ROTŠILD SAOPŠTIO: „SPREMITE SE ZA JEDNU SVETSKU VALUTU OD 2018. GODINE“

Rotšild publikacija predviđa da će jedna svetska valuta verovatno biti uspostavljena već 2018. godine – narušavajući osećaj suvereniteta individualnih nacija.

Magazin Economist, koji je pod kontrolom Rotšilda, objavio je članak pre 30 godina koji je istakao verovatnost svetske valute do 2018. godine.

Mora se imati na umu da kontrolni interes nad magazinom The Economist ima moćna porodica Rotšild, koja sebe smatra “čuvarima nasleđa magazina The Economist.“ U suštini, ovaj magazin posluje kao kvazi propagandna ruka za imperiju bankarskih poslova Rotšilda i povezanih preduzeća i, na mnogo načina, podrazumevao je primenu pumpanja javnosti za sprovođenje globalističkog plana.

Ovaj navedeni stručnjak se pojavio u štampanom magazinu 9. januara 1988. godine, u 306. izdanju, str. 9-10.

Spremni za feniks

Trideset godina od danas, Amerikanci, Japanci, Evropljani i ljudi iz mnogih drugih bogatih zemalja, i nekih relativno siromašnih, verovatno će svoju kupovinu plaćati istom valutom. Cene se neće prikazivati u dolarima, juanu ili nemačkim markama, već, recimo, u feniksu. Feniks će biti favorizovan od strane kompanija i kupaca, jer će biti pogodniji od današnjih nacionalnih valuta, koje će do tada delovati kao neobičan uzrok mnogih poremećaja u ekonomskom životu.

Početkom 1988. godine se ovo pojavilo kao neuobičajeno predviđanje. Predlozi za eventualnu monetarnu zajednicu su se razmnožili pre pet i deset godina, ali su jedva predočili problem iz 1987. godine. Vlade velikih ekonomija su pokušale da se pomere centimetar ili dva ka više upravljačkom sistemu deviznog kursa – logična preliminarna radikalna monetarna reforma, moglo bi se činiti. Zbog nedostatka saradnje u njihovim osnovnim ekonomskim politikama, oni su sve to loše uradili, i izazvali povećanje kamatnih stopa što je dovelo do pada berze u oktobru. Ovi događaji su nametnuli reformatore deviznih kurseva. Ovaj pad ih je naučio da pretvaranje da postoji politička saradnja može biti gore od bilo čega, i da dok realna saradnja ne bude izvodljiva (tj, dok se vlade ne predaju nekom ekonomskom suverenitetu) dalji pokuaji da se trguje valutama neće uspeti.

Nova svetska ekonomija

Najveća promena u svetskoj ekonomiji od početka 1970-ih godina je to da su tokovi novca zamenili trgovinu robom kao sila koja vodi devizne kurseve. Kao rezultat neusaglašene integracije svetskih finansijskih tržišta, razlike u nacionalnim ekonomskim politikama mogu samo malo poremetiti kamatne stope (ili očekivanja za buduće kamatne stope), ali još uvek zahtevaju velike transfere finansijskih sredstava iz jedne zemlje u drugu. Ovi transferi preplavljuju protok prihoda od trgovine u njihovom uticaju na ponudu i tražnju za različite valute, a samim tim i njihov uticaj na kurs. Kako telekomunikaciona tehnologija nastavlja da napreduje, ove transakcije će biti još jeftinije i brže. Sa neusaglašenim ekonomskim politikama, valute mogu postati samo još nestabilnije.

Na sve ove načine nacionalne ekonomske granice se polako raskidaju. Kako se taj trend nastavlja, privlačnost valutne unije širom najmanje industrijski razvijenih zemalja će se činiti neodoljivim za sve, osim za inostrane trgovce i vlade. U zoni feniksa, ekonomsko prilagođavanje promena u relativnim cenama bi se moglo postići glatko i automatski, baš kao to se to danas radi između različitih regiona unutar velikih ekonomija. Odsustvo valutnog rizika bi podstaklo trgovinu, investicije i zapošljavanje.

Zona feniksa bi nametnula tesna ograničenja nacionalnim vladama. Na primer, ne bi postojala takva stvar kao što je monetarna politika. Svetska ponuda feniksa bi bila utvrđena centranom bankom, a potom možda i od MMF-a. Stopa svetske inflacije – a samim tim, u okviru uskih marža, svaka nacionalna stopa inflacije – bi bila u nadležnosti. Svaka zemlja bi mogla koristiti poreze i javnu potrošnju kako bi nadoknadila privremene padove potražnje, ali bi morala da pozajmi umesto da štampa novac za finansiranje svog budžetskog deficita. Bez korišćenja poreza na inflaciju, vlade i njihovi poverioci bi bili primorani da pažljivije procenju svoje pozajmice nego što to rade danas. To znači veliki gubitak ekonomskog suvereniteta, ali trendovi koji feniks čine tako privlačnim u svakom slučaju oduzimaju taj suverenitet.

Kako se sledeći vek približava, prirodne snage koje guraju svet ka ekonomskoj integraciji će vladama ponuditi širok izbor. One mogu ići tim tokom, ili mogu izgraditi barikade. Priprema puta za feniks će značiti manje zavaravajućih sporazuma o politici i više stvarnih. To će značiti dozvoljavanje, a zatim i aktivno promovisanje korišćenja međunarodnog novca u privatnom sektoru zajedno sa postojećim nacionalnim novcem. To bi dozvolilo ljudima da izglasaju eventualni prelazak u potpunu valutnu uniju. Feniks će verovatno početi kao koktel nacionalnih valuta, baš kao što je danas Specijalno pravo vučenja. S vremenom bi, ipak, njegova vrednost naspram nacionalnih valuta prestala da bude važna, jer bi se ljudi odlučili za njega zbog njegove pogodnosti i stabilnosti njegove kupovne moći.

Alternativa – da bi se sačuvala autonomija kreiranja politike – bi uključivala nove proliferacije istinski drakonskih kontrola trgovine i tokova kapitala. Ovaj kurs nudi vladama sjajno vreme. Oni bi mogli upravljati kretanjima deviznog kursa, raspoređivati monetarnu i fiskalnu politiku bez zastoja, i rešiti rezultirajuće nalete inflacije s cenama i prihodima politike. To je perspektiva koja otežava rast. Feniks će doći oko 2018. godine, i pozdravite ga kada dođe.

Samo deset godina kasnije, 1998. godine, The Economist je još jednom uvukao javnost u nastojanju da prosledi globalistički plan, sa člankom pod naslovom “Jedan svet, jedan novac.“

Poprilično u skladu sa delom iz 1988. godine, ova publikacija pokušava da objasni zašto bi mnogo centralizovaniji i kontrolisani sistem bio od koristi globalnoj ekonomiji, uz potpuno ignorisanje činjenice da bi takva centralizovana globalna valuta bila masivni udar na kartel međunarodnog bankarstva, i bankarsku imperiju Rotšild.

Pored toga, mora se istaći da bi stvaranje globalne valute dalo neizmerni iznos geopolitičkog kapitala međunarodnim bankarima, a potom oduzeti vlast od građana svake nacije i njihovih predstavnika vlasti.

Da li iko zaista želi da međunarodni bankari imaju takvu ogromnu količinu političke moći na čelu masivnog finansijskog uticaja? Ljudi žele da više toga kažu u svom životu, a ne da imaju politiku koju im diktiraju bankari i birokrate.

Kontola nad nacionalnim novcem je, za sve namere i svrhe, izvor života suvereniteta jedne države – bez ove nezavisnosti, država postoji samo po imenu, ali je podređena nadnacionalnim vlastima čiji interesi leže van domaćih i nacionalnih političkih/ekonomskih briga.

“Dajte mi kontrolu nad novcem neke nacije, i ne zanima me ko donosi njihove zakone,“ rekao je Majer Amšel Rotšild, osnivač bankarske dinastije Rotšild.

Iako porodica Rotšild sada generalno ima veoma mali javni profil, oni ipak imaju značajne poslovne operacije u širokom spektru sektora. Iako ne možete pronaći ni jednog posebnog Rotšilda na Forbes-ovoj listi najbogatijih, procenjuje se da ova porodica kontroliše 1 trilion dolara u imoviti širom sveta, čime ima snažan glas širom geopolitičkog spektra koji mnogi doživljavaju kao skrivenu ruku koja tiho manipuliše događajima iza vela tajnosti i tišine.

(Webtribune.rs)