Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Priča koja na momente deluje toliko nestvarno da zvuči kao bajka, zaista se dogorila – na Solunskom frontu tokom završnih godina Prvog svetskog rata. Ovu priču prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su pratili napredovanje Savezničkih snaga, a zatim se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.
Solunski front je, uprkos naporima obe zaraćene strane, ostao prilično stabilan tokom svih godina rata. Protezao se od albanske obale do reke Strume i na tom potezu su se savezničke snage borile sa Centralnim silama u Velikom ratu koji je trajao godinama. Zato je, sve do 15. septembra 1918. godine i velike ofanzive koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije, ovo bilo mesto gde su vojnici i jedne i druge strane ušančeni čekali poteze onih drugih. Priča koja sledi dogodila se upravo za vreme jednog od tih „zatišja“.
„Kobno“ izviđanje
Sve je počelo kada je jedan običan srpski vojnik – izviđač, krenuo da osmotri položaje na kojima se nalazio neprijatelj na Solunskom frontu. Krećući se oprezno, kroz šiblje i mahovinu naišao je na izvor vode. Ipak, pre nego što je prišao i stigao da se napije, shvatio je da nije sam! Na izvoru je ležao povređeni bugarski vojnik koji je kvasio sebi čelo i grudi. Pred srpskim vojnikom postavio se izbor – ako pusti Bugarina, ovaj bi mogao da izvidi srpske položaje i javi neprijateljima. Sa druge strane, kako da ubije ranjenog čoveka koji mu je još okrenut i leđima? I tako je vojniku ostala zapravo samo jedna, treća opcija – zarobiće Bugarina i odvešće ga u komandu, pa neka drugi odluče šta sa njim da rade. Lako je razoružao ranjenog neprijatelja. Kada ga je ovaj video, pao je na kolena.
„Ubij me, bratko, k’o Boga te molim… Ne mogu dalje. Bolestan sam… Izgoreću od neke vatre. Prežali jedan metak“, jedva je promucao, kaže priča. Bugarski vojnik je bio toliko slab da nije mogao ni da hoda, pa ga je na kraju Srbin morao postaviti na svog konja i tako povesti.
Duša srpskognaroda
Ovaj neobičan dvojac po povratku u logor nabasao je na vojvodu Stepu Stepanovića. Vojnik je ispričao šta je učinio i kako je do zarobljavanja došlo. Priča kaže da je Stepa Stepanović bio i zadovoljan i zadivljen vojnikovim potezom, a da je čin naišao i na odobravanje svih koji su se nalazili u pratnji vojvode.
„Eto, gospodo, to je duša srpskog naroda. Odista, narod koji ima ovakvu vojsku nikad ne može da propadne“ rekao je tada vojvoda Stepanović. Nažalost, ime vojnika koji je bio toliko human da je spasao život neprijatelju kao i njegova sudbina, danas nisu poznati. Ostala je samo priča koja na momente zvuči kao bajka, ali se ipak zaista dogorila! Prvo su je zabeležili tadašnji strani novinari koji su nalazili u pratnji Stepe Stepanovića, a posle rata se našla i na stranicama knjige „Solunci govore“.
Bktvnews.com/Dnevno.rs
