Home / ZDRAVLJE / TELO PRENOSI SIGNALE DUŠE: RECI MI OD ČEGA BOLUJEŠ – REĆI ĆU TI KAKAV SI!

TELO PRENOSI SIGNALE DUŠE: RECI MI OD ČEGA BOLUJEŠ – REĆI ĆU TI KAKAV SI!

Naši su životi priče. Ponekad, međutim, svoje priče ne prepoznajemo dok se odvijaju pred nama. Premda katkada maglovito naslutimo da je naša priča jedinstvena, vredna razmišljanja.
mozak-dusa-signalMožda bismo dobro postupili kada bismo meditirali o svom životnom putu i ​​povremeno si postavljali pitanja kao što su: „Ko sam? Koja je moja svrha? Kakvim putem želi da ide moje srce? „Te pažljivo osluhnuli ono što se iz tog spokoja i tišine s vremenom pojavi.

Jer svaki je život jedinstvena priča, istkana od brojnih podpriča, zapleta, tokova i vremena.
Već i nejasna slutnja naše priče omogućiće nam da više budemo stvaraoci, a manje žrtve vlastitoga života.
(Jon Kabat-Zin)

Kompleksan smo spoj duha i materije

Pa i kada je reč o oblastima života za koje mislimo da nisu pod našom kontrolom. Kao što su npr. Razne manje i veće nezgode, nesreće i bolesti, čiju pojavu i uzroke gotovo u pravilu pripisujemo Višoj sili, uvereni da protiv toga ne možemo ništa. Ne razmišljajući da smo kao ljudska bića kompleksan spoj duha i materije i da istovremeno živimo na mnogo nivoa postojanja, odnosno: telesnoj, emocionalnoj, mentalnoj i duhovnoj, a te nivoa međusobno se dodiruju, prožimlje, podstiču i deluju jedna na drugu, ogledajući se i manifestujući u onome što nazivamo svojom stvarnošću.

Ljudsko telo je vrlo osetljiv instrument, koji svakom svojom stanicom prenosi poruke naše duše; simptomi, koji se na njemu pojavljuju, obično su odraz naše unutrašnje neravnoteže i nerazrešenih emotivnih i drugih konflikata, kojih često ni sami nismo svesni.

Učenje iz vlastita iskustva

Lično sam temi o kojoj pišem bila privučena vrlo davno, pokušavajući razumeti što se događa sa mnom i mojim telom, koje me od najranijih dana „obasipalo“ brojnim dijagnozama i prognozama o tome koliko mi još života preostaje, a ta prognoza se u jednoj fazi kretala od dve godine do svega nekoliko sati. Kako mi u to vreme nije bila dostupna nikakva literatura na tu temu, prve nevešte korake radila sam potpuno intuitivno, slijedeći puki nagon za preživljavanjem i učeći iz pokušaja i grešaka.

Teoretsko znanje, obogaćeno i iskustvom u radu sa drugim ljudima, došlo je kasnije, kad sam već odavno bila van tih prvih začaranih krugova. S vremenom sam naučila verovati svom telu i više slušati njegove signale, shvativši da ono nije tek zatvor u kojemu je stiješnjena moja duša, već čudesan hram, unutar kojega ona može rasti i razvijati se. A zajedno sa njom i svet koji čini moju svakodnevicu. Tako je sa svakim od nas. Štaviše, tako je i sa svakim delićem postojanja, budući da je nevidljivim nitima sve međusobno povezano i utiče jedno na drugo.

Kako je sve to povezano?

Naučna istraživanja, rađena tokom poslednjih nekoliko decenija, donela su ceo niz novih otkrića na temu ljudskih emocija, odnosa između duha i tela te uticaja traumatskih događaja i situacija na mozak osobe, a time i na njeno opšte psihofizičko stanje (i na našem je jeziku objavljeno nekoliko knjiga na tu temu poput knjiga Antonia damasio, Kendis Pert i dr.). Čini se npr. Da traumatska iskustva mogu oštetiti temporalni lobus koji je važan za zvuk i govor, limbski sistem koji je „odgovoran“ za proradu emocija, cerebralni vermis, područje mozga koje je povezano sa emocijama, pažnjom i regulacijom limbskog sistema te corpus callosum, kojim se prenose informacije između leve i desne hemisfere mozga.

Uzme li se u obzir da se u mozgu nalaze centri koji upravljaju funkcijama povezanim sa svim delovima tela, lako je zamisliti da posledice raznih emotivnih i fizičkih trauma obuhvataju ceo naš psihofizički sklop. Promotrimo li k tome ljudsko telo kao celovit sistem, unutar kojega svaki organ ima svoje mesto, svrhu i vrednost, te funkcije pojedinih organa prevedemo na simbolički jezik emocija i misli, ubrzo ćemo videti povezanost među raznim nivoima, na kojima kao ljudska bića organizujemo svoj svet delujući u njemu i na nj.

Svemir je složen mehanizam koji čine nevidljive niti

Ceo svemir je složeni mehanizam sačinjen od međusobno povezanih nevidljivih niti energije koja ga hrani i održava. Pritom ništa nikada ne nestaje već se samo menja, transformišući se u neki drugi oblik. Drugim rečima, uz naš organski, kardiovaskularni, koštani itd. Sistem, čijom pomoći funkcionišemo na telesnoj nivou, postoji i ceo običnim okom nevidljiv svet energetskih tela, središta i mreža, koji svi deluju jedno na drugo.

Pored nivoa aure i čakri, točka energije koje u biti odgovaraju žlezdama s unutrašnjim lučenjem na fizičkom telu, postoje i druge nivoe i centri energije o kojima se premalo govori i piše, poput nivoa namere, nivoa izvornog bića itd. Svaka naša misao, emocija, povreda, unutrašnji ili spoljni konflikt mogu se očitati na svakoj od tih nivoa; fizičko telo, na kojemu se razne bolesti manifestuju, samo je pozornica na kojoj se odigravaju pojedini prizori naših unutrašnjih drama. Jednako tako te su drame zapisane i u našim ćelijama, u našem genetskom kodu – otkuda god da krenemo, delujemo i na sve druge nivoe i aspekte sebe.

Svojim simptomima telo nam otkriva razne priče, koje leže u njihovoj pozadini. Njihov govor iznenađujuće je lako razumeti; upitamo li se samo u čemu nas određeni simptom sprečava i na što nas primorava, vrlo brzo ćemo doći do unutrašnjeg konflikta koji leži u njegovoj pozadini. Osvještavanje tog konflikta i prihvatanje njegovog postojanja, prvi je korak u njegovu razrješavanju, a time i u prevazilaženju simptoma, koji nas je na nj upozorio.

Od prvih dana …

Postoji mnogo teorija o tome kada svest budućeg bića ulazi u ćelijsku strukturu, ali po svoj prilici neka vrsta svesne percepcije ili inteligencije, koja upravlja celim procesom, prisutna je već u trenutku začeća. Bez obzira na to nazivali tu energiju dušom, višom silom ili životnom silom, ona je očito neodvojivo povezana s telom.

Ubrzo nakon začeća počinju se oblikovati glava i kičma budućeg deteta, a potom i ostatak kostura, što upućuje na to da kosti predstavljaju prvi impuls za utjelovljenjem duše ili, rečima Roberta St. Džona (autora knjige Metamorfoza – prenatalna terapija), „prvi obrazac onoga čime započinjemo svoj život u trenutku začeća „. U njima je sadržano nasleđe predaka, karmicki obrasci i svi drugi faktori oko kojih će se kretati priča života koji nastaje. Drugim rečima, kao osnovna struktura te najčistiji i najgušci oblik energije, koja održava ljudski život i omogućava mu da se manifestuje, kostur je povezan sa našim duhovnim bićem.

Koštani sistem priča priču o dubokim negativnim uverenjima na duhovnom nivou

U skladu sa time, povrede i lomovi kostiju ili kakve druge traume povezane sa koštanim sistemom govore o vrlo dubokim negativnim uverenjima i konfliktima na duhovnom nivou, koji nas sprečavaju da se (i unutar sebe i u spoljnom svetu) i dalje krećemo onako kako smo navikli. Mnogi ljudi se npr. Zaglave u određenom načinu razmišljanja i doživljavanja sebe i drugih, zatvarajući se prema svemu novom i drugačijem, što bi moglo dovesti u pitanje njihov fiksirani svet. Kretanje i promena održavaju elastičnost u doslovnom i simboličnom smislu reči; ono što se ne menja s vremenom postaje rigidno, kruto, hermetički. Okostali. Česti lomovi kostiju u starijoj dobi govore o slabosti naizgled čvrste konstrukcije takvog načina življenja. Sprečavajući ga u obavljanju svakodnevnih rutinskih aktivnosti, slomljena noga, ruka i sl. Primoravaju čoveka na mirovanje, pružajući mu time priliku da se odmakne od ustaljenih navika te svoj pogled okrene prema unutra, kako bi u tišini unutrašnjeg sveta pronašao nove sadržaje i novi, svrsishodniji način življenja, primereniji zahtevima i izazovima njegova unutrašnjeg bića, njegove dobi i životne situacije u kojoj se nalazi. Deo tela, koji je povređen, može pružiti dodatne informacije o prirodi konflikta, koji se na taj način pokušava da artikuliše.

Meka tkiva povezana sa mentalnom energijom

Meko tkivo (u koje spadaju mišići, živci, koža, meso i unutrašnji organi) povezano je sa mentalnom energijom osobe, odnosno, njenim iskustvima, stavovima, slikama, odlukama i ponašanjem. Stanje našeg mekog tkiva govori o tome kako se ophodimo sa životom i problemima sa kojima nas suočava, tj. Trudimo li se zaštititi od mogućih novih povreda pod svaku cenu, skriti svoje slabosti i sl. Napeti mišići, tumori ili naslage sala obično zorno pokazuju da se osoba čvrsto drži nekih obrazaca razmišljanja povezanih s dotičnim delom tela. Prema rečima Debbie Shapiro (autorice knjigeThe Bodimind Vorkbook), „meko tkivo je poput zemlje – supstanca iz koje naš život raste i razvija se“.
90% našeg tela sastoji se od tečnosti. U tom ogromnom moru plivaju i naši nagoni, emocije i impulsi koji nas podstiču, greju i energiziraju, istovremeno odražavajući na koji način se kreće naše unutrašnje biće. Razne telesne tečnosti (voda, krv, urin, limfa itd.) Odgovaraju raznim emotivnim aspektima i poremećaji ravnoteže među njima, poput prejakog znojenja ili suvoće, povišenog ili sniženog pritiska i sl., Govore o problemima sa izražavanjem ili potiskivanjem emocija.

Energija i materija

Sam čin začeća predstavlja most između apsolutnog i relativnog, nematerijalnog i materijalnog. Do materijalizacije, tj. Rođenja u fizičkom svetu i duša i telo će proći kroz ceo niz faza – simbolički taj put odslikavaju čakre ili žlezde sa unutrašnjim lučenjem, od kojih je svaka povezana sa određenim sistemom organa te njihovim zadacima i potencijalnim slabostima.

Uz taj prividno vertikalni sled, postoji i onaj horizontalni, kojim upravljaju osnovne dvojnosti materijalnoga sveta – aktivna, koju pokreće nagon za životom (jang) i pasivna, koju pokreće poriv za smrću (iin). Poštujući ta dva sleda, ceo naš razvoj odvija se spiralnim stepenicama; krećući se njima, uranjamo u sebe i izranjamo, umiremo i ponovo se rađamo mnogo puta tokom 1 životnog veka.

Fizički ekvivalent silama jina i janga su dve polovine mozga, od kojih svaka ima svoje zadatke i funkcije. One upravljaju levom i desnom stranom tela, koje bi u idealnom slučaju trebalo da budu savršeno uravnotežene. No, najčešće nije tako. Stoga će stanje organa na određenoj strani tela zavisiti o tome kako se osoba ophodi s konkretnim temama povezanim s polovinom mozga koja upravlja tom stranom.

Reci mi od čega boluješ …

Ne postoji osoba koja je u potpunosti usklađena i savršeno zadovoljna svim aspektima svoga života. Međutim, činjenica je da po svojoj volji mi možemo menjati samo ono čega smo svesni, a svesni smo tek maloga dela sebe, svojih misli i emocija. Kako bi privuklo našu pažnju i podstaklo nas da nešto promenimo, nesvesno se služi raznim sredstvima – fantazijama, snovima, telesnim simptomima. Takve „pojave“ duhovni ljudi uzimaju ozbiljno te svakodnevnom meditacijom i radom na sebi postepeno osvešćuju brojne aspekte svoje senke i transformišu ih u skladu sa potrebama i zahtevima svoje duše. Budući da se ništa na svetu ne događa slučajno ni izdvojeno od raznih drugih zbivanja, i problemi sa kojima se susrećemo u spoljašnjem svetu u pravilu su odraz neriješenih unutrašnjih konflikata.

Ne prepoznamo li ih i ne proradimo, već i dalje istrajemo u nedelotvornim obrascima razmišljanja, osećanja i ponašanja, naša duša će posegnuti za telom te nerešeni konflikt manifestovati u obliku neke bolesti ili smetnje, kako bi nas podstakla da ga konačno vidimo, prihvatimo, proradimo i promenimo ono što je potrebno. Tek na taj način može doći do potpunog isceljenja. Osvrnemo li se unazad na vreme koje je prethodilo pojavi simptoma (obično od pola godine do godinu dana, no katkada valja posegnuti i znatno dalje u prošlost), verovatno ćemo se prisetiti problema sa kojima se nismo znali nositi. U nekim slučajevima isti ili slični simptomi pojaviće se više puta, podstičući nas da kroz bavljenje njima idemo do sve dubljih i sve finijih nivo svojih unutrašnjih drama ne bismo li ih u potpunosti upoznali i razrešili.

Rečeno jednostavnim jezikom: pogrešni zaključci i odluke dovode do blokade u energetskom polju što se na telesnoj nivou manifestuje kao određeni simptom. Osvještavanje pozadine simptoma i njeno razrešavanje oslobađa zatočenu energiju te ponovno uspostavlja njen zdravi protok, što posledično dovodi do nestanka simptoma, koji sada više nema svrhu. Njegova poruka je shvaćena, lekcija naučena.

Nije uvek lako shvatiti poruku tela

Naravno, ništa nije jednoznačno ni svodive na jednostavne zaključke. Pitanja bolesti, života i smrti uveliko prevazilaze mogućnosti našeg razumevanja, mnogo toga zavisno je i o onome što religiozni ljudi nazivaju Božjom milošću. Međutim, u svakom procesu postoje magijska i mistična faza – magijska se odnosi na ljudsko delovanje (npr. Kako bi izrastao željeni plod, seljak treba obraditi zemlju, posejati seme i zalivati) dok na mističnu (npr. Kišu, sunce, vreme potrebno da seme izraste u plod) ne možemo uticati, ona ima sopstvenu logiku, tempo i načine. Pokušaj razumevanja govora telesnih simptoma i delovanje u skladu sa onim što razumemo kao poruku svoje duše spada u magijsku fazu procesa isceljenja tj. Ono što mi sa svoje strane možemo i trebali bismo napraviti, kako bismo se otvorili saradnji sa onim višim, neshvatljivim, mističnim.

Nije uvek lako ni razumeti što nam naše telo želi reći, kakvu poruku duše nam želi preneti. Kao polazna tačka pri tome mogu nam poslužiti pitanja poput: Koju ulogu igra povređeni / oboleli deo tela, na koji način njegov rad doprinosi pravilnom funkcionisanju celog organizma? Kakve osećaje taj problem u nama izaziva, kojim rečima se služimo kako bismo ga opisali? Kada su se pojavili prvi simptomi, kako su se razvijali, što se kroz to vreme dešavalo u našem životu?

Osim toga, kako ništa u životu nije samo crno ili belo, možemo se upitati koji bi bio skriveni dobitak te bolesti, koji nas je skriveni motiv doveo do nje (i podstiče nas da je održavamo) – te možemo li taj dobitak ostvariti na zdraviji način . Na primer, dobijanje pažnje, nege, izbegavanje konflikta s osobom koju doživljavamo moćnijom od sebe, izbegavanje odgovornosti u situaciji kojoj se ne osećamo doraslima …

Ljudi su slojevita bića

Mnogo je pristupa pozadini bolesti od kojih obolevamo i svaki od njih obuhvata tek neki od njihovih aspekata. Pored toga, ljudi su slojevita bića koja ne možemo „svesti u fioke“ te je svaki pokušaj slaganja određenih crta i njihovih uzroka (kao i kada je npr. Reč o tipovima ljudskih karaktera) tek naznaka, podsticaj od kojega možemo krenuti istražujući mnogobrojne niti i očice od kojih je ispletena mreža nečijeg postojanja. I svrha ovog kratkog pregleda upravo je takva – odškrinuti neka nova vrata, podstaknuti na razmišljanje, istraživanje …

Upale – koji konflikt ne vidimo, ne priznajemo?

Krenimo od najjednostavnijih, gotovo svakodnevnih smetnji kao što su razne infekcije, upalni procesi i sl. Kroz koje se manifestuju potisnuti konflikti.
Infekcija počinje u trenutku kad uzročnik (virus, bacil i sl.) Naiđe na plodno tlo. Sklonost nekog organa upalama naučna medicina obično objašnjava njegovom urođenom slabošću, dok će skloniji psihosomatskome načinu razmišljanja to dovesti u vezu sa prirodom psihičkog konflikta.
Prodrijevši u telo, uzročnik stvara upalno žarište; oko njega se skuplja tkivna voda i prave otekline, čime osoba postaje svesna njegovog postojanja. Suočen s uljezom, organizam se počinje boriti protiv njega, što je često praćeno povišenom temperaturom, koja predstavlja neku vrstu katarze. Ako je reč o konfliktu manjeg obima, uzročnik će putem gnoja, materijalizovanog produkta borbe između njega i odbrambenih snaga, napustiti telo u promenjenu neopasnom obliku, ostavljajući o sebi informaciju u obliku tzv. „Specifičnog“ ili „nespecifičnog“ imuniteta „, što znači da kroz bolest istrenirane i ojačane odbrambene snage u budućnosti mogu specifično reagovati na slične napade.

Ne uspe li organizam pobediti uzročnika, jedan od mogućih ishoda je – smrt. Ne pobedi li pak nijedna snaga, između uzročnika i odbrambenih snaga uspostavlja se kompromis te uzročnik ostaje u telu, naizgled miran, ali spreman aktivirati se u nekoj sledećoj „prikladnoj“ situaciji. Drugim rečima, nerešeni konflikt i dalje blokira energiju osobe. Raznim vrstama lekova poput npr. Antibiotika problem se u osnovi ne rešava već samo još dublje utiskuje, sve dok jednom ne bukne u obliku neke znatno kompleksnije bolesti, koju više neće biti moguće ignorisati. Bolje bi bilo upitati se koji svoj (unutrašnji i / ili spoljašnji) konflikt ne vidimo, izbegavamo, ne priznajemo. Dodatne informacije o prirodi konflikta i njegovoj pozadini mogu pružiti pitanja vezana uz funkciju „osetljivog“ organa ili područja tela.

glava

Glava je najviša instanca nas kao fizičkih bića i na neki način predstavlja ono što je suprotno telu i tjelesnome, a istovremeno i povezano s njim. Osjetilnim organima, od kojih je većina smeštena upravo u / na njoj, „opipavamo“ svet oko sebe, kako bismo u njemu pronašli svoje mesto. Da bismo u tom svetu preživeli i ostavili svoj trag, važno je percipirati ga na pravilan način, međusobno uskladiti razne suprotnosti i kretati se primerenim koracima, vodeći pritom računa o sebi, drugima, situaciji i nekim važnim duhovnim zakonima. Koliko vidimo / čujemo sebe i druge, pred čime zatvaramo oči / uši, što nam je neprijatno, što želimo videti / čuti pod svaku cenu (a što pak izbegavamo), koristimo li svoj vid / sluh / njuh … na pravilan način, tj. da bismo spoznali istinu koja leži iza privida problema sa kojima se susrećemo?

kosa

Jedan od čovekovih najvećih ukrasa je kosa, koja se u mnogim tradicijama smatrala simbolom slobode i snažna duha, oslobođenog imperativa koje postavlja okolina. Šta npr. Potreba za menjanjem boje kose govori o prihvatanju i poštivanju svoje istinske prirode te slobodi življenja u skladu s njom? Čime smo pritom rukovođeni? Kakvu cenu za to plaćamo?

zubi

Zubi su poput vrata između nas i spoljašnjeg sveta, poput filtera koji odlučuje šta propustiti a što ne. Oni su oružje kojim zahvaćamo, grizemo i usitnjuje hranu (ali i stvarnost sa kojom dolazimo u dodir), kako bismo je lakše progutali i svarili. Da bi mogli vršiti svoju ulogu, potrebna im je podrška, sigurnost prirodne kolevke – čeljusti i zubnoga mesa, tj. Osnovno poverenje u život. Zubi pripadaju čvrstom tkivu, dakle, području centralne energije našega bića – koga / šta želimo / trebamo napasti, što pak „pustiti“ i kako se osećamo / nosimo s tim (stojimo li iza toga ili se možda zbog svojih agresivnih poriva osećamo toliko krivima da se ne usudimo ni pokušati zagristi u nešto, a kamoli napraviti korak dalje)?

grlo

Poput tečnosti, hrane i vazduha, neophodnih za naše preživljavanje, kroz grlo prolazi i naša stvarnost; osim toga, uz njegovu pomoć komuniciramo sa spoljnim svetom. Koliko puta smo nešto morali „progutati“, osećamo li da imamo pravo biti tu, reći ono što mislimo i osećamo u nekoj situaciji?

Kosti i organi za kretanje

Kao što mu i samo ime kaže, KOSTANE SISTEM i SISTEM ORGANA ZA KRETANJE podržavaju telo i omogućavaju mu da se kreće.
Kičma je na mnogo načina najvažniji deo tela; kroz nju vodi centralni put našega nervnog sistema, snabdevanja krvlju i duhovnom energijom. Svojim oblikom, nalik dvostrukom slovu S, omogućava nam i pokretljivost i uspravno držanje, rukama hvatamo, držimo i stvaramo u materijalnom svetu, nogama koračamo kroz život, zdjelicom to kretanje oblikujemo, kolenima se saginjemo priznajući autoritet i moć Više sile. Držanje i kretanje u spoljašnjem svetu odgovara onom unutrašnjem, odražavajući ga doslovno ili se pak trudeći pokazati suprotno od onoga kako se stvarno osjećamo.Postupamo li u skladu sa svojim uverenjima? Šta nas obeshrabruje a što podstiče? Idemo li linijom manjeg otpora, usuđujemo li se preduzimati rizike (prirodne ili pak pod svaku cenu)? Kakav je naš odnos prema Višoj sili, na koje načine se trudimo da obezbedi ljubav bližnjih (npr. Dominacijom / kontrolom ili pak pristajući i na mnogo toga što nam ne odgovara)?

koža

Najveći naš organ, koji našu unutrašnjost odvaja od spoljašnjeg sveta i povezuje je sa njim, je KOŽA. Njome podvlačimo granicu prema drugima, ali i komuniciramo sa njima, na njoj se odražava (i kroz nju se deluje na) sve što se događa ispod njenih slojeva. Upravo na toj činjenici baziraju se mnogi dijagnostički postupci i terapije alternativne medicine od iris dijagnostike do refleksoterapije, akupunkture / akupresure i sl. Koliko poznajemo i priznajemo vlastite i tuđe granice, na koji način kontaktiramo sa svetom, zatvaramo li se u neki svoj oklop ili se pak otvaramo bez ikakve mere, što to želi izaći i probiti van, što nas zaista „svrbi“, prepoznajemo li svoje čežnje i strasti, priznajemo li svoje agresivne porive?

Organi za disanje

Tim pitanjima dolazimo u područje organi za disanje. U njihovu središtu su pluća, drugi veliki organ kojim komuniciramo sa svetom budući da svi udišemo isti vazduh i to ne možemo izbeći, čak ni kada je reč o ljudima koje doživljavamo svojim „neprijateljima“. U tom smislu su pluća povezana s tolerancijom i ljubavlju prema bližnjima, bez obzira na njihov pol, naciju i boju kože. Stari su Grci, a kasnije i hrišćanski mistici, tu vrstu ljubavi nazivali agape (grč. Ljubav; to je i naziv za zajedničku gozbu u prvih hrišćana). Dubokim disanjem, osim vazduha, udišemo i životnu energiju, osećajući kako se razni delovi našeg bića bude za život sada i ovde. Pronaći pravu granicu između sebe i drugih, postići istinsku ravnotežu između davanja i primanja – jedan je od najvećih životnih izazova.

Uskladiti unutrašnji svet sa spoljnim, vlastite vrednosne kriterijume s tuđima, sličice u svojoj glavi sa realnošću života nije lako i nije stoga čudno što mnogi ljudi oboljevaju od upala pluća, bronhijalne astme i sl., Da i ne spominjem razne vrste alergija, čiji se broj u poslednje vreme rapidno povećava. Šta ne želim uzeti u sebe, što ne želim dati, s čime ne želim doći u kontakt? Postoji li u meni konflikt između potrebe za kontrolom / dominacijom i osećaja manje vrednosti? Koja životna područja odbacujem smatrajući ih manje vrednim (kakav strah se krije ispod toga), koja me pak ispunjavaju tolikim strahom da bih ih najradije izbegao / la? Na što upućuje priroda moje alergije (seksualnost, agresija, bujanje prirode, prljavština u smislu tamnih područja života)? Šta je sa mojom agresijom a što s ljubavlju i sposobnošću da se otvorim (pustim da nešto uđe u mene)? Koliko svoju alergiju / astmu koristim da bih manipulisao / la okolinom, bojim li se novoga koraka, slobode?

srce

Kao simbol ljubavi, kako lične tako i one nelične, božanske, uz glavu kao simbol mentalne energije, srce upravlja čovekovim doživljajem sveta. Miran mišić, koji održava i određuje ritam našeg života, svoj dragoceni posao obavlja u tišini, sve dok se nešto ne poremeti. Većina ljudi ga tek tada postane svesna. Koliko su nam srce i razum usklađeni? Koliko prostora dajemo svojim osećanjima? Živimo li i volimo punim srcem ili samo jednim njegovim delom? Slušamo li svoje srce, osluškujemo li prirodne ritmove svog unutrašnjeg bića ili ga pak guramo u smeru koji smo zamislili, smatrajući da je tako bolje?

probava

Osim disanja, čestice spoljašnjeg sveta uzimamo u sebe i varenjem, prerađujući ih i asimilirajući ono što nam je vredno te izbacujući ono što nam ne treba. U tvarnom i simboličnom smislu, hraneći se energijom spoljašnjeg sveta i koristeći je, kako bismo i mi mogli svetu nešto dati. Sistemom probavnih organa varimo svoju stvarnost, unutrašnju i spoljnu, uvek iznova se izgrađujući i izmjenjujući svoj svet sa svetom drugih ljudi. Razumljivo je stoga da mnogi naučnici creva smatraju našim drugim mozgom koji, pored ostalog, kontroliše i naš odbrambeni sistem. Na koji način uzimamo hranu (fizičku i onu koja dolazi u obliku informacija, utisaka), proždiremo li je ili puštamo da polako klizi u grlo brižljivo prožvakana? Šta ne možemo progutati, što ne možemo da svari, što pak samo puštamo da prođe i ne pitajući se da li je to za nas dobro ili ne? Šta nas ljuti, što rastužuje? Čeznemo li za nekim rajskim beskonfliktnom svetom u kojem ćemo biti sigurni, zaštićeni i voljeni a da pritom sami ne moramo ništa učiniti ni dati?

jetra

Jetra je zanimljiv organ. Apsorbirajući hranljive materije iz krvi te pročišćujući i raspoređujući važne materije kao što su masnoće i belančevine, ona nam doslovce daje i održava život. Pored toga, pretvarajući životinjske i biljne belančevine, koje uzimamo hranom, u ljudske, upućuje na makrokosmički evolucijski razvoj od biljnog carstva prema čovečjemu, odražavajući ga svakodnevno na mikrokozmičkoj nivou. Kroz tu svoju ulogu povezana je sa religioznom stranom (lat. Religio, religare – povezati) čovekova života. Poznato je da su mnogi stari narodi (poput Grka, Persijanaca, Etruščana …) jetru ubijenih životinja koristili za proricanje, verujući da je iz njene srebrnaste površine moguće očitati budućnost. Kakve ciljeve si postavljamo, uspevamo li svoj svet ideala uskladiti s realnim svetom? Osećamo li se dovoljno voljenima i prihvaćenim da jasno možemo videti razliku između onoga što je za nas dobro i onoga što je za nas toksično? U kojim oblastima smo izgubili sposobnost pravilne procene? Kakav je naš odnos prema religiji i svejedinstvu, koje leži s one strane mnoštva šarenih boja materijalnoga sveta?

krv

Sve što primamo iz spoljnog sveta dolazi u krv, a ona je povezana sa samom suštinom našeg identiteta kao ljudskih bića, s našom individualnošću, koja nas čini posve jedinstvenom česticom u moru života. Zbog toga se krv koristi / la u raznim magijskim obredima, pa i Faust je svoj ugovor s Mefistom, đavolom, potpisao krvlju. Krv je tečnost, sok koji prožima sve delove našeg tela, hraneći nas i održavajući na životu poput ljubavi, koja je vezivna sila celoga svemira. Ona čini celinom nas i naš život; kao skup svuda razbacanih čestica bez nje ne bismo ni mogli postojati.Usuđujemo li se zaista otvoriti srce, voleti sebe i druge bez obzira na rizik moguće povrede ili gubitka? Koliko poznajemo sebe i svoje potrebe i želje, usudimo li se živeti u skladu s njima ili ih pak potiskujemo, plašeći se da bi mogli da nas odbaciti oni do kojih nam je stalo? Kako se nosimo sa ograničenjima koja nam nameće život? Kako se nosimo sa konfliktima povezanim s time – „pucamo“ li i idemo glavom kroz zid ili se pak povlačimo (kao što se simbolično dešava u slučaju visokog ili niskog krvnog pritiska)?
Da bismo mogli videti, prihvatiti i ljubiti drugo ljudsko biće, trebamo prvo naučiti videti, prihvatiti i ljubiti sebe. Uprkos tome što nismo uvek onakvi kakvi bismo hteli biti. Uz agape, Nelično ljubav prema bližnjemu, postoji i specifičnija vrsta ljubavi – filia, koja se odnosi na konkretno ljudsko biće sa svim njegovim vrlinama i manama.

bubrezi

Bubrezi su centralne filter stanice te odvajaju za organizam važne materije od onih koje treba izlučiti. No još je bitnija njihova funkcija – osmoza, čijim se principom zadržavaju životno važne soli o kojima je zavisna kiselo-bazna ravnoteža. Reč je o ravnoteži između već pomenutih principa jina i janga. Stoga su bubrezi povezani sa područjem partnerstva sa sobom i drugom osobom. Kakve probleme imamo u svome partnerskom odnosu? Ustrajemo li na okrivljavanju partnera ili pak pokušavamo u njegovom ponašanju otkriti odraz sopstvenih unutrašnjih konflikata? Vrtimo li i dalje negativne filmove iz prošlosti, umesto da vidimo šta možemo učiniti sada?

mehur

Kako je zadatak bešike da kroz urin propusti materije koje su izdvojene iz bubrega, on je vrlo osetljiv na psihičke pritiske te na njih reaguje prisilnim otpuštanjem ili pak stiskanjem, zatvaranjem. Umijemo li se prepustiti ili se bojimo toga? Preuzimamo li u kriznim situacijama odgovornost za sebe i svoje postupke ili je prebacujemo na druge? Kojih se područja (i obrazaca povezanih sa njima) čvrsto držimo premda smo svesni da to više nema smisla, gde se osećamo pod pritiskom, zbog čega plačemo u sebi?

polni organi

I, konačno, polni organi su, kao što im i ime kaže, povezani sa polom i svim problemima koje imamo sa sobom u smislu življenja u muškom ili ženskom telu. Pored toga, oni su povezani sa nivoom ljubavi nazvanom erosom, tj. Ljubavnom čežnjom, požudom te nagonom za životom i stvaranjem, odnosno plodnosti, ne samo u smislu rađanja dece već i dela svoga duha. Bolesti vezane uz jajnike, matericu ili prostatu rečito govore o blokadama i smetnjama na tom planu.

Mnogim ljudima se razmišljanja o povezanosti duha i tela mogu učiniti glupošću ili pak zanimljivom pretpostavkom, koja nema mnogo veze sa stvarnošću, a još manje s njihovim slučajem. Znatno jednostavnije je odluke o tome šta učiniti, kada je reč o konkretnom oboljenju, prepustiti stručnjacima, u nadi da će se smetnje uskoro povući i sve će opet biti kao pre. I tako svaki put kada se pojavi neki problem, tj. Simptom.

U mlađim godinama se posledice takvog stava još ne mogu videti tako jasno kao kad vreme učini svoje. U našoj civilizaciji smatra se normalnim da ljudi kod kuće imaju cele apoteke i da, pogotovo u srednjim ili starijim godinama, pate od problema poput onih sa kičmom, pritiskom, lošim vidom itd. Neke operacije, poput npr. Odstranjenja materice, smatraju se gotovo rutinski . No, mora li zaista biti tako? Nije li daleko jednostavnije živeti u skladu sa prirodnim zakonima i učiti iz problema koje život (i naše telo) pred nas donosi? I kroz njih se menjati, rasti i doprineti stvaranju boljeg sveta za sebe i za druge.

(Naturala.hr)

Check Also

SMRTNA OPASNOST U POPRAVLJENIM ZUBIMA: OTKRIVENA UŽASNA ISTINA O VAĐENJU ŽIVACA

Da li ste znali da vađenje živaca iz zuba može imati veoma negativne posledice po …