U Americi na pomolu državni udar protiv Donalda Trampa..!?

Piše: Anton KOPASOV

Popularni u ruskom folkloru CIA i FBI ne samo da otvoreno sabotiraju delovanje predsednika SAD, već i prikupljaju kompromitujući materijal protiv njega koji zatim šire preko medija.

Ministar odbrane daje spoljnopolitičke izjave koje su u potpunoj suprotnosti sa kursom koji je najavljivao novi predsednik SAD.

Potpredsednik Majkl Pens, kojeg su analitičari na početku smatrali ubačenim elementom ljutitih republikanskih mrzitelja Trampa – Džona Makejna i Lindsija Grejema, nije izdržao ni 30 dana i učinio je prvu podvalu: smestio je najodanijem drugu svog bosa – generalu Majklu Flinu.

Sve to govori da u SAD nema predsednika. Upravo tako.

A ne radi se ni o Limpopou ni o Bantustanu, gde je neprijateljstvo između jedne i druge polovine carskog dvorca sasvim uobičajena stvar, već u najvećoj ekonomiji i vojnoj mašineriji na svetu. Da sve bude gore: situacija je zrela za državni prevrat!

Pogoršala se i zato Donald Tramp nije izdržao ni mesec dana i povio se pred podivljalom soroševskom mašinerijom, koju na lokalnom dijalektu nazivaju „slobodnom štampom“ i napravio je zaokret u vezi sa najrevolucionarnijom tačkom svog pobedonosnog programa – izglađivanjem odnosa sa Rusijom.

Tužna sudbina mnogih (od skorašnjih primera možemo da spomenemo Janukoviča) govori nam da što se više savijaš pred podivljalom liberalnom ruljom, imaš sve manje šansi za preživljavanje.

Predah neće potrajati ni nedelju dana i na kraju se njena mržnja smenjuje prezirom.

Prezir je sam po sebi gori od mržnje, čak i za običnog čoveka, a kamo li za političara.
Ako su zlobni, ispadi neprijatelja samo objedinjuju istomišljenike, ali za uplašenim vođom niko neće da ide.

Mene, koji sam pažljivo pratio najnovije američke političke vesti, događaji proteklih dana su podsećali na GKČP (puč u SSSR-u u avgustu 1991. godine). Tada su regionalni šefovi imali samo nekoliko sati da naprave izbor koji život znači.

Greška je mogla da košta slobode u najgorem ili karijere u najboljem slučaju, a dobar izbor nagoveštavao mnoge godine na unosnom položaju.

Rukovodilac u mom regionu je rizikovao i dobio je džek-pot. U narednih 15 godina je on vladao.

Čim je postalo jasno da Donald ne kontroliše ne samo reči, nego ni dela svojih potčinjenih, za američke i evropske birokrate izbor je postao očigledan. Da li će „tigar od papira“ – kako ga sada nazivaju na CNN i drugim medijima – izdržati bar godinu dana ili ne, to je pitanje za ljubitelje klađenja. Problem je u drugom.

 

Ako mu dozvole da izdrži do kraja prvog mandata u zamenu za potpunu poslušnost, Amerika će čitav taj period predstavljati amorfno obrazovanje bez prisustva makar pristojnog mislilačkog procesa.

Ako se, pak, do prolećnih voda u Ovalnom kabinetu pojavi „naš momak“ Pens, situacija može da se otrgne kontroli.
Milioni onih koji su glasali za revolucionara Trampa, a ne za Vol strit marionetu Pensa, shvatiće da su ih nasamarili.

Po prvi put tokom decenija koje su protekle od njihovog Građanskog rata, u malom čoveku sa periferije može da se rodi potreba za izborom – ili da nastavi da gmiže ili…

Naravno, ovde nije reč o Americi. Sumnjamo da će zdrav čovek poželeti da ima posla sa jahačem bez glave.

Nažalost, ruska politika u proteklim godina bila je usmerena isključivo na SAD. Setite se samo koliko je bilo susreta ruskog ministra inostranih poslova sa Džonom Kerijem. Izračunajte efikasnost tih susreta. Čak i labav Minski mir dogodio se zahvaljujući tome, što u njemu nisu učestvovali Amerikanci.

Brojni ženevski susreti u vezi Sirije pod vođstvom istog tog državnog sekretara SAD bez greške su davali nulu na izlazu. Čim su iz tog procesa isključili Ameriku, primirje pod pokroviteljstvom Rusije, Turske i Irana bilo je postignuto i sačuvano.

Palestina-Izrael, Libija i Avganistan – gde je i kada je američko učešće dovodilo do mira i stabilnosti? A sada izračunajte koliko se puta kineski ministar spoljnih poslova sastajao sa Kerijem. Uporedite.

Izgleda da su Kinezi odavno shvatili ono što se ruski rukovodioci plaše da priznaju.

Sjedinjene Države – nije bitno da li zbog zlih namera ili zbog genetskog koda Foresta Gampa – to je svetsko zlo, zagađena bara. Pošto zbog dimenzija te bare nije moguće da se ista zatrpa, treba se od nje jednostavno ograditi i što manje sa njom stupati u kontakt.

U zapadnom pravcu bilo bi bolje usredrediti se na Evropu. Ne zbog toga što su evropski političari pošteniji od američkih – i oni su odane sluge tajnog društva zelenaša. Ali, tamošnji političari potiču iz naroda. Osim toga, njih, ipak, bira narod.

Kod Amerikanaca, kao što je poznato, odsustvuje bojazan od realnog rata. Dok razglabaju o borbi protiv Rusije, oni se ponašaju kao da je reč o bokserskom meču između Rokija i Ivana Draga. On će njega da premlati, a mi ćemo da navijamo sa čašom viskija u jednoj i prugasto-zvezdastom zastavicom u drugoj ruci.

Kod Evropljana je sećanje na rat – u genima. Možemo da apelujemo na te gene i taj mentalitet. „Loš mir je bolji od dobrog rata“ – to je za one, čije su bake izvlačile ispod ruševina njihove očeve i majke koji su tada bili u pelenama. Kod onih čiji su dedovi i očevi marširali tuđom zemljom, skupljajući egzotične trofeje, takva parola izaziva samo zevanje.

Hajde da ostavimo na miru bivšeg direktora Exxon, divljeg psa (Matisa) i novu damu iz OUN, koja što iz profila što iz anfasa liči na hormonalno poremećenu Samantu Pauer.

Neka nekom drugom pevaju svoje „Amerika iber ales“. Treba pričati sa onima koji osim grla koje bljuje prokletstva, imaju još i uši. Sešćemo malo po strani, kao što su oni radili četrdesetih godina i čekaćemo dok jedni ne polome kičmu drugima.

Treba da budemo malo lukaviji i sa više poštovanja prema samima sebi.

(Agencije)