OVO JE RETKO POZNATI prirodni lek protiv raka!

Amigdalin selektivno deluje na ćelije raka, odnosno ubija ćelije tumora, a potpomaže pravilnu funkciju i rad zdravih ćelija

Hrvoje Jelavic/PIXSELL

Znate li kako farmaceutska industrija dokazuje „neefikasnost“ prirodnih preparata?

Iako se prvenstveno koristi sintetikom i hemijom ona si daje za pravo da određuje i doze prirodnih preparata. Primer za to je opna jezgra kajsije koja je najbolji prirodni izvor amigdalina, laetrila ili takozvanog vitamina B17. Oni nam preporučuju ili dopuštaju 4-5 jezgri dnevno, a to po dr. CREBS, sinu čoveka po kojem je nazvan Crebsov ciklus i bez koje nema moderne biohemije, jednostavno nije dovoljan da bi se postigao pravi efekat.

A javlja se i problem nestandardiziranih prirodnih preparata. Primer za to je da na našem tržištu imate najviše jezgri kajsije iz Turske, Češke ili Mađarske koje su dobijene iz sortnih kajsija, a čija jezgra po svom sastavu bitno odstupa od sastava pravih, izvornih kajsija kakve se još mogu naći u Avganistanu i Iranu.

Uglavnom te sortne jezgra kajsija nalaze se po policama naših trgovina zdravom hranom, a ne sadrže dovoljno potrebnog cijanovodonika i benzaldehid, s vremenom propadaju i zbog prisutnog ulja oksidiraju, a zbog neodgovarajućeg sušenja i skladištenja kod samog proizvođača javljaju se i štetni aflatoksini. Rešenje je, naravno, u nabavi pravih avganistanskih jezgri marelica koje će se prethodno pravilno osušiti i oduljiti i tek tada dobijamo amigdalin u obliku kakvog nam je preporučio dr. CREBS. Iako je ovaj prirodni preparat za mnoge teško bolesne ljude poslednja nada, on je u Hrvatskoj zabranjen.

Zabranjen je i u SAD-u, ali se zato Amerikanci ovim prirodnim preparatom leče u brojnim klinikama u Meksiku. Naravano da je dopušten u većini evropskih država – Mađarskoj, Sloveniji, Češkoj, Nemačkoj, Francuskoj … Kako je Hrvatska zemlja paradoksa, kod nas je doduše dopušten uvoz neefikasnih jezgri kajsija iz Turske, Mađarske i Češke, au nekim apotekama čak se mogu kupiti i kapsulirani preparati na bazi jezgra kajsije.

Ako je dr. CREBS u pravu, a mi verujemo da jeste, rak je ništa drugo nego avitaminoza – nedostatak određenog nutrijenta – u ovom slučaju amigdalina, laterila ili B17. Ovo možemo uporediti sa jednom drugom avitaminoza koja je odnela milione života, najviše mornara koji su zbog nedostatka vitamina C umirali od skorbuta. Najjednostavnije stvari u životu su i najbolje. Kad su otkrićem C vitamina na brodove engleske mornarice dostavljene burad kiselog zelja mornari su prestali da umiru od skorbuta.

Sad se postavlja pitanje što bi bilo da se u hranu umesto viška soli doda nešto praha opne jezgra kajsije? Zašto je ovo važno?

Mi u matičnjak verujemo da se prah opne jezgra kajsije dobijen od izvornih jezgri kajsija iz Avganistana i Irana pokazao mnogo efikasnijim od „cvemogućeg ulja indijske konoplje“.

Pre nastavka priče o ovom prirodnom leku za najteže bolesti obavezno zapamtite i ovo: i najbolje ulje jezgra kajsije ne sadržava, ili sadržava samo u tragovima, vitamin B 17.

Holističko prirodno lečenje najtežih bolesti

Iako su metode prirodnog lečenja čak i najtežih bolesti koje pogađaju čovečanstvo pod lupom i prilično kontroverzne, naročito zbog uticaja lobija velike farmaceutske industrije koji niču kao sveži šampinjoni (samo veštački, špricani, tretirani, nejestivi, živi otrov) i propagande sintetičke hemije „u službi zdravlja „, koja uvek tretira simptome bolesti, a vešto zaobilazi njen etiološki nastanak, odnosno ne leči njen uzrok nego posledicu i time nas čini stalno bolesnima i zavisnicima o“ magičnim pilulama „, jedini zdravorazumski stav koji možemo zauzeti je da se samo prirodnim putem može doći do potpunog i istinskog ozdravljenja.

Kako je temelj opstanka farmaceutske industrije „ljudsko zdravlje u izmaglici“, nešto tek delimično postignuto i temeljeno većinom na lažima i prevarama (rekao još u prošlom veku Linus Paulling, američki hemičar i dvostruki nobelovac), dezinformacijama, besmislenim velikim i skupim istraživanjima, potpuno korumpiranim sistemima kritikovanja, citiranja, referenciranja i informisanja javnosti, i stručne i laičke, jasno je da se istina o potpunom izlečenju zapravo jedino nalazi skrivena u prirodi.

Čak i kod najtežih oboljenja prava intervencija prirodnim terapeutskim preparatom u stanju je u celosti izlečiti i ubrzati oporavak, jer prirodni mehanizmi lečenja ciljaju upravo uzročno-posledične veze kojima se bolest manifestuje i tako se organizam leči holistički, odnosno u potpunosti. Jedan takav kontroverzan prirodni preparat, izričito zabranjen (pogodite zašto) u Americi i od strane FDA (Food and Drugs Administration), koristio se u tradicionalnoj ishrani već hiljadama godina mnogih drevnih civilizacija zbog svog terapeutskog i lekovitog delovanja na celokupni organizam, zbog čega su ljudi bili izuzetno dugovečni i zdravi i, naravno, nisu obolevali od poznatih slučajeva raka.

Amigdalin u semenkama biljaka

Reč je o koštici kajsije i naročito njenoj opni, koja je izrazito bogat izvor spojeva prirodnog antitumorskog delovanja, pangamične kiseline (B15) i amigdalina (B17). Iako se o pangamičnoj kiselini zna mnogo, amigdalin ili leatril je zato verovatno najkontroverzniji spoj u istraživanju raka. Radi se o prirodnom spoju nitrilozidu prisutnom najviše u semenkama biljaka iz porodice ruža, kao što su gorki bademi, jezgra kajsije i bresaka, koštice jabuke i trešanja, a ima ga i u travama, manioka, prosu i u manjoj meri u nekim drugim namirnicama.

Kako se amigdalin ne javlja zasebno nego u sklopu hrane ne može ga se klasifikovati kao lek, a budući da je prirodan, netoksičan u razumnim količinama, vodotopiva i potpuno kompatibilan sa ljudskim organizmom, čelni medicinski autoriteti i regulatorna tela pobrinuli su se da postane praktično zaboravljen i jednako ozloglašen kao opojne droge te mu se danas ne priznaje baš nikakav terapeutski učinak.

Iako je zanemaren, pa čak i isključen iz modernog zdravstvenog sistema lečenja, prava istina o njegovom delovanju tek treba izaći na videlo jer činjenica da amigdalin selektivno deluje na ćelije raka, odnosno ubija ćelije tumora, a potpomaže pravilnu funkciju i rad zdravih ćelija, mnogima je u današnjem promortalitetnom sistemu lečenja zaista životno važna informacija.

Zašto se skriva antikancerogeni efekat amigdalina?

Naime, molekula amigdalina je relativno mala molekula pristupačna za apsorpciju svim ćelijama, a sastoji se od dvije vezane jedinice glukoze kojom se hrane ćelije tumora te molekule benzaldehid i nitrilne grupe (cijanida). Iako je cijanid vrlo otrovan, kada je vezan u Amigdalinu je inertan i nije opasan za živa tkiva. Isto važi i za benzaldehid, koji je takođe otrovan ako se u organizmu brzo ne metaboliše uz prisustvo kiseonika. Tajna delovanja amigdalina leži u enzimima beta-glukozidaza i rodenazi.

Ćelije raka zbog svog specifičnog metabolizma, sličnijeg metabolizmu nižih organizama poput gljivica i bakterija, sadrže drugačije količine tih enzima od normalnih ćelija. Enzim beta-glukozidaze razgrađuje amigdalin, oslobađajući njegove otrovne elemente. Taj je enzim prirodno prisutan u telu, ali u najvećim količinama prisutan je u ćelijama raka, gde ga ponekad ima i do sto puta više nego u okolnim normalnim ćelijama.

Pod njegovim delovanjem u ćelijama raka nastaju otrovni vodonik-cijanid i benzaldehid koji ih uništavaju. Osim toga, benzaldehid koji eventualno dođe u dodir s normalnim ćelijama brzo se oksidira i pretvara u bezopasnu benzojevu kiselinu koja ima antireumatska, antiseptička i analgetska svojstva. To delimično može objasniti i činjenicu da amigdalin ublažava intenzivne bolove koje osećaju pacijenti sa uznapredovalim rakom.

U tumorskim ćelijama koja rastu u anaerobnim uslovima, oslobođeni benzaldehid razgrađuje se mnogo sporije zbog manje količine kiseonika, te ih tako benzaldehid zajedno sa cijanidom hronično truje. Dakle, cijanid vezan u Amigdalinu nije otrovan jer enzim rodenaza detoksicira cijanid i na taj način vrši zaštitnu ulogu. Taj se enzim u velikim količinama nalazi u svim delovima tela, osim u ćelijama raka koje su zbog toga izrazito osetljive i brzo odumiru.

Slučajevi trovanja vodikovim cijanidom iz hrane izuzetno su retki, budući da se potencijalna otrovnost smanjuje ako se koštice jedu zajedno sa mesom ploda koje sadrži baš enzim rodenazu. Važno je i znati da je za aktivnost rodenaze potreban izvor sumpora, najbolje u obliku aminokiseline cisteina, pa zato treba obezbediti dovoljan unos te aminokiseline, na što posebno treba da pripaze osobe koje ne konzumiraju belančevine životinjskog porekla.

Istraženo je i da amigdalin ima i druga povoljna delovanja poput stimulacije stvaranja hemoglobina, regulacije crevne flore i ublažavanja srpaste anemije. Smernice za korišćenje amigdalina u ishrani prvi je izneo dr. Krebs, koji kao minimalni nivo za održavanje zdravlja predložio 50 miligrama dnevno za odraslu osobu. Naravno, doza zavisi o telesnoj težini. Osobe sklone raku trebale bi uzimati više, a posebno one osobe koje su već obolele od raka.

U proseku koštica kajsije sadrže 4-5 mg amigdalina. Držimo li se te brojke, to bi značilo da je optimalna doza za održavanje zdravlja 10 do 12 koštica dnevno. Mnogi ljudi sa vremenom povećavaju dozu i do nekoliko desetina koštica dnevno, podeljeno u više obroka. U svakom slučaju, dobro je započeti s manjom količinom i postepeno povećavati dozu. Kako je pacijentima obolelim od raka potrebna veća doza, dobro je u koncentrisanom obliku uzimati je prahom opne kajsije.

Dr Krebs je smatrao da je u slučaju raka za kontrolu bolesti potrebno kroz određeni period u organizam uneti barem 300 grama amigdalina, a da bi se postigla maksimalna reakcija potrebna su četiri meseca do godinu dana. Ako pak pacijent dobro reagira, terapeutski učinak može se vidjeti već u prvim tjednima tretmana.

(Lana KIM)