Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ganuće VAS DO SUZA: U braku ili ne, ovo morate pročitati!
Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, primio sam je za ruku i rekao:
– Moram da ti nešto reći.
Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima.
Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.
– Želim razvod, rekao sam smireno.
Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala:
– Zašto?
Izbjegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela da viče na mene …
Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela saznati što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio! S dubokim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30% uloga u mojoj firmi.
Pogledala ga je i onda pocepala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao povući što sam rekao jer sam jako voleo Ivanu.
Počela je da plače predamnom, što sam i očekivao.
To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko nedelja, činila se sada cvrsci i jasnijom.
Sledeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao, jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom.
Kad sam se probudio, ona je još uvek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio da spava. Ujutro mi je prezentiovala svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je trebala odlaganje od mesec dana do razvoda.
Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo živjeti normalno koliko god je to moguće. Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom.
To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtev, htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata.
Mislio sam da je totalno poludela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivima, pristao sam na njene čudne zahteve. Rekao sam Ivani kakve uslove mi je žena postavila za razvod … Glasno se smijala i mislila da je to apsurdno. Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom, rekla je prezrivo.
Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Naš sin je aplaudirao iza nas:
– Tata drži mamu u naručju.
Te reči su me pogodile. Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla
– Nemoj našem sinu govoriti za razvod. Kimnuo sam glavom, pomalo uzrujan.
Spustio sam je pred vratima. Otišla je čekati autobus za posao. A ja sam se odvezao sam do kancelarije. Drugi dan bilo nam je mnogo lakše. Oslonila se na moja prsa. Mogao sam osetiti miris njene bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila prosijeda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao što sam joj to učinio.
Četvrti dan kad sam je podigao, osetio sam kako se osećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene.
Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste.
Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mesec dana odmicalo, postajalo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina. ali ni jedna joj nije pristajala!
Zatim je uzdahnula:
– Sve su moje haljine postale prevelike …
Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je postajalo sve lakše nositi je. Odjednom mi je sinulo … Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi.
Naš sin je došao u tom trenutku i rekao:
– Tata vreme je da nosiš mamu napolju. Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan deo života. Moja žena ga je dozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bi se mogao predomisliti u zadnjem minutu. Tada sam je primio u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlili su moj vrat tako prirodno i nežno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našeg venčanja.
No njena sve lakša telesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu.
Držao sam je čvrsto i rekao:
– Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti.
Odvezao sam se do kancelarije … Istrčao iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svako odlaganje nateralo da promenim mišljenje. Hodao sam gore.
Ivana je otvorila vrata a ja sam joj rekao:
– Žao mi je, ali ja više ne želim razvod.
Pogledala me zapanjeno, a zatim dotakla moje čelo.
– Imaš li groznicu, pitala je. Maknuo sam joj ruku s moje glave.
– Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan verovatno zato što ni ona ni ja nismo cenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voleli jedno drugo. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našeg venčanja, sam je trebao tako nositi dok nas smrt ne rastavi. Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač.
Otišao sam. U cvećari na putu kući sam naručio buket cveća za moju ženu. Prodavačica me pitala što napisati na kartici. Nasmejao sam se i napisao:
– Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi.
Te noći sam stigao kući s cvećem u ruci i osmehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu – mrtvu.
Borila se sa rakom mesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primetio. Znala je da će ubrzo umreti i htela me spasiti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug …
Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.
Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost.
Da imate pravi srećan brak! Ako ne podelite ovu priču, ništa se neće dogoditi.
Ako to učinite, možda spasite nečiji brak
Mnogi od životnih neuspeha su ljudi koji nisu shvatali koliko su bili blizu uspeha kada su odustali.
