Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Aprila meseca 1804. godine Prvi srpski ustanak je bio tek u povoju, i nije bilo još uvek potpuno jasno šta Srbi žele- buna na dahije koje su odmetnute od sultana u Stambolu sprovodile nasilje nad žiteljima Smederevskog sandžaka, buna pokrenuta u Orašcu o Sretenju dne na čelu sa voždom Karađorđem, tek je trebalo da se i sama odmetne u borbu protiv sultana, protiv Osmanlijskog carstva kao takvog a za nezavisnost naše otadžbine.
Ipak, ustanak je već bio uzeo maha, a Srbi su opseli sva veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka (kako se pomenuti Smederevski sandžak kolokvijalno nazivao). U valjevskom su kraju na čelu pobunjenika stajali Mateja i Jakov Nenadović, a ovaj potonji je nakon pobede na Svileuvi 11. marta opseo Šabac.
Turci iz Bosne, predvođeni zvorničkim Mehmed-kapetanom Vidajićem i mulom Nožin-agom Imamovićem krenuli su ka središtu Mačve da opsadu razbiju i pomognu gušenje ustanka.
Na tom putu morali su proći pored manastira Čokešina, smeštenom u istoimenom selu podno Cera. Svesni toga, u manastiru su se sastali hajdučke harambaše Đorđe Ćurčija, braća Gligorije i Dimitrije Nedić (čuvena Braća Nedić biće pisana velikim slovom, jer su institucija), kao i vojvoda Jakov Nenadović koji je stigao sa manjim odredom vojske, ostavivši veći deo pod zidinama Šapca.
Šabačka tvrđava, odnosno njeni ostaci, koju su Srbi opsedali i osvojili proleća 1804. godine
Srbi kao Srbi, posvađali su se, dakako oko načina kojim će se suprotstaviti Turcima. Prvo je izbila svađa između Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, nakon čega Ćurčija odlazi sa svojih oko tri stotina hajduka (Ćurčija je i u nastavku ustanka pokazivao samovolju i samovladu, i praktično radio sve na svoju ruku, pa je morao biti uklonjen; poginuo je te prve godine bune u sukobu sa momcima koje je poslao upravo Jakov Nenadović).
Zatim Jakov ulazi u sukob sa Braćom Nedić koji ni sami ne žele da im ovaj komanduje, zbog čega i on besan prosto napušta buduće bojište i vraća se sa vojskom u Šabac. Na Čokešini tako ostaju samo Nedići, Damjan Kutišanac, Panta Damjanović i 303 podgorska, tamnavska i pocerska hajduka.
Oni odlučuju da zauzmu položaje iznad potoka Vranjevca, kod brda Lipovice, da se pritaje i naprave im zasedu. Boj se poveo 28. aprila, na Lazarevu subotu, i trajao je nekoliko časova. Narodno predanje koje kaže da je Turaka bilo sedam hiljada je nesumnjivo teško preterivanje: neprijatelj je brojao verovatno između hiljadu i po i dve hiljade ljudi.
Spomenik braći Nedić, herojima Boja na Čokešini, u njihovoj rodnoj Osečini, sedištu istoimene opštine u Kolubarskom okrugu.
Sam tok boja je živopisno opisan od strane gospodina Vuka, ali je od toga mnogo važniji njegov epilog. Naime, Turci su pobedili, ali je ta pobeda bila krajnje pirova jer su zaustavljeni, pokolebali su se, nedisciplinovani obični otomanski vojnici su mislili da će čitav pohod biti „šetnja po parku“ pa su sada hteli nazad u Bosnu, tako da pomoć do Šapca nikada nije stigla i Šabac je pao 1. maja, tri dana docnije.
Pomenuti Vuk Stefanović Karadžić ovako je opisao ono što se u Boju na Čokešini dogodilo: „Uz lupu doboša, zveket talambasa i pištanje zurli, zapisali su hroničari, približavala se turska ordija. U zracima jutarnjeg sunca presijavalo se srebrom okovano oružje i svetlucala srma na dolamama bosanske gospode. Pred ordijom Nožin-aga i Derviš-aga razigravaju vilovite arapske atove. Za to vreme iznad tihog potoka Vranjevca, ćutali su podgorski hajduci. Do njih levo i desno bili su tamnavski i pocerski ustanici.
A kada se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar-barjaktar, ponosni junak iz Brčkog, ali tek što obode vranca planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca.
Manastir Čokešina kod istoimenog mesta gde se odigrala istoimena bitka 1804. godine.
Pokolebaše se Bošnjaci. Ali sada se brzo povi njihovo desno krilo a ispred njih Hasa zvornički beg juri sa visoko podignutim bajrakom i ispruženom krivom džordom, pravo na Damnjana kod šanca. I kada već stiže na domet malih pušaka, planu Damnjanova šara i lepršavi bajrak pade na neku travu da bi na sebe dočekao junaka.
Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike“.
Braća Nedić su, ranjeni na bezbroj mesta, posebno teško u noge zbog čega nisu mogli da se pomere, naslonjeni jedan drugom na leđa, pucali po Turcima i bodrili svoje hajduke da nastave do poslednjeg. I oni su nastavili, do poslednjeg.
Spomenik srpskim junacima iz Boja na Čokešini, podignut 1890. godine od strane kralja Aleksandra Obrenovića, u dvorištu manastira Čokešina gde su svi i sahranjeni
Iguman manastira Čokešina, Hadži Konstantin, pet dana posle bitke vratio se na Čokešinu iz zbega sa majkom Nedića i zatekao iskasapljena tela i njenih sinova i svih ostalih hajduka. Zatekao je i devetoro Srba koji su se pritajili među leševima i pravili se mrtvi, da ih Turci ne ubiju, ali su i oni naposletku preminuli, šta više, pravo je čudo da su izdržali i tih pet dana, ranjeni, bez hrane i vode. Svi su sahranjeni pored manastira, koji su Turci nakon boja spalili.
Slavni nemački istoričar Leopold fon Ranke, taj otac savremene istorije utemeljene na materijalnim i pisanim dokazima umesto kao do tada na rekla-kazalama, nazvao je Boj na Čokešini — „srpskim Termopilima“. Ne samo zbog činjenice da je na našoj strani bilo 303 junaka koji su svi izginuli, već i zbog prirode same bitke koja neodoljivo podseća na ono što su Spartanci izveli nekih dva i po milenijuma ranije.
(O. Š., Telegraf)
