Home / IZA KULISA / KO JE BIO MIKI SAVIĆEVIĆ? MOĆNI DIREKTOR „GENEKSA“- DRUŽIO SE SA STAMBOLIĆEM, MILOŠEVIĆEM, ŠEICIMA

KO JE BIO MIKI SAVIĆEVIĆ? MOĆNI DIREKTOR „GENEKSA“- DRUŽIO SE SA STAMBOLIĆEM, MILOŠEVIĆEM, ŠEICIMA

Milorad Miki Savićević, dugogodišnji direktor jugoslovenskog trgovinskog giganta „Geneksa“, koji je umro 28. jula u 82. godini bio je jedan od najpoznatijih i najuspešnijih menadžera bivše Jugoslavije, a u “Geneksu”, načijem je čelu bio dva puta, počeo i završio karijeru.

savicevic

Savićević je prvi čovek “Geneksa” bio od 1970. do 1990. godine, a zatim i posle oktobarskih promena 2000. godine. Smenjen je prvo 1991. pod pritiskom tadašnjeg režima, a zatim još jednom, 2006. Kako je tada govorio, “nasilno je poslat u penziju”, a godinu dana kasnije je i uhapšen zbog sumnji u malverzacije i zloupotrebe vredne 24,5 miliona evra.

Njegova životna priča je bez sumnje veoma bogata, a retko ju je, međutim, u medijima pričao, i nikada baš sve do kraja.

U jednom od poslednjih intervjua za “Nedeljnik”, govorio je o raspadu SFRJ, radu sa Slobodanom Miloševićem, druženju sa Ivanom Stambolićem, svetskim biznismenima i liderima, opozicijom…

Kako je ispričao, u “Geneksu” je karijeru započeo davne 1956. godine kao pomoćni referent, sa platom od deset dolara mesečno i pet dolara premije, ali je vrlo brzo krenuo da se penje naviše.

Ispričao je zanimljivu priču o jednom svom poslu:

– Postojale su robne kvote za države, pa je Jugoslavija imala kvotu za jabuke i za kruške, a nije imala ni jabuke ni kruške. A Italija je imala i jabuke i kruške, ali nije imala malu kvotu. Onda su se naši dogovorili sa Italijanima i Englezima, da mi kupimo italijansko voće, prepakujemo, a Englezi dobiju jugoslovenske papire za razliku u ceni koja ide nama. Sva tri partnera su zadovoljna – ispričao je on.

Geneks – evropska priča

Priča o “Geneksu” je nesumnjivo deo onog starog sistema, ali je u tržišnom i menadžerskom smislu zaista uspešna priča, govorio je Savićević.

– Nije slučajno što su nas hrvatski „maspokovci“, kao Marko Veselica ili Hrvoje Šošić, nazivali kapitalističkim čudovištem. Nema sumnje ni da su ti hrvatski stavovi Tita gurali da pominje spoljnu trgovinu kao element krize, i naročito onda kada je smenjivao Marka Nikezića, kada mu je kao prvu tačku spočitavao reeksportere u Beogradu. To je bila besmislica, naravno. To je bio početak kraja. I njegovog i zemlje – govorio je on za “Nedeljnik”.

Kako je kazao, firme poput “Geneksa” nastale su sa starim kadrovima, iskusnim predratnim trgovicma, a dosta se učilo i od Jevreja.

– Tu je bila i vrlo stroga disciplina, naročito prvih dvadeset godina, zato što je i država bila rigidna. Tržišna inspekcija je bila bog i batina. Ali u inostranstvu su svi bili daleko slobodniji. Taj koji radi tamo ima knjigovođu stranca kojeg plaća, sekretaricu koja može da oćuti za nešto, i počinjalo je da se krade na sitno, kao što uvek počinje. Malo reprezentacija, kao vodi dva Rusa na večeru, ali vodi još sina i ženu. Onda Rus ide kući, pa dobije parfem za ženu, pa bluzu za ženu, na kraju i bundu za ženu – govorio je on.

Pare samo za šeike

Kako je kazao, pare nikada nisu davane, osim šeicima.

– Ja sam lično potpisao ček kad smo pravili brodove za bivšu ženu kralja Fahda. I bio je ček na nju, njena provizija. I to unapred. A ovo što su dobili ministar i njegov direktor koji je kupovao brodove, to je naravno išlo diskretno, preko banke u Francuskoj. Brodovi su plaćani naftom. Onda je izbio jevrejsko-arapski rat, a Arapi su bili korektni i nastavili da nam šalju naftu po ceni ispod dva dolara po barelu nafte, a oni su je isporučivali u gram. Provizije su u odnosu na kalkulaciju posla bile, recimo, oko deset odsto – ispričao je kako se trgovalo sa Arapima, istakavši da je ovaj posao, pojedinačno gledano, bio jedan od najunosnijih poslova “Geneksa”.

Popustila disciplina, korupcija raste

Krajem sedamdestih je popustila disciplina, pogotovo za sitne stvari.

– Ta famozna UDBA i drugi državni organi, sve je počelo da se polako korumpira. Avionske karte, recimo. Imate dva mesta prazna u “Aviogeneksu” na liniji London-Dubrovnik. I možete čiju god decu ili ženu da povezete. Nikoga ne štetite, ali sve tako počinje. Višak karte, a onda ubrzo “plati privremeno školovanje nečije dece” – govorio je bivši prvi čovek “Geneksa”.

Kako je objasnio, jedna specifičnost ove firme bila je i ta što je imala kadrove svih nacionalnosti, ali i omogućavala dobro plaćeni rad u inostranstvu, i da je to bilo vreme kada još nije počelo masovnije da se krade.

Dva direktora za četiri decenije

“Geneks” je, kaže, imao i samo dva direktora za četrdeset godina.

– Bile su priče o Ratku Draževiću, ali on nikada nije bio direktor “Geneksa”. On je u “Geneks” bio sklonjen zbog njegovih obaveštajnih poslova, na kraju je i nadrljao u Americi gde su ga proglasili personom non grata. U “Geneksu” su svi znali da radi za Službu, i da tu ima sve što mu treba za taj posao – govorio je on.

Sedamdesete – početak kraja

Pad liberala je, pričao je Savićević, bio uvod u sedamdesete, prelomne godine “koje su nas povele nizbrdo ka propasti“. Od te 1973. do danas, sve je katastrofa.

– Tito je svojevremeno komentarisao Sovjete posle Staljinove smrti, kada je rekao: diktator nikada ne ostavlja naslednike. To se i njemu desilo. Tito je, s druge strane, jako voleo slobodan život, koji je omogućavao i drugima postepenim popuštanjima. Osim, možda, u sferi kulture, umetnosti, filozofije, koji su na kraju krajeva za tekući život potpuno irelevantni – govorio je Savićević.

Navodio je i da je uvek za tržišnu ekonomiju, ali i da smatra da su svojinski moguća bolja rešenja “nego što je ovaj divljački kapitalizam”.

– A posebno ova srpska varijanta sa korupcijom – pričao je.

Tito – antikomunista

Savićević je govorio i da je bio “jugoslovenski opredeljen”, da je imao odlične odnose i sa Hrvatima i sa Slovencima.

– To je bila socijalistička, ili socijaldemokratska orjentacija, koja je apsolutno antikomunistička. Naročito ako se pod komunizmom smatrala Staljinova dogmatska škola koju je, istini za volju, Tito napustio. On je u suštini bio antikomunista, pogotovo u smislu te Staljinove verzije, ali se štitio partijom da bi sačuvao vlast – pričao je.

Kiro Gligorov: Beži odavde, država je propala

Savićević je ispričao i kako je planirao da se preseli u inostranstvo, ali da je ipak ostao u zemlji jer se u “Geneksu” “jačao jugoslovenski centar”. Pridružio se kabinetu Miloša Minića u kome je, kaže, “gledao kako se federacija trese”.

– Kiro Gligorov mi je onda rekao: Ostavi to, nema tu nikakvog plana, nema ništa od toga, zemlja se trese, dođi ti kod mene. Postao je savezni sekretar za finansije. I prešao sam kod Kire. Bio sam sa njim dve godine, a onda su me Hrvati izbacili posle pada Rankovića koji se u privredi osetio kao veliko olakšanje. Mnogo više se osetio odlazak Dobrice Ćosića 1968. – ispričao je Savićević.

Govorio je i o tome kako je njegov sektor držao devizne rezerve, kako je Savka Dapčević tražila njegovo mesto za “tog njenog čoveka” – Iliju Marjanovića, inače starijeg brata Mirka Marjanovića.

– Odatle sam prešao u novi sekretarijat za privredu, koji je Kiro dao Bori Jeliću. Tu sam bio još neko vreme, a onda nam je Kiro rekao: Bež’te odavde, razilazimo se, ovde je sve otišlo u propast – prisećao se Savićević.

Od Tita je sve zavisilo

Kaže i da je u ono vreme sve zavisilo od Tita, a donekle i od Kardelja.

– Odlučili su da sačuvaju Savez komunista što je, po meni, najgora moguća opcija. On je ostao odbranaški, starinski, primitivan, neobrazovan, u strahu od sveta… Tito je sigurno imao šire vidike, ali je hteo da čuva vlast. Kardelj je tu bio najliberalniji. Ta ideja je oduševljavala ljude, ali oni su kasnili sa likvidacijom partije. I jedina nada su bili Nikezić, Tripalo, Kavčić, ta srpsko-hrvatska osovina. Ne znam kako bi izašli na kraj sa nacionalističkim crvima – pričao je on za “Nedeljnik”.

Kako je naveo, problem je bio taj što je uticaj privrednika na politiku bio nikakav.

– Mi smo mogli preko svojih veza da utičemo na privredne mere. Posebno su u tome bili aktivni Slovenci, pa Hrvati, Bosanci i najmanje, kao uvek, Srbi. Oni su uvek bili nespremni, nesložni, nezainteresovani, uvek slali neke birokrate, nikada nisu koristili tekući privredni život – govorio je on.

Navodio je i da su srpski i hrvatski direktori bili uvek “privrednički složni”.

Na fakultetu sa Borom Miloševićem

Savićević je ispričao i kako se na fakultetu družio sa Borom Miloševićem, bratom bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Ali, kaže, bio je bliži sa Ivanom Stambolićem zbog nekih porodičnih veza.

– Potcenjivao me oko politike, govorio da ne razumem ništa. Rekao bih možda da i nisam razumeo pogotovo oko tih prevrtljivih igara. Ja sam malo pravolinijski čovek, ako je dobra kalkulacija, ako je dobar posao, idemo na izvršenje. On je imao poverenja u mene. Polako se otvarao, ali političke teme je retko pokretao. Ja sam ga malo podučavao kako da se oblači, oko tog skijanja na Kopaoniku koje je zavoleo – ispričao je on, rekavši i da su neki ljudi mislili da ima uticaj na Stambolića.

Čak su ga, po sopstvenom priznanju, zvali “iz partije sa zahtevom da prenesem Ivanu mišljenje grupe najstarijih članova partijskog rukovodstva da mora da odustane od Slobodana kao kandidata da ga zameni u partiji, i da uzme bilo koga drugog”. Trebalo je, razmišljao je nakon toga, da mu prenese da će nastati katastrofa u zemlji.

– Ja odem kod Ivana, on leškari. Kažem da sam bio na jednom ručku, da me šalju. On me zeza “pa što sediš sa njima”. Prenesem mu od reči do reči. On kaže: “Valjda ja znam šta radim, i valjda ja znam mog Slobodana”. To je početak marta 1986. uoči famoznog Kongresa na kom je on ustoličio Slobodana – prisećao se.

Dolanc i golicav film

Ispričao je i kako ga je Stane Dolanc, visoki funkcioner SFRJ zvao da gledaju “golicav film”, a zapravo se radilo o filmu “Devet i po nedelja”.

Tih dana u Sloveniji, posle brojnih uspelih i neuspelih sastanaka, Ivan Stambolić mu je rekao: Što nisam poslušao one. Sad je mnogo teško.

– To je bio početak proleća, u septembru ga je Milošević smazao na tom čuvenom plenumu. Stambolić se još zanosio da će moći da se vrati, ali bilo je kasno – ispričao je on.

Nakon toga, tri meseca je čekao na odluku o reizboru u “Geneksu”, a kazao je i da je zvao Slobodana Miloševića da mu kaže da želi da zna, ako je nepodoban, na čemu je.

Milošević nije razumeo biznis

– Bukvalno je rekao: Ja znam bolje šta taj brđanin misli o tebi, i nemoj ti ništa da se sekiraš – priseća se, i navodi da ga je Milošević vrlo brzo nakon tog razgovora zvao i tražio da ubaci u “Geneks” Mirinog Kundaka (Zoran Todorović).

Ispostaviće se, vrlo brzo, da je umesto Kundaka Savićević, u stvari, trebalo da bude poslat u inostranstvo, i da se partijska mašinerija pokrenula da se taj odlazak ubrza.

– Milošević nije razumeo biznis. On je ipak bio političko-administrativni rukovodilac. Nije bio neobrazovan. Znao je engleski, i voleo je Ameriku i Njujork. Njegovo okruženje su pre svega činili Mirini ljudi. On je bio jako usamljen čovek. Za razilku od Bore, koji je bio društven, voleo je i fudbal i da se ide u kafanu. Mira je bila daleko komunikativnija od njega – ispričao je Savićević o bivšem predsedniku.

Opozicionar devedesetih

Zemlju je napustio, pokušao da radi nešto u Italiji, a u Srbiju se vraća 1992. godine zbog, pričao je, Vuka Draškovića i SPO. U stranku se, kazao je, nikada nije učlanio, ali je “krenuo sa njima”. Na listi SPO je bio poslanik u Veću građana 1992. godine, ali je uvideo i da nema ništa od “takvog načina opozicionog rada”. Ponovo je trebalo da bude poslanik SPO 1996. godine, ali je “skinut sa liste”.

– Kažu, Dana te skinula… Prvo Mira, pa Dana. Ja sam se onda prosto povukao. Imao sam 1994. i 1997. tri velike ortopedske operacije u Švajcarskoj, i više se nisam ni pojavljivao do proleća 1998. Upoznao sam Velju Ilića, znao sam Mićunovića koji je sa mnom razgovarao za onaj njegov Demokratski centar. Išao sam sa Veljom na jedan politički skup, negde na sever Vojvodine. I tamo me upoznaju sa Vladanom Batićem. Šarmantan je bio tip, duhovit, hrabar. Nije znao jezik, to sam mu jedino zamerao. Bio je široke ruke, džentlmen. Ali, i dovoljno diskretan i metodičan u radu. Mnogo više od mene – prisećao se.

Tada su odlučili da uđu u Savez za promene, gde je bliže upoznao Dragoslava Avramovića, Čedu i Zorana Đinđića naravno…

Saradnja sa Panićem

Panić je, pričao je Savićević, imao apartman na kraju „Hajata“, imao je prostor za konferencijski sto i tu je bilo zasedanje neformalnog skupa Saveza za promene.

Negde pred kraj razgovora, pričao je, pokrene se pitanje ko će da koordinira finansijske operacije Saveza za promene.

– Čini mi se da je to Panić rekao, da to uzme Miki, deda Avram je rekao “da, da…” i onda svi ostali za njim – priseća se.

Nakon toga su, pričao je, Vladan i on otišli kod Zorana kući „i ja referišem dokle smo došli, a on kaže: U redu, ali mi nećemo biti deo tog vašeg posla, mi imamo svoje rešeno. Taj deo finansijski ne treba. Ja ću se sa članovima Saveza za promene što se tiče političkih akcija dogovarati, a što se tiče finansiranja i skupljanja para to s njima vidite”.

– Izađemo mi i ja pitam Vladana šta bi ovo. On mi kaže “hoće da zadrži samostalnost, neće da otkriva svoje karte. A i nama je lakše. Jer oni su najveći u svemu ovome i uzeli bi sve pare koje obezbedimo – objasnio je kako je izgledao jedan od razgovora.

Đinđić protiv „komunjara“

Posle svega se, kazao je, prinudno vratio u “Geneks”. Sa Zoranom (Đinđićem), otišao je kod Milana Kučana u Sloveniju po iskustva u vezi sa privatizacijom.

– Na račun “Geneksa” uzmemo avion. Zoran je zadužio nekog da organizuje sastanak sa Zoranom Jankovićem u “Merkatoru”. Mi smo zvali Komoru i Kučana. To je bio period posle 5. oktobra dok Đinđić još nije postao premijer. U avionu kad smo se vraćali kaže on meni: “to je komunjarski prilaz, to nije za nas”. Ja rekoh, ima logike, ne može se raditi bez ljudi. Mislim tu i na sebe, naravno. Šta ste me predlagali pre mesec dana. Nije mi bilo pravo kada kažu to “komunjare”. Znam da je mislio i na mene – ispričao je Savićević.

Prisetio se i kako je kratko bio počasni predsednik kluba Privrednik, kako se 2001. godine sukobio sa Đinđićem oko “Dijamanta” Zrenjanin, koji se na njega iskalio.

(Nedeljnik)

Check Also

NEMAČKI NAUČNIK ZAPANJIO SVET OTKRIĆEM: U SRBIJI POČELA CIVILIZACIJA STARIJA OD MESOPOTAMIJE

„Zagonetka podunavske civilizacije“ i „Tragovima Indoevropljana“, dve knjige uglednog lingviste, kulturologa, profesora i poliglote Haralda …