.

DOK SE PRIPREMA INTERVENCIJA NA RS

Paralelno sa razradom tajnih planova za neku vrstu blickrig vojne operacije prema delovima Republike Srpske, teče unutrašnja operacija kontraobaveštajne službe sa ciljem da se pokidaju preostali oslonci srpske manjine. Treba pokidati veze sa Srbijom preostale tri institucije srpske manjine u Hrvatskoj – Srpskog narodnog vijeća, SDSS kao jedine parlamentarne srpske stranke i pravoslavnih vernika preko SPC. Kidanjem tih veza sa Srbijom preostali Srbi bi se naterali na nekakav novi neprimetni egzodus.

Napadi na SNV i Milorada Pupovca ne prestaju iako je i sam Pupovac izjavio da je nova vlada okrenula trend ka smirivanju. Biće da je požurio sa takvom izjavom jer je novi napad usledio tamo gde se to najmanje očekivalo – na tradicionalnom domjanku koji upravo on organizuje povodom pravoslavnog Božića, na kome je prisustvovao dobar deo hrvatske vlade sa Andrejom Plenkovićem. To što je izaslanik Vlade Srbije Vladimir Božović u svom govoru rekao „da će Srbija braniti ugrožene Srbe svim raspoloživim sredstvima“ namerno je protumačeno kao teška provokacija. To što je na tom istom domjanku Plenković rekao da Srbi u Hrvatskoj kao manjina uživaju najviši stepen prava i sloboda po svim evropskim i svetskim standardima, naravno, nije provokacija.

Napadi na SDSS kao jedinu srpsku stranku koja nešto znači u Hrvatskoj, jer ima tri poslanika u Saboru, vrše se uglavnom kroz napade i pretnje poslanicima ove stranke. Sem toga, neprekidni su pokušaji vrbovanja i potplaćivanja poslanika, pa i značajnijih članova ove stranke od strane hrvatskih obaveštajno-bezbednosnih službi. Jer srpska manjina je označena kao najveća opasnost za Hrvatsku, ispred islamskih terorista u ovom trenutku. Posebno, kako kažu, mlađe populacije Srba.

Ipak, najjači i najpodmukliji napadi su na SPC u Hrvatskoj. Proustaške snage su uvek znale koliko je to važna institucija za opstanak Srba i da se po važnosti ne može porediti ni sa jednom drugom. SNV je osnovala vlada tokom „mirne reintegracije“, uz pristanak srpske manjine i pod nadzorom „međunarodne zajednice“, pa, kako ga je osnovala, može ga i ukinuti. Takvi zahtevi već uveliko provejavaju kroz hrvatski Sabor. SDSS je slaba i krhka stranka, oslabljena špijunima i neslogom, tako da se može i ugasiti. Međutim, SPC je kanonska institucija koja postoji oduvek i postojaće i kada nas ne bude bilo. U tome je njena snaga i moć da održi preostale Srbe u Hrvatskoj na svojim ognjištima.

Zato je ideja o uništenju SPC u Hrvatskoj stara koliko i ustaški pokret. Ideja je da se veštački stvori nekakva Hrvatska pravoslavna crkva, oko koje bi se pod pretnjom i prinudom okupili Srbi i tako se pokidale njihove veze sa Srbijom. Svi dosadašnji takvi pokušaji su propali: i 1942. godine u NDH preko ruskog izbeglice Germogena; i 90-tih godina preko Ive Matanovića i njegove Uduge hrvatskih pravoslavnih vjernika; pa sve do 2013. godine i novog pokušaja preko bugarskog sveštenika Aleksandra Ivanova (na slici ispod). Snagu i čvrstinu SPC i njenog sveštenstva pokazuje činjenica da ustaše tokom stotinu godina svog delovanja nisu pronašle nijednog sveštenika ili višeg zvaničnika srpske nacionalnosti koji bi pristao da zajedno sa njima stvara nekanonsku crkvu. Radije su odlazili u smrt u strašnim mukama.

Koji bi to sveštenik SPC pristao da mu simbol bude pravoslavni krst na ustaškoj šahovnici? Posao bi mu bio da služi parastos poginulim ustašama u Blajburgu, Hudoj jami i drugim mestima gde ih je stigla ruka pravde. Da služe parastos poginulim pripadnicima HOS i drugima koji su okrvavili ruke nevinim srpskim žrtvama, a istovremeno da negiraju genocid u Jasenovcu. Jer upravo to su to radili i sada rade oni koji su postali „hrvatski arhiepiskopi i cijele Hrvatske“ HPC, kao što je sada Aleksandar Ivanov.

Znajući značaj SPC u Hrvatskoj, ustaše ne odustaju. Među najgrlatijima je Marko Jurić, doskorašnji voditelj i urednik Z1 televizije a sa njim su i druge poznate ličnosti, kao što su bivši ministri Mijo Crnoja, Zlatan Hasanbegović i drugi. Nije slučajno glavno mesto protesta protiv SPC pored Sabornog hrama Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, gde su 1942. godine ustaše ustoličile Germogena. Zato Jurić baš na ovom mestu viče: „Dosta je bilo klanjanja i svakodnevnog pravdanja jesmo li ustaše ili nismo. Onima koji traže takva opravdanja treba reći – gospodo odjebite!“

Ono što treba da služi na ponos srpskom narodu u Hrvatskoj jeste činjenica da je nepremostiv problem najnovije ekipe koja pokušava da osnuje Hrvatsku pravoslavnu crkvu, popis vernika kako bi se crkva uopšte mogla registrovati. Popisa vernika nema, jer Srbi, bez obzira koliki pritisak podnose, ne pristaju i ne žele spas da traže u nekoj proustaškoj nekanonskoj crkvi, pa makar je oni zvali pravoslavna. Tako SPC u Hrvatskoj kroz novu tešku borbu i probleme kroz koje prolazi samo ponovo demonstrira svoju snagu i neuništivost.

(Standard.rs)