Home / IZA KULISA / ISPOVEST SRPSKOG DOBROVOLJCA: JA NISAM PLAĆENIK, U NOVOROSIJI NEMAJU NI PARE NI HRANU

ISPOVEST SRPSKOG DOBROVOLJCA: JA NISAM PLAĆENIK, U NOVOROSIJI NEMAJU NI PARE NI HRANU

Dejan-beric ukrajina donbas

Dejan Berić srpski dobrovoljac na strani pro-ruskih ustanika, u ispovesti za Novosti, negira da je tamo zbog novca, jer kako kaže, ustanici nemaju ni pare ni hranu, a od oružja imaju samo ono što su zarobili.

U Urajini za novac sve može da se kupi, pa i ljudski život. Moj nije malo koštao, ali spasen je. Prijatelji su sakupili pare i isplatili ih starešinama ukrajinske vojske. Tako su me pustili. Da su znali da sam borac proruskih snaga „Severni vetar“, uz to još snajperista, slobodu verovatno nikada ne bih video.

Dejan Berić (40), iz Putinaca kod Rume, borac snaga tzv. Donjecke narodne republike koje na istoku Ukrajine ratuju sa zvaničnom vojskom, ovako opisuje svoj izlazak iz ukrajinskog zarobljeništva. U ruke kijevskih vojnika pao je krajem prošlog meseca. Zarobljen je na putu između Luganska i ruske granice, tokom transporta ranjenika ka ruskom gradu Rostovu.

Berić je jedan od, kako se procenjuje, nekoliko desetina državljana Srbije, koji učestvuju u građanskom ratu u Ukrajini. On negira da je deo odreda „Jovan Šević“, koji čine dobrovoljci Srpskog četničkog pokreta. Sa gorčinom odbija i glasine da se Srbi u ovom ratu bore samo zbog novca.

– Nisam plaćenik, a čak i da jesam, zaista ne znam ko bi tamo mogao da me plati – kaže Berić, koga je poziv „Novosti“ zatekao u Rostovu, u Rusiji, gde se odmara i traga za poslom, kako bi vratio dug za otkup. – Proruske snage nemaju para. Bilo je dana kada nismo imali ni šta da jedemo. Nema vojne opreme, često ni municije. Sve naoružanje i opremu zaplenili smo od ukrajinske vojske.

Sagovornik Novosti kaže da je zarobljen u grupi od 18 saboraca, obučenih u civilnu odeću i bez oružja. Nedaleko od Luganska presreo ih je ukrajinski tenk, posle čega su uhapšeni. U pritvoru ih, kaže, Ukrajinci nisu mučili, bilo je hrane i vode, ali i nisu bili sasvim sigurni koga drže.

Od Srema do ratišta u ukrajinskoj stepi put je Berića vodio preko gradilišta u ruskom gradu Sočiju. On se našao među nekoliko hiljada Srba koji su početkom prošle godine radili na izgradnji tog grada pred Olimpijske igre. Majstor je za ugradnju aluminuijumskih prozora i PVC stolarije, a radio je za firmu iz Novog Pazara.

– Pošteno sam radio, ali gazda i njegov predradnik su me prevarili. Nisu hteli da me plate, niti da mi obezbede radnu dozvolu. Kada sam se pobunio, ponudili su mi svega 1.400 dolara, uz uslov da odmah napustim gradilište. To nisam hteo, kako bih firmu mogao da tužim kada se vratim u Srbiju. Ostao sam na ulici, bez para i hleba. Tih dana kulminirala je kriza na Krimu. Pričalo se o NATO invaziji. Kako nisam imao šta da izgubim, seo sam u autobus i prijavio se u dobrovoljce.

NATO mu je, kako kaže, ostao dužan i 1999. godine u Srbiji, što je bilo presudno da se priključi ruskim snagama. Raspoređen je u grupu „Severni vetar“, čiji je zadatak bio da spreči upade diverzantskih grupa. Kada je kriza na Krimu prošla, krenuli su ka istočnoj Ukrajini.

– U vojsci sam bar imao šta da jedem – kaže on.

Specijalne zadatke Berić je izučio u ratu 1999. godine u Vojsci Jugoslavije. Tvrdi da je oduvek bio dobar strelac, a prošao je obuku za snajpersku pušku.

– U odredu sam bio izviđač-diverzant, a zadatak mi je bio da tokom napada na nas tragam i uništavam neprijateljske snajperiste. U većini sukoba u kojima sam učestvovao, naši neprijatelji nisu bili Ukrajinci. Njihove glavne snage sa kojima smo se borili činili su plaćenici, mahom Amerikanci i Poljaci. U pritvoru sam čuo priče da se na strani zvaničnog Kijeva bore i Hrvati, čak i Srbi, ali to su samo glasine. Nijednog nisam video, niti ih je bilo među ubijenima ili zarobljenima.

U Berićevom bataljonu „Jugoistok“ Prve interventne brigade bore se uglavnom Rusi iz Ukrajine. Njegov član je još jedan dobrovoljac iz Srbije, koji je na položaju kod Donjecka, ali i dva Španca.

Borbe na istoku Ukrajine su surove, iako ukrajinske snage retko preduzimaju otvorene napade. Vojni položaji retko su gađani, ali zato su civilni objekti redovno na njihovoj meti, tvrdi Berić.

– Polovinom jula moj odred zaposeo je koridor preko sela Stepanovka i Marinovka, u Donjeckoj oblasti, u koja je kasnije ušla ukrajinska vojska. Ta dva sela danas ne postoje. Sve kuće su srušene, a svi zatečeni civili su stradali. U borbama u okolini izgubio sam 250 saboraca, od 700 koliko je bilo na položaju. Ukrajinski gubici bili su neuporedivo veći: poginulo je više od 1.000 vojnika – kaže on.

(Novosti)

Check Also

TAJNA O KOJOJ SVI ĆUTE: PREKO LUKE BAR U BEOGRAD POSLATE AMERIČKE RAKETE KOBRA I NEMAČKE JURIŠNE PUŠKE, IZ JEDNE TAKVE JE UBIJEN ĐINĐIĆ

U Kragujevcu je ponovo proradio pogon za bezbednu i profitabilnu reciklažu municije i eksploziva koji …