Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Foto: Profimedia/Corbis
Našoj redakciji javio se Zoran J. koji u Kini radi oko godinu dana. On je za naš portal preneo iskustva koje je doživeo u toj zemlji, ali opisao i jedan više nego komičan događaj koji mu se desio dok je kupovao hranu
Razlike između kultura možda se najbolje vide na primeru hrane. Ono što je za nas normalno u ishrani, za narode koji žive na drugom kraju sveta jednostavno je nepojmljivo. Naravno, podrazumeva se i da je obrnuto.
Našoj redakciji javio se Zoran J. koji u Kini radi oko godinu dana. On je za naš portal preneo iskustva koje je doživeo u toj zemlji, ali opisao i jedan više nego zanimljiv događaj koji mu se desio dok je kupovao hranu.
– U Narodnoj Republici Kini sam skoro godinu dana. Nekako imam utisak da mi se za tako jedan kratak period desilo više stvari nego za pet godina u Srbiji – započeo je priču Zoran.
Panorama Pekinga. Foto: Wikimedia
– Kada se preselite u jedno potpuno novo društvo, sa potpuno drugačijom kulturom neminovno je da će postojati dug period adaptacije. Borba za stvaranjem mog novog života bila je ispunjena dobrim i lošim stvarima, ali nekako su najupečatljiviji momenti koji su rezultat “snalaženja” u novoj sredini – rekao je momak.
On je zatim ispričao i jednu od najkomičnijih situacija koja mu se desila u toj zemlji.
– Pre par dana, kada sam napokon ušao u fazu u kojoj mogu reći da sam stvorio neki sistem života koji mi odgovara, desila mi se najkomičnija situacija do sada. Makar je meni bilo tako. Drugar i ja smo otišli iz stana po večeru. Na moj nagovor stigli smo do “lika sa hranom”. U pitanju je omanja roštilj tezga nakačena na nekakav bicikl. To je česta pojava ovde. Bicikl je tu jer ulični prodavci beže čim se pojavi policija.
Desilo nam se i to da zbog policije prodavci pobegnu sa povećom kolicinom naših para, ali uvek su se vraćali desetak minuta kasnije kako bi nam vratili kusur i dali hranu. Ovog puta smo rešili da pitamo šta to tačno kupujemo – rekao je Zoran i objasnio:
– Znate, obično kupimo po nekoliko štapica povrća, par pečurki, morskih plodova i nama omiljenog mesa “X”. Ali tog dana Aleksandar je pitao šta je to. Ja više i ne pitam niti mislim o tome. Meso “X” je jednostavno sastavni deo života koji smo ovde napravili.
Kao i na primer svinjetina sa bakterijama koju ponekad naručimo u jednom od boljih lokalnih restorana. Međutim, “lik sa hranom” nije običan ulični prodavac roštilja, već verovatno najgori glumac Kine.
Foto: Profimedia/Corbis
– Nakon nekoliko pokušaja da nam na kineskom kaže vrstu mesa i videvši da naš kineski ipak nije toliko napredovao odlučio je da se okuša u imitaciji. I tada smo začuli “mjau”, “mjau”, “mjau“… Šok, neverica i još neka osećanja su usledila. Ja sam ovde imao nekoliko izjava tipa: “Ako naletim na restoran gde služe pasje meso… probaću” – rekao je Zoran.
– Drugom prilikom sam rekao “Probao bih ja pandu“, kada je par drugara želelo da ide da proba da pomazi pandu. I posle par sekundi zgroženosti pomislio sam da sam mesecima jeo mačke.. Čak mi se i svidelo. Bio sam pomalo i ponosan. Ispostavilo se da je to ovčije meso.
Makar nam je tako rekla žena koja je tu čekala svoju narudžbinu. Da li prodavac samo pomešao “meeee” i “mjau” ko će ga sada znati.. Zar je i bitno? I ovako sam oduvek više voleo pse… – rekao je na kraju mladić koji radi u Kini.
(Telegraf.rs)
