Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Foto: Wikipedia/Paul Barlow/Wiki hamze
Gothod Efraim Lesing je sredinom druge polovine 18. veka napisao komad „Natan Mudri“ koji je Crkva zabranila. Zašto? Zato što je promovisao prijateljstvo, toleranciju, relativnost Boga i odbacivanje čuda, a isticao potrebu sa boljom komunikacijom među različitim religijama
Gothold Efraim Lesing (1729-1781) je bio nemački pisac, filozof, publicista i umetnički kritičar, te jedan od najbitnijih predstavnika prosvetiteljstva. Smatra se prvim dramaturgom u istoriji, a danas ćemo se ukratko pozabaviti njegovim delom “Natan Mudri” koje je izdao dve godine pre nego što će umreti.
“Natan Mudri” je žestoka književna molba i poziv na versku toleranciju, a paradoksalno je to što je za vreme njegovog života ovaj komad bio zabranjen od strane crkvenih vlasti; prvi put je izveden tek 1783. godine u Berlinu. 1922. je snimljen i nemi film po njemu.
Radnja je smeštena u Jerusalim za vreme Trećeg krstaškog rata, i opisuje kako mudri jevrejski trgovac Natan, prosvećeni muslimanski sultan Saladin i isprva anonimni hrišćanski vitez templar premošćuju razlike između judaizma, islama i hrišćanstva. Lik Natana je utemeljen na Lesingovom dugogodišnjem prijatelju Mojsiju Mendelsonu; on i Saladin se upoznaju prvi put tokom partije šaha.
U osnovnim crtama, radi se o delu koje promoviše prijateljstvo, toleranciju, relativnost Boga i odbacivanje čuda, a ističe potrebu sa boljom komunikacijom među različitim konfesijama.
Ilustracija Mauricija Gotliba posvećena komadu “Natan Mudri”. Na slici je sam Natan sa svojom ćerkom. Foto: Wikimedia Commons/Grendelkhan
Centralni deo “Natana Mudrog” je takozvana Parabola o prstenu koju ćemo vam prepričati, a koja počinje kada Saladin upita Natana koja je religija istinita, nakon čega Natan počinje da besedi.
Sa kolena na koleno, priča Natan, sa oca na sina, prenosi se magični prsten koji ima sposobnost da onoga ko ga nosi omili u očima Boga i ljudi. Kada je došao u posed oca koji je imao tri sina koja je podjednako voleo, on ga je obećao svakome od njih.
Želeli da ispuni obećanje, napravio je dve replike koje se nisu mogle razlikovati u odnosu na original, i na svojoj samrtnoj postelji dao po jedan prsten svakom sinu.
Braća su zatim počela da se svađaju oko toga ko je u posedu pravog prstena, pa su potražila pomoć neutralnog i mudrog sudije koji im je ukazao na to da je nemoguće odgovoriti na to pitanje.
“Molitva na krovovima Kaira”, slika Žan-Leona Žeroma. Foto: Wikipedia/public domain
Postoji mogućnost čak, rekao im je on, da su sva tri prstena replike, da je original izgubljen u nekom trenutku u prošlosti, te da je jedini način da se ustanovi da li i jedan od njih ima pravi prsten samo na njima: drugim rečima, trebalo bi načinom svog života da dokažu istinitost njihovog prstena, da žive bogougodno i ugodno prema drugim ljudima, umesto što očekuju da prsten učini čudo.
Natan potom ovo upoređuje sa religijom tvrdeći da svaki od njih živi u skladu sa verom koju je naučio od onih koje je voleo.
Drugim rečima, Lesing je hteo da kaže da su sve tri religije verovatno istinite, te da je prvobitno verovanje izgubljeno i da se sada nalazi u sve tri konfesije: u judaizmu, u hrišćanstvu, i u islamu.
Šta vi mislite? Da li je ovo preterano banalizovanje? Ili je ovo istina?
(Telegraf.rs)
