Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Japan je jedna od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih država na planeti, ali “zemlja izlazećeg sunca” ima i drugu, mnogo tamniju stranu.
Ovo je priča o 100.000 Japanaca, koji svake godine “ispare”. Ova ostrvska zemlja ima za 60 odsto veću stopu samoubistava u odnosu na svetski prosek, ali mnogo je više oni kojih se zbog neuspeha, sramote ili prevelikog stresa i pritiska okoline odluče da napuste svoje dotadašnje živote i nađu utočište u japanskim verzijama favela, piše New York Post.
Sania je gradić koji zvanično ne postoji. To je siromašno predgrađe Tokija, čiji stanovnici uglavnom žive u oronulim malim hotelima, a sobe često nemaju ni toalet. U većini ovih hotela zabranjeno je pričati posle šest uveče.
Čelnici Tokija praktično ignorišu postojanje ovakvih komuna, a ono malo posla koji se može naći u uglavnom je pod kontrolom japanske mafije – Jakuza.
Od sredine 90-ih godina prošlog veka procenjuje se da u Japanu svake godine nestane oko 100.000 žena i muškaraca. Razvod, dug, gubitak posla, neuspeh na ispitu – samo su neki od razloga zašto ljudi odlaze u svojevoljni egzil.
Njegovo ime je Norihiro. Pre deset godina je odlučio da nestane. Varao je suprugu, ali pravi razlog njegovog nestanka je gubitak posla, gde je radio kao inženjer.
Bilo ga je suviše sramota da prizna porodici da je dobio otkaz, pa se još neko vreme ponašao kao da se ništa nije promenilo: svako jutro je išao na posao, a onda je ceo dan provodio u automobilu na parkingu kompanije za koju je do tada radio. Strah da će biti otkriven uskoro je postao nepodnošljiv.
– Nisam mogao više. Proveo sam 19 sati u kolima, jer sam imao običaj da posle radnog vremena sa kolegama idem na piće. Kada sam konačno došao kući, imao sam utisak da supruga i sin nešto sumnjaju. Osećao sam se krivim, znao sam da neću moći da kući donesem platu – kaže Norihiro.
Kada je došao dan u mesecu za isplatu, Norihiro se spakovao i otišao na voz, ali ovoga puta destinacija nije bila kompanija u kojoj je radio.
Otputovao je u Saniu, a da porodici nije ostavio nikakvu poruku. Nije odlučio da ode u čuvenu Šumu samoubica, gde godišnje oko 100 osoba digne ruku na sebe, već je izabrao da postane jedan ljudi koji su “isparili”.
Danas ovaj 50-godišnjak živi pod lažnim imenom u sobi bez prozora, koju zaključava katancem. Svakodnevnoi previše puši i pije, odlučio je da ostatak života provede u mazohističkom samouiništavanju.
– Posle ovoliko vremena mogao bih da vratim svoj pravi identitet. Ali, ne želim da me porodica vidi u ovom stanju. Pogledajte me, ne ličim ni na šta. Ja sam niko i ništa. Ako umrem sutra, ne želim da me iko prepozna.
Japanska kultura po svaku cenu podstiče uniformisanost, grupa je uvek važnija od pojedinca.
– Svaki ekser koji štrči treba zakucati – kaže jedna japanska poslovica.
Za sve one koji ne mogu ili neće da se uklope u društvo sa strogim kulturnim pravilima i praktično religioznom shvatanjem posla – odluka da “ispare” je način da postanu slobodni.
(Telegraf.rs)
