Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Selo Strojkovce kod Leskovca ima oko 350 domaćinstava i sedamdesetak firmi.
Neki Strojkovčani bili su primorani da se okrenu porodičnom biznisu, drugi su to uradili da bi nadmudrili komšiju, pa je sada u leskovačkom selu Strojkovce svaka peta kuća preduzeće.
U Strojkovcu dominiraju strugare i firme za preradu drveta, do kog se lako dolazi na obližnjoj i izdašnoj planini Kukavica. Negde se prave palete za transport voća i povrća, drugde delovi nameštaja, ali ima i većih firmi sa finalnim proizvodima od drveta i sa po stotinak zaposlenih. Meštani kažu da nezaposlenih u selu nema, da ih je bilo dvadesetak, ali su oni otišli na rad u Češku.
Nema asfalt, ali ima predstavništvo stranog autoprevoznika
Iako Strojkovce nema vodovodnu i kanalizacionu mrežu, ni asfaltirane puteve, osim onog glavnog koji vodi od Leskovca ka Vučju, a na kome još stoji kocka od pre pola veka, ovde ima i trgovina na malo i veliko, dve poljoprivredne apoteke, dve vulkanizerske radnje, frizerski saloni, ali i predstavništvo velikog inostranog prevoznika.
Do pre nekoliko godina se gotovo u svakoj kući nešto radilo i proizvodilo, nešto legalno, nešto na crno. Međutim, navalile inspekcije, kupci postali probirljiviji, pa su mnogi ugasili firme, pričaju meštani.
– Mi smo fenomen. Nema vode, kanalizacije ni asfalta, a firmi ima koliko ti duša želi. Ovde zvrje kamioni sa stranim registracijama, ali se često i zaglave u blatu – kaže Dragan Vujić, vlasnik porodične radnje „Vujić“ koja proizvodi drvenu ambalažu. Preko puta je zanatska zadruga „Dani“, koja proizvodi i izvozi drvene elemente. Vlasnici su u srodstvu. Zaklinju se da nisu jedni drugima krali ideje.
– Moja supruga i ja smo ostali bez posla, kao i njen brat i snaha. Mi smo od otpremnina i od prodaje stoke kupovali mašine, kao i oni – veli Vujić.
Većina meštana nekada je živela od proizvodnje voća ili od rada u vučjanskim fabrikama. Fabrike su zatvorene, hladnjače propale, a cene voća pale na niske grane.
– Od nečega mora da se živi, muka je ljude naterala da se bave drvetom, a Strojkovčani su vredni ljudi – komentariše Goran Kocić, koji sa suprugom Draganom vodi „Drvoprodukt Kocić“ za proizvodnju kreveta, sa oko 70 radnika. Njih dvoje su u firmu uložili sve što su zaradili u Austriji.
Kao i kod Kocića, i u preduzeću „Bata Đ“ Bratislava Đorđevića, koji ima i svoj salon nameštaja, radi se na savremenim mašinama.
Čim neko pokrene neki posao, komšija otvara isto
– Počeo sam posao sa 27 godina i sa jednim radnikom u porodičnoj kući, a sada zapošljavam 40 meštana. Šta da vam kažem osim da mi smo Strojkovčani ambiciozni i vredni – kaže Đorđević.
Druga generacija preduzetnika
Ovde je već sazrela i druga generacija preduzetnika. Dragana Stojanović je diplomirala ekonomiju na Univerzitetu u Beogradu, ali je i tokom školovanja znala da će se vratiti u Strojkovce i voditi očevu poljoprivrednu apoteku.
– Nisam htela da jurim državni posao i da se ponižavam. Ide kako ide, preživljava se – veli ona.
Njen komšija Miomir Marković je trgovinu „Guma trejd“ otvorio pre dve decenije, kada je imao samo 21 godinu i njome izdržava porodicu. Kaže da su Strojkovčani ljudi posebnog kova, ali da nisu maštoviti.
– Čim neko pokrene neki posao, komšija otvara istu proizvodnju, a usput nikne još nekoliko na crno. Skoro svaka kuća ima bansek za sečenje drvne građe – priča Marković.
Pionir sa drvnom građom bilo je preduzeće „Drvopromet“ u obližnjem Nakrivnju, rasadnik kadrova i dvadesetak strugara u Strojkovcu, od kojih su neke prerasle u ozbiljne firme.
– Ovakvog sela nema nigde u Srbiji.
Kladim se da brze pošte imaju više kod nas posla nego u samom Leskovcu – priča Miomir Marković.
Mesto gde je začet „srpski Mančester“
Leskovac je nekad bio poznat kao srpski Mančester po veoma razvijenoj tekstilnoj industriji.
Začetak ove industrije nastao je baš u Strojkovcu, gde su pre više od 130 godina stigle prve mašine za proizvodnju ukrasnih gajtana. Deo njih i danas se čuva u Muzeju tekstila u tom selu.
(Izvor: blic.rs)
