EVO KAKO JE MILOŠEVIĆ UZ POMOĆ DB-A NADMUDRIO SAD I POSTIGAO NEMOGUĆE U DEJTONU!

Pišu: Vojislav Tufegdžić i Miodrag Vuković u knjizi “Oni su jači od nas”

milosevic- tudjman- izetbegovic

Poslednja velika i značajna akcija DB pre nego što je „služba sistematski počela da se uništava“, presrela je podatke između BiH i SAD, na osnovu čega je smišljena strategija i taktika pregovarača u Dejtonu.

Pisane tragove za akciju koju je srpska Državna bezbednost izvela uoči mirovne konferencije održane u američkoj vojnoj bazi kraj Dejtona krajem 1995. godine, na kojoj je sklopljen mir između zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini – iluzorno je tražiti. Gotovo je izvesno i da ne postoje.

Retki su i svedoci upoznati sa okolnostima koje su prethodile potpisivanju sporazuma kojim je okončan rat. U javnosti se očekivalo da Srbija, kao republika koja je u većem delu međunarodne zajednice označena kao glavni krivac za ratove u bivšoj SFRJ, za pregovaračkim stolom bude u najlošijoj poziciji.

Odnosno, da će predstavnici BiH i Hrvatske uspeti da ostvare najveći broj svojih zahteva.

Međutim, po okončanju pregovora srpska strana bila je najzadovoljnija postignutim. U konačnom sporazumu praktično je priznato postojeće stanje na terenu, što je zapravo predstavljalo maksimum kojem su predstavnici Srba smeli da se nadaju.

Tokom konferencije delegati srpske strane više puta su pretili napuštanjem pregovora, kao što su to činili i članovi delegacije druge strane, zahtevajući više ustupaka od onih koji su na kraju prihvaćeni.

U teritorijalnoj trgovini, sa mapom BiH ispred sebe, sasvim sigurno je Slobodan Milošević jedini unapred znao šta se najviše može dobiti. Zahtevi srpske strane, koji su to nadmašivali, služili su, iz perspektive predsednika Srbije, za diplomatsku igru i skrivanje saznanja šta će na kraju uspeti da izdejstvuje.

Detalji iz 2013. godine sa suđenja Radovanu Karadžiću, predsedniku Republike Srpske, optuženom pred Sudom za ratne zločine u Hagu za genocid u Srebrenici, progon Muslimana i Hrvata širom BiH i terorisanje stanovništva Sarajeva, verovatno najilustrativnije govore o sporazumu iz Dejtona.

Američki profesor Ronald Hačet izjavio je na suđenju pred Haškim tribunalom da je Karadžić godinu dana pre mirovnog sporazuma u Dejtonu vlastima SAD predložio sličan plan za mir u BiH. Hačet je naveo da mu je Karadžić svoj mirovni plan predao u septembru 1994. dok je bio u poseti Palama, uz molbu da ga prenese vladi SAD.

Profesor Hačet je uspeo da mirovni predlog dostavi tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu, ali je plan kasnije odbačen u Stejt departmentu.

„Mirovna rešenja dogovorena u novembru 1995. u Dejtonu bila su veoma slična onima koje je Karadžić predlagao godinu dana ranije. Teritorijalna podela BiH na entitete bila je identična“, rekao je tokom svedočenja Hačet.

Od Dejtona je prošlo više od 20 godina. Tada ostvareni politički uspeh uglavnom je zaboravljen. Iako je rezultat pregovora za mnoge bio iznenađujući, nikada nisu objašnjene okolnosti pod kojima su tadašnji predstavnici Srba, pre svih predsednik Srbije Slobodan Milošević, uspeli da izdejstvuju ispunjavanje većeg broja zahteva od ostalih učesnika mirovne konferencije.

I uprkos tome što su Srbi pred skup u Dejtonu predstavljani kao najveći krivci za rat, uz upozorenje da neće smeti bogzna čemu da se nadaju.

Odgovor na ovaj ogroman nesklad između najava i krajnjeg ishoda u suštini je jednostavan. Ne politički, već obaveštajni – Državna bezbednost Srbije uspela je da uoči održavanja konferencije presretne elektronske komunikacije između vlasti u Sarajevu i u Vašingtonu.

Jedan od retkih funkcionera DB-a koji su u tu akciju bili detaljno upućeni uveravao je autore knjige “Oni su jači od nas”, Miodraga Vukovića i Vojislava Tufegdžića, da je to bila poslednja velika i značajna akcija DB-a pre nego što je, kako je definisao, „služba sistematski počela da se uništava“.

Isključivo zahvaljujući podacima do kojih je “hvatanjem“ komunikacija između BiH i SAD došla srpska tajna policija, smišljeni su strategija i taktika pregovarača u Dejtonu. „Šanse da posle toga ne uspemo da izvučemo maksimum, skoro nisu postojale“, tvrdio je sagovornik iz DB-a.

Jedan od zaposlenih u zdanju u kojem su tri nedelje pregovarali predstavnici BiH, Hrvatske i Srbije ispričao je kasnije da je tokom čitave konferencije bilo mnogo tajanstvenosti, napetosti i nervoze:

„Bilo je dosta mapa. Različitih mapa. Nikad nisam video toliko mapa. Nema šanse da se setim koliko ih je bilo. Stalno su ih unosili i iznosili. Bilo je i galame i ljutnje. I što su se više približavali krajnjem roku do kada je moralo biti dogovoreno rešenje, bilo je i psovki, svega. Pojedinci su nekoliko puta hteli da idu kući. Ričard Holbruk, koji je predstavljao SAD na pregovorima, i ostali organizatori, bukvalno su ih, sve sa koferima, vraćali da ostanu dok se dogovor ne postigne.“

Ovo naizgled uzgredno zapažanje na direktan način ilustruje okolnosti pod kojima je sporazum morao da bude postignut, jer SAD, kao glavni organizator skupa, sebi nisu smele da dozvole neuspeh pregovora. To saznanje, prethodno potvrđeno kroz informacije DB-a i – što je još važnije – ranije dobijene podatke o tome dokle su pregovarači iz BiH bili spremni da popuste, omogućile su srpskim predstavnicima da u potpunosti ostvare zacrtani cilj.

Posle otkrića da je direktno kumovala političkim pregovorima i u nepodnošljivoj meri ponizila nemerljivo snažniju službu, Državnu bezbednost Srbije je kao neprijatnog suparnika i u budućnosti potencijalno nepouzdanog partnera trebalo istovremeno kazniti i onesposobiti.

Tako bar tvrdi sagovornik iz tajne policije koji je ispričao pomenute detalje. Promene koje su ubrzo usledile i nastavile se narednih godina, pod etiketom „unutrašnje modernizacije i transparentnosti rada“, potom i navodnog „usklađivanja sa savremenim svetskim tokovima“, vodile su u tom pravcu.

Neskriveno sugestivna pitanja bivšeg rukovodioca DB-a delimično ukazuju i na nastavak priče: „Da li je baš čista koincidencija da se posle toga, u periodu od 1996. godine, u brojnim zločinima i likvidacijama u Srbiji učestalo pojavljuju pripadnici DB-a i ljudi za koje se naslućivalo da sa pojedincima iz službe blisko sarađuju?

Da se odjednom, bez ikakvog znanog razloga, likvidiraju veliki kriminalci koji su već zaradili puno novca i nikome se nisu zamerali? Da nisu, možda, tako uklanjani svi za koje se znalo da su nekada bili pouzdani saradnici DB-a i da bi u teškim prilikama ponovo podržali službu svoje zemlje?“

(Nevsweek.rs)