Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Projekcija filma „250 stepenika“ mnogima je izmamila osmehe i suze. Uspeh mlade košarkaške reprezentacije Jugoslavije iz 1987. na Svetskom prvenstvu u Bormiju verno je prenet na veliko platno, ali je sa ubedljivo najjačim emocijama sve ispratio Teoman Alibegović, košarkaš rođen u Zenici, koji je potom igrao i za reprezentaciju Slovenije.
Alibegović je u filmu rekao kako njegovi sinovi nisu znali ko je bio Josip Broz Tito, ali su dobro znali ko su Divac, Sale, Rađa, Kukoč i ostali momci sa kojima je iskovao svetsko zlato.
– Nije nam bilo bitno ko je musliman, pravoslavac, katolik, da li je neko Slovenac, Srbin, Makedonac, Crnogorac – skoro kroz suze je govorio u filmu Alibegović, emocije nije sputavao ni posle projekcije.
– Utisci su veoma pozitivni, prvo što sam sreo toliko drugara sa kojima sam se pre samo individualno viđao. Sad smo se konačno skupili svi, presrećan sam što sam milion i jednog čoveka sreo kad sam došao u Beograd, čoveka koji ima samo neke fine stvari da priča o nama i mi o Beogradu i ovoj predivnoj publici. Možda grešim dušu, ali ne znam da li bi u Ljubljani bilo ovako. Ali ovo je bilo fenomenalno, znate, teško vam je kada dođete negde i kažete ‘evo ja sam kod kuće’, a onda nisi više kući. Onda se okreneš i pogledaš, znaš sve ljude. Dobro, možda ovo nije moja kuća, ali ja se tako osećam. Bilo je krasno i mnogo emotivno.
U filmu je bilo mnogo dosetki i podsećanja na izolaciju u kojoj su košarkaši bili pred Bormio i Svetsko prvenstvo. Nije to bilo vreme telefona, Instagrama i Tvitera, na pripreme se otišlo stočnim vagonom, pa je Alibegović pokušao i sa očinske strane da napravi paralelu.
– Znate šta, mnogo je vremena prošlo, mnoge generacije su protutnjale. Ja imam trojicu sinova, mom najstarijem je danas 25. rođendan, drugi ima 22, treći 17 godina. Svi su oni u jednoj drugoj epohi i generaciji. Verujte, ovo kako sam ja preživljavao, oni možda ne bi. Oni žive drugim životom.
– Zamislite vi danas, u današnje vreme, da Bogdan Bogdanović i Boban Marjanović idu u stočnom vagonu da igraju za reprezentaciju. Da li možete sebi to da predstavite, nema teoretske šanse. Ili da ne spavaju u hotelu sa pet zvezdica i sa king sajz krevetom. Mi smo spavali u mrežama i bilo je super. Mi smo bili zadovoljniji sa malim stvarima koje smo imali, ispunjvalo je nas to što smo skupa.
Podsetili smo Alibegovića na epizodu iz 1995. kada su se Rađa, Divac, Đorđević i Kukoč krišom viđali u hotelu zbog naelektrisane situacije i rata. Nalazili su se u liftu gde bi se izgrlili i izljubili tri puta kako hrvatske asove ne bi videli novinari ili članovi Saveza. Teoman nije imao tih problema.
– Ja za druge ne mogu da pričam, ja mogu za sebe. Ja sam se bogami grlio s kim sam hteo i gde sam hteo, i ljubio se usred Sarajeva tri puta, i usred Beograda iz principa nisam hteo tri puta nego jedanput. Znači, poštuj me, dobićeš od mene srce, ne poštuj me, goni se. To je tako, takav sam čovek, emotivac, istina je samo jedna. Uopšte mi nije teško da pokažem emocije. Momci iz ove produkcijske kuće su me žestoko iznenadili. Došli su mi u trenutku kad sam hteo da idem na godišnji odmor. Kada sam dao taj intervju, ja sam ostao dva dana kući da se saberem. Zvao sam suprugu koja je bila u Sarajevu, deca su bila po Evropi i ispričao sam im. Bilo je krasno.
Bilo je priče u filmu da su jugoslovenske vedete tada igrale kao „plaćene ubice“ i da bi pocepali „Amere kao kese“.
– Ubeđen sam da bismo ih pobedili i kasnije. Mi smo protiv te generacije igrali i sami sebe doveli u pitanje. Nisu nas oni doveli u pitanje kako ćemo igrati, a ja sam posle tog Svetskog prvenstva otišao u Ameriku na studije. Igrao sam sa Grinom, Gerijem Pejtonom i Brentom Berijem. Taj isti Geri Pejton koji je posle bio član sjajnih generacija drim tima, igrao je sa mnom, nikakav marsovac nije bio. Posle su svi draftovani u prvoj rundi, ali su se dobro oznojili protiv nas.
Jugoslavija je u tom finalu pobedila sa 86:76 Amerikance, Toni Kukoč je bio MVP turnira, i to protiv sastava u kom su bili KEvin Pričard, Leri Džonson, Geri Pejton, Dvejn Šincijus, Lajonel Simons…
Amerikance smo pobedili i u grupi, Kukoč je dao 37 poena šutirajući trojke 11/12, Neša Ilić je dodao 22 poena i bilo je 110:95, a u velikom finalu, Divac je ubacio 21 poen, Rađa 20, prosek na turniru bio je 108!
– Da su ugasili svetlo i zaključali dvoranu da igramo još tri dana, ne bi nas pobedili, ne bi nikad dobili utakmicu. Imam uverenost da ne bismo imali problem da pariramo bilo kom drim timu sa još par igrača iz prethodne i generacije koja je došla. Evo Rađa je igrao protiv istog Karla Melouna, pa je davao 20 poena. Divac je legenda, davao po 20 poena, Sale Đorđević zbog svog opredeljenja nije igrao u NBA, nije hteo da bude pion, karakterno je zafrkan igrač, hteo je da bude šef parade, pa je igrao u Realu i Barseloni. Ja sam ubeđen da smo bili toliko kohezivni da ne bismo imali kasnije problema sa drim timom i da bismo mogli da pobedimo.
Alibegović je na zanimljiv način video i trenutnu evropsku košarkašku scenu koju kroje nekadašnje članice SFRJ.
– Evo u fajnal 8 dođu Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, BiH za jedan šut Mirze Teletovića ne dođe na prvenstvo. Kako se kaže, kad ne možeš da ga dobiješ, onda mu kupi najboljeg igrača. Eto to su nama uradili, rasturili su nas na proste faktore i sad im opet uzimamo medalje. Eto jadni Italijani, pre su imali jednog protivnika, sad imaju četiri. Ubiše se ljudi, imaju 58 miliona stanovnika, ne mogu da osvoje prvenstvo nikad.
(Telegraf.rs/B. Vinulović)
