Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Prošlo je dve decenije od izdavanja kultnog dokumentarnog filma”Vidimo se u čitulji”, ubedljivo najpoznatijeg i najgledanijeg u našoj kinematografiji. Tim povodom gost našeg portala je Vojislav Tufegdžić, koautor knjige i pomenutog filma, koji je najširoj javnosti ostao upamćen upravo po njemu, iako iza sebe ima višedecenijski novinarski staž i desetine autorskih dela.
Replike iz ovog filma su poodavno postale deo savremenog govora mlade generacije. Jedan od junaka je postao u međuvremenu velika rijaliti zvezda u Srbiji, a svojevrsni omaž ovom delu je dao i Holivud.
O tome najbolje govori i film “Abduction” iz 2011. godine, triler reditelja Džona Singltona u kome jedan od glavnih likova pokazuje tetovažu na svojim grudima “Vidimo se u čitulji”.
Izuzetno poštovan kod kolega i šire javnosti, ovaj autor važi za britkog hroničara srpskog društva sa kraja 20. i početkom 21 . veka. Poslednjih nekoliko godina je urednik srpskog izdanja časopisa “Newsweek”. Najviša priznanja su mu odavale u nekoliko navrata kolege, profesionalna udruženja, ali i najviši funkcioneri policije. Višestruki je dobitnik nagrada za svoj rad.
O svom radu i čuvenom filmu, govorio je u Espreso Intervjuu:
Prošlo je dvadeset godina od vašeg “Čitulje”. Ono što se ne zna je da ste dobitnih nagrade na festivalu u Oberhauzenu, koja vam nikada nije dodeljena. Zašto?
To je sudbina mnogih, da budu prepoznati prema nečemu što je najupečatljivije. Bilo je lepo iskustvo, neobično i zanimljivo u tom periodu, 96. godine je završen, i krenuo je po feastivalima. prvu nagradu je dobio u Beogradu.
Usledile su nagrade u Košicama Bijaricu, Đeru, ali domet je najjači postignut prikazivanjem u Oberhauzenu. 96. godina je teško objašnjiva, onima koji nisu živeli potpuno svesno, pogotovo mlađim ljudima, jer smo kao država bili izopšteni prilično iz međunarodne zajednice.
Dobili smo obaveštenje da nagradu za dokumentarac dodele našem filmu. To smo dobili i kao pisano obrazloženje, sa izvinjenjem ljudi koji su radili tamo, jer direktorka festivala nije dozvolila da se dodeli nagrada.
Koliko treba vremenski da se kompletno završi film?
Kada saberem konatakte i snimanja, dve godine smo utrošili na sve. Krenuli smo sa jednom namerom, ostvarili smo sasvim drugo. Praktično, ono što smo snimali i pisali, nas je vodilo dalje u priču.
Koje ste probleme imali tokom snimanja filma i ko je sve odbio da učestvuje u snimanju?
Ne. Nismo imali nikakve, probleme. Odbilo je bar toliko ljudi koliko je i prihvatilo snimanje. Teško je to izbrojati. Sredinom devedestih godina, kada smo to radili, ljudi nisu navikli na kamere, nisu navikli da prilaju o sebi previše, moralo je to da bude nekih dogovora, pregovora, a posebnih problema zaista nije bilo.
Vaš kolega, koautor filma, Aleksandar Knežević se zamonašio zbog straha. Istina ili legenda?
Samo legenda. Neka ostane. Da je ne kvarimo. Oni koji žele da veruju u to, veruju da su bile pretnje, i da je to bio razlog. Ne. Moj kolega i prijatelj, Aleksandrar Knežević je čovek koga je zanimalo ono za šta se je opredelio, nedugo nakon završetka filma. On je dosta putovao i obilazio manastire, muzeje i crkve. Dosta vremena je provodio i u inostranstvu, širokog je obrazovanja, i uhvatio se je za ono za šta je imao potrebu u tom trenutku.
Kakvi su kontakti bili sa svima njima nakon snimanja?
Relacije i kontakti su bili sasvim normalni, kao što su bili i pre toga. Nažalost, mladići koje smo mi tada snimali, dosta njih je stradalo. Posle obavljenih snimanja, mi smo se sa njima upoznali, i oni su nam izašli u susret jer su nam omogućili da snimimo nešto što će se kasnije ispostaviti kao posebno zanimljivim i interesantnim. I naravno da nas je pogodilo. Nikako ne može čovek da ostane ravnodušan.
Oni se nisu ulepšavali, i na filmu predstavili baš onakvim kakvi jesu.
Mi smo napravili priču o kriminalu kroz razmišljanje ljudi koji su u kriminalu, na ivici, ili koji su imali dodirne tačke sa tim. Kroz njihovu priču i razmišljanja. Ne almanah, zbir nekih kriminalaca, pa su oni nabacani. Bilo mi je čak krivo kada su ljudi posmatrali na taj način, nisu uočavali osnovno: to su momci od 18, 20, 25, do 40 godina, koliko je imao najstariji od njih. I kroz njihovu priču i razmišljanje se ta njihova priča menja.
Razmišljate li o drugom delu i šta je potrebno da se desi da bi se snimio?
Realno, nema ga. Ne vidim način kako da se uradi. Dakle, iz perspektive ono što je tada urađeno, sve se promenilo. Nažalost, mnogi akteri iz tog filma nisu živi. Promenilo se okruženje, država, promišljanja i ljudi koji se sada bave tom delatnošću. Teško da bi sada o tome moglo uopšte da se priča, jer ti vidovi kriminala koji danas postoje nemaju veze sa onim što je tada bilo.
Koje su razlike između kriminalaca tada i sada?
Ako bismo za ciljnu grupu ovog razgovora imali mlađu kategoriju, možda će najlakše da shvate na ovaj način. U vreme kada je stvaran film, nisu postojali uopšte mobilni telefoni. Bilo je pedžera, ako ljudi uopšte znaju šta je to, na koji su stizale poruke. Dakle, kada tehnološki pogledam kakva je razlika, isto to primenite na oblike kriminala. Sve je mnogo drugačije…
Često se dešava da novinari imaju informacije iz istraga koje su u toku, kao i inspektori koji rade na tim slučajevima. Ogromna količina podataka “curi” iz istraga. Ko je kriv za to?
Pitanje je koliko curi, a koliko god se gura, otvara ventil da samo izađe, ili dostavi informacija. Kakogod bilo, nije dobro. Znam šta je i brzina i potreba novina i novinara da saznaju nešto drugo. Jedino pitanje koje je besmisleno postavljati onima koji vodi istragu, a koje može da se čuje je “Dokle je stigla istraga”. Odgovor sa njihove strane može biti: “Zini da ti kažem”. To je potpuno besmisleno pitanje.
Istraga se bavi nečim, i istražuje, da bi mogla da se pravno kompletira i završi. Zato se često i događa da kada te informacije izađu odakle ne bi trebalo da izađu, pojave se u medijima, onda nastane problem.
Kako da se klinci otrgnu od toga da im kriminalci budu idoli, kao što je to slučaj danas?
Komplikovana tema je sačuvati decu. Imamo mi tog gangsteraja, vezano za drogu , prebijanja, krađu i otimačine, ali mislim da u ukupnom broju koji ovde odrastaju to nije preveliki broj. Iz te statistike nestaju oni koji napuštaju zemlju. To su oni koji nisu imali problem sa zakonom, nego oni koji su završili škole, imali dobre rezultate ili imali mogućnosti da se snađu u inostranstvu.
To su desetine hiljada mladih u proteklim godinama, i podaci su alarmantni. I sada kada uzmete njih koji su otišli i te generacije i ove koji su ostali i rade, to nije veliki užasan broj. Međutim, često se i onima koji su ovde, serviraju pogrešne priče. Iniciranje da postoje lakše mogućnosti da se stekne popularnost i moć, a poularnost i moć stvaraju novac.
Jedan od mojih sagovornika je rekao, a to nije nigde ubačeno u film: “Mnogo novca zahteva još više novca”, i onda se ta priča razvija u beskonačno Mogu naravno da se spasu, biblioteke funkcionišu, knjižare funkcionišu… Mladi imaju izbor, mogu da izaberu. To je tuga, što ljudi to i dalje ne znaju, ali im se servira pogrešan sadržaj. I to je užasavajuće.
Vi ste urednik u Newsweek-u , koji već četiri meseca izlazi kao mesečnik. Šta se promenilo, a šta je ostalo isto?
– Newsweek kao mesečnik je nastavio način rada i kvalitet kako je to to radio i kao nedeljnik. Proširili smo, ne samo prostor, već i rubrike, i ono što je bilo glavno obeležje, reportažne autorske priče koje su opremljene sa bogatim fotografijama su dobile mogućnost da se čitava priča “razigra”. Zadovoljni smo onim što proizvodimo, to je 130 strana bogatog i kvalitetnog materijala koji vredi pročitati.
Nekoliko naslovnica lista su završile na izložbi “Necenzurisane laži”. Da li ste je posetili i šta mislite o ovom potezu vladajućeg SNS-a?
– Pošto sam iz one generacije pasioniranih čitalaca novina, sve to sam već imao prilike da vidim. Samo je to sažeto na jednom mestu. Jedni su bili nezadovoljni što ih nema, drugi su se osetili prozvanim. Čudna je to ideja… Godinama unazad, 30 sam već u ovom poslu, i ne može bilo šta ko da izazove reakciju. Prosto – navikli smo na to, shodno tome šta je sve već za nama
25. oktobra 2016. u hotelu „Kraun plaza“ Magazin Njuzvik i kompanija „Adrija medija grupa“, organizuju se konferencija „Siva ekonomija – izazovi i rešenja“. Ko će sve učestvovati na njoj?
Poduži je spisak gostiju. među gostima su ljudi koji bi trebalo da se bore protiv sive ekonomije. Biće predstavnici vlasti, kao i predstavnici različitih institucija. To je samo jedna u nizu konferencija. Mi smo u početku objavljivanja štampanog Njuzvika krenuli paralelno da organizujemo te konferencije i pokazale su se kao značajne i zanimljive i privukle su kvalitetne učesnike.
Ideja je da se na jednom mestu okupe predstavnici kompanija iz različitih oblasti, kao i predstavnike resornih ministarstava i svih faktora koji bi u otvorenoj debati i diskusiji izneli probleme sa kojima se susreću, kao i svoje predloge za rešavanje ovog velikog problema za državu.
Pogledajte snimke:
(I. Mitkovski, Espreso)
