Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Šta bi rekla nekome ko u ovom trenutku prolazi kroz najteže trenutke u borbi sa ovom bolešću?
Rekla bih da je bolest izlečiva i da je važno imati to na umu, jer zaista verujem, na osnovu svog iskustva, iskustava ljudi koji su prošli kroz isto i svega što sam pročitala, da možda više ljudi umre od straha kada čuje dijagnozu nego od same bolesti. Bolest jeste ozbiljna, ali nije neizlečiva! Izlečiva je, i o tome ima mnogo svedočanstava. Kroz moje iskustvo sam srela mnogo njih koji su prošli isto, pre 5, 10, 15 godina. Pre bolesti sam i ja mislila da je bolest neizlečiva, i znala sam samo za primere onih koji nisu uspeli da se izleče i ostanu živi. To je verovatno zato što mnogi ćutke prolaze kroz sve, i kada se završi ne žele da se vraćaju na to, ne pričaju mnogo. Takođe, mnogo je više priča o tome kako je bolest strašna i neizlečiva, a mnogo manje priča o ljudima koji su uspeli da se izleče i nastave sa svojim životom. Drago mi je što sve više priča sa pozitivnim ishodom čujem, i razlog zašto javno govorim o mom iskustvu je to što znam koliko malo treba da se ulije nada nekom. Sama činjenica da znate da postoji neko ko se izlečio i ko je preživeo nešto navodno neizlečivo, uliva ogromne količine nade i vere u pozitivan ishod.
Kako se to desilo i koja je bila tvoja reakcija kada si saznala da imaš rak?
Kod mene se sve izdešavalo brzo. Od osobe koja nema nikakve zdravstvene probleme bukvalno preko noći sam postala osoba koja ima tumor na debelom crevu koji je sutradan operisan, a zatim nakon dve nedelje saznajem da je bilo maligno. Slede hemoterapije koje sam dobro podnosila, pa kontrola na kojoj su otkrili metastazu na jetri, jače terapije, još jedna operacija, još terapija i što se mene tiče kraj cele priče oko bolesti i početak novog, pravog života. Sve to sam dobro podnosila, najviše zahvaljujući susretima sa ljudima koji su prošli isto, i izvorima podrške koje sam pronalazila u hodu.
Kada si i kako odlučila da ćeš TI, tvoja razmišljanja, emocije i postupci biti glavni faktor u izlečenju od teške bolesti? Je l’ bilo teško doći do tog trenutka, te spoznaje?
Vrlo brzo nakon postavljanja dijagnoze saznala sam za dokumentarni film „Bog ima zadnju reč“ u kom sveštenici ali i lekari sa Instituta u Sremskoj Kamenici svedoče o čudotvornim izlečenjima, i to me je jako umirilo i dalo nadu i veru da ću ozdraviti i nastaviti sa životom. Malo nakon toga sam saznala za knjigu „Ljubav, medicina i čuda“ doktora Bernija Zigela, u kojoj on takođe navodi slučajeve naizgled čudotvornih izlečenja.
Pacijenti koji su poslati kući jer im navodno nema leka, vraćali su se posle nekog vremena zdravi. Doktor Zigel se zainteresovao za tu pojavu, razgovarao sa mnogo njih, pratio mnoga istraživanja i na osnovu svega toga došao do zaključka da psiha igra ogromnu ulogu u izlečenju, da je bolest signal duše da mnogo pati i poziv da se preispita. Kroz sve te razgovore i istraživanja došao je do četiri pitanja na osnovu kojih može da predvidi koji pacijent će uspeti da se izleči, a koji neće:
Da li želite da doživite stotu?
Šta vam se događalo tokom godinu ili dve pre vaše bolesti?
Šta bolest znači za vas?
Zašto vam je bila potrebna bolest?
Ideja da ima leka i da mnogo toga zavisi od mene me je držala i pomagala da na svakom koraku budem konstruktivna.
Nije mi bilo teško da dođem do te spoznaje jer sam godinama unazad radila na sebi, učila i razvijala veštine koje su mi pomogle da kroz sve to prođem što lakše i bezbolnije. Možda će zvučati čudno, ali mnogo lakše su mi pale i operacije i hemoterapije, nego život pre bolesti kada sam sebe sputavala na razne načine, pokušavala da se ukalupim u neke ustaljene obrasce kako treba živeti. Decenije takvog života su mi bile ogroman stres i verujem da me je to i dovelo do bolesti. Verujem da je bolest bila vapaj moje duše da konačno stvarno obratim pažnju na nju, da shvatim šta je stvarno važno, a šta je stvarno nebitno. Osećam da sam u značajnoj meri savladala tu najvažniju lekciju u životu, i da nema bojazni da će se bolest vratiti, jer nema razloga. Ne osećam više tu težinu i pritisak koje sam osećala veći deo života, a osećam ljubav prema životu i radost življenja kakve takođe nikada pre ovog iskustva nisam doživela. Rezultati kontrolnih pregleda koje sam imala tokom januara potvrđuju ovo moje osećanje – svi su dobri. (smeh)
Šta veruješ da je više pomoglo tvom izlečenju – operacije i hemoterapija ili tvoj pozitivni pristup bolesti i životu generalno?
Pod broj jedan moj pozitivni pristup bolesti i pravilno shvatanje šta to znači. Shvatanje da to nije ni presuda ni neka kazna, nego samo poziv da se preispitam. Fokus na život, na zdravlje, na ljubav prema sebi, na sadašnji trenutak, uživanje u svakoj sekundi života i pronalaženje razloga za radovanje u svemu. Operacije i hemoterapija su mi pomogli u smislu, kako dr Zigel kaže, da „kupim vreme“ da promenim stav prema sebi i prema životu. Pomogla mi je i podrška najbližih kao i podrška ljudi koje sam upoznala i koji su prošli kroz slično iskustvo. Pisanje tekstova za blog i vođenje stranice na Fejsbuku su mi mnogo značili. Jako uživam u tome, i srećna sam kad to radim, tako da sam, koliko god to čudno zvučalo, i dok sam primala hemoterapije u bolnici, sa infuzijama u obe ruke i laptopom pored mene bila srećna i uživala. Dok se sve to događalo nisam javno govorila niti pisala, ali neki čitaoci kao da su osetili da mi treba podrška i dobijala sam poruke poput „svetu su potrebni ljudi kao što si ti“, „piši nam još dugo, dugo, trebaš nam“ i slično. Ne mogu da opišem koliko mi je to mnogo značilo.
Ono što mi je smetalo i otežavalo priču je sveopšta histerija oko toga kako je hemoterapija samo način da farmaceutska mafija zgrće pare, kako lekari nikog nisu izlečili (što je velika LAŽ i biću slobodna da kažem način da neka druga, alternativna mafija zgrće pare), histerija oko toga šta ne sme, a šta mora da se jede, čudotvorni pristupi, preparati i biljke koje leče rak na svakom koraku, što nije istina. Istina je da nema jednog univerzalnog leka, ali ga na sreću ima. Da, neko se izlečio hraneći se na određeni način, a neko se izlečio uz pomoć hemoterapije. To je istina i volela bih da se više piše i govori o tome. Dobar primer, i meni veliki izvor podrške je Anita Murđani, žena koja je doživela kliničku smrt i vratila se u život, ozdravila i donela poruku o tome koliko je važno voleti sebe i zaista živeti život. Ona u svojoj knjizi „Potpuno isceljenje“ kaže sledeće:
“Pa, ishrana mi se jeste promenila nakon IBS-a (iskustva bliske smrti), ali ne onako kako mi se čini da mislite! Ranije sam bila paranoična u vezi sa onim što jedem. Bila sam strogi vegetarijanac. Jela sam samo organsku hranu i bila obuzeta makrobiotikom, vitaminskim dodacima i sokom od pirevine- pre nego što sam se razbolela. Mislila sam da sve prouzrokuje rak, od mikrotalasnih rerni do konzervanasa. Hranila sam se veoma zdravo, ali isključivo usled straha.
Sad jedem šta god mi se sviđa. Uživam u čokoladi i dobrom vinu ili šampanjcu s vremena na vreme. Dajem sve od sebe da uživam u hrani i životu! Smatram da je ubedljivo najvažnije od svega da budete srećni!
Nema nikakve radosti u tome da svu takozvanu zdravu hranu jedete iz straha od bolesti, i da ste nesrećni zbog toga. Anksioznost uzrokuje čitavu gomilu problema. U suštini, naša tela su mnogo otpornija nego što smatramo, naročito ako smo srećni i oslobođeni stresa.
I onda kad jedem zdravu hranu, jedem je zato što je volim, a ne iz straha. Tu metodu primenjujem u svakom segmentu života, i preporučujem vam i da vi živite na isti način.”
Da li svoj put do izlečenja možeš da sumiraš kroz 3 ključne reči koje su obeležile tvoju borbu sa rakom?
Ne bih to nazvala borbom jer je ni u jednom trenutku nisam tako doživljavala. Tri ključne fraze koje su obeležile ovo moje životno iskustvo bi bile: život je najvažniji, ja sam važna i odgovorna za sebe i novi početak.
Pišeš popularni blog koji obožavamo, a koji se bavi emocionalnom inteligencijom. Da li imaš saznanje koliko pomažeš čitaocima svojim tekstovima, mozda čak i u najtežim životnim trenucima?
Hvala ti, volim što obožavate moj blog (smeh). Da, sve više i sve češće mi ljudi pišu koliko im sve to o čemu pišem znači i pomaže u životu. Kako u nekim svakodnevnim situacijama, tako i u velikim životnim izazovima. Mnogo takvih mejlova sam dobila i neizmerno me obraduje svaki. Pišu mi i da im svojim tekstovima ulepšavam dane i olakšavam život, članovi moje mejling liste mi pišu kako se raduju svakom novom mejlu i koliko uživaju u njemu, kako im se život polako menja na bolje kada primenjuju sve to što savetujem u tekstovima. To me neizmerno raduje i motiviše da nastavim sa pisanjem. Oduvek sam osećala da je to nekako moj put i možda neka moja misija na ovoj planeti, da svojim rečima i primerom učim ljude da život zaista žive, da preuzmu odgovornost za njega i da sami budu kovači svoje sreće. Ovo iskustvo sa bolešću, ili kako sam ja to nazvala, mali onkološki izazov, je meni, a nadam se i mnogim mojim čitaocima, snažna poruka koliko smo odgovorni za sebe i svoj život i koliko smo moćni.
****************************************************************
Jelena predlaže i neke korisne izvore koji su joj mnogo pomogli na njenom putu izlečenja:
“Bolest kao put” Ridiger Dalke
“Ljubav, medicina i čuda”, Berni Zigel
“Bog ima zadnju reč”, dokumentarni film
“Potpuno isceljenje”, “Umiranjem do sebe”, Anita Murđani
“Kako ponovno ozdraviti” Karl i Stefani Simonton (vežbe vizualizacije)
Blog “Crazy sexy cancer”, Kris Kar
“Vodič za srećniji život”, PDF priručnik naše sagovornice koji možete preuzeti ovde
(Savršena.com)
