Ako vas muči savest, izgovorite čudesne reči, i dobro zapamtite ovu životnu lekciju mudrog starca..

Jedna seljanka je mladosti učinila zlo delo i od tada nije mogla da ga zaboravi, stalno ju je mučila savest, kajala se na ispovesti

Teskoba počinjenog greha muči osobu često i posle pokajanja.

Postoji li mali ili veliki greh, pitanje je koje se svako ponekad zapita, a pouka koju nam pruža mudri starac iz ove priče je zapravo odgovor na ovu dilemu.

Jednom su na hramovnu slavu u manastir išle dve seljanke. Jedna od njih je u mladosti, već odavno, učinila zlo delo i od tada nije mogla da ga zaboravi, stalno ju je mučila savest, kajala se na ispovesti.

I sad je išla i celim putem je tugovala:

“Ja sam grešnica! Da li sam dostojna da prljavim ustima celivam ikonu milostivog Spasa? Kako me majka zemlja nosi? Kako me pravedni Gospod ne kažnjava?!”

Njena saputnica je bila žena strogog života i zato je osećala da je bolja od drugarice.

“A ja se ne plašim. Idem lakog srca. Naravno, ni ja nisam pravednica, ali kakve grehove imam? Sve same sitnice, nema smisla ni sećati se. S tobom je, mila, drugačije. Shvatam kako ti mora biti teško”, govorila je ona.

Bogomolnice dođoše u hram i pomoliše se, a na kraju su dospele kod starca ­zatvornika. On ih je upitao o svemu, a zatim je rekao:

“Ti, prva, idi u polje i donesi ovamo najveći kamen koji možeš da nađeš. A ti druga, skupi punu kecelju malog kamenja i takođe ga donesi kod mene”.

Žene su ispunile naredbu starca. Kad su mu donele kamenje on im je rekao:

“Dobro, a sad odnesite ovo kamenje i vratite ga na mesto s kojeg ste ga uzele”, naredi starac.

Prva je lako pošla s teškim kamenom, a druga je zbunjeno tražila po dvorištu.

“Šta si uradila?, upita starac.

“Ah, oče, zapovedaš mi da odnesem kamenje tamo odakle sam ga uzela?”

“Da, vrati ga na ona mesta s kojih si uzela kamenje”.

“Ne mogu”, tužno reče žena.

“Zašto?”

“Ima ga mnogo. Ne sećam se svih mesta s kojih sam ih uzimala.”

“Onda znaj”, poče starac, “tvoja drugarica je jednom učinila veliki greh i stalno ga se seća, kaje se zbog njega, umiva ga suzama.

Ona zna gde je ostala rupa od njenog kamena. A ti sa svojim mnoštvom grehova, za koje misliš da su sitni, ne znaš kome si, gde i kad učinila zlo.

Čak ih se ne sećaš, i zato ne možeš da izgladiš svoje grehove. Oni ti ostaju na duši kao ovo kamenje u kecelji. Prljavština je uvek prljavština, bez obzira da li je to bara ili jedna kap”, reče joj mudri starac.

I žena je shvatila da sa svojim malim slabostima i grehovima treba ništa manje od drugarice da se brine za čistotu duše i pokajanje.

(Telegraf.rs)