Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“Dijatovljev prolaz” je ime za incident koji se dogodio u februaru 1959. godine u severnom delu planine Ural, kada je devet planinara preminulo pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima.
I dalje se ne zna šta jue nateralo devetoro mladih da napuste svoj kamp, i da goli i bosi izađu na neverovatnu hladnoću od minus 24 stepena.
Grupa od 10 studenata sa Politehničkog instituta Ural uputila se u avanturu na Planinu smrti, kako je poznato ime ovog dela planinskog venca. Jedan od njih se zbog zdravstvenih problema vratio ranije kući.
Oni su na planini postavili logor kako bi prespavali na padinama planine, a istražitelji su kasnije utvrdili da su skijaši pocepali svoje šatore iznutra. Napustili su kamp, neki od njih bosi, tokom velike snežne padavine. Iako na telima nisu bili vidljivi znakovi borbe, kao što je kontuzija, dvema žrtvama su bila polomljena rebra i lobanja.
Sovjetske vlasti su utvrdile da je uzrok smrti bila “nepoznata sila”, a pristup tom regionu je bio blokiran za planinare i avanturiste u naredne tri godine. Pošto nije bilo preživelih, hronologija događaja i dalje ostaje neizvesna, iako su bila nagađanja da je došlo do lavine, neprijateljskog susreta, nesreće u kojoj je učestvovala vojska, ili da je došlo do susreta sa nekim nepoznatim bićem.
Oni su bili nestali skoro mesec dana nakon što su pešačili kroz sumorne divljine planine Ural. Sedam muškaraca i dve žene su bili iskusni planinari, i ovaj put je trebalo da im bude predah od studija. Fotografije sa njihovih kamera pokazuju da su bili vedri i opušteni što su krenuli put ove uzbudljive avanture, i na njima se vidi da su išli vozom, a onda peške u ovaj opusteli kraj.
Spasioci su prvo pronašli petoro tela, na rubu šume, pola kilometara od kampa. Jurij Dorošenko (21) i Georgi Krivoniščenko (24) su samo u donjem rublju ležali pored drveta, na padini ispod napuštenog šatora, od kojega su bili udaljeni pola kilometra.
Igor Dijatlov (23), vođa grupe, bio je obučen, ali bez obuće i u rasparenim čarapama – s vunenom čarapom na desnoj i pamučnom na levoj nozi. Ležao je mrtav 300 metara od drveta uzbrdo na putu prema šatoru, s licem u snegu, prigrlivši brezu. Glavom je bio okrenut u pravcu šatora.
Trista metara dalje, na uzbrdici ležala je Zina Kolmogorova (22), koja je bila ispod snega a njeno telo je nanjušio pas. I ona je bila bez obuće, a glava joj je bila okrenuta prema šatoru. Na oko 180 metara od nje, ležao je Rustem Slobodin sa slomljenom lobanjom. Na desnoj nozi mu je bila valjenka (topla čizma od valjane ovčije vune) s četiri čarape, a leva noga mu je bila bosa.
Ostali su pronađeni tek krajem proleća, nakon dva meseca. Ljudmila Dubinjina bila je pored izvora, na kolenima, licem okrenuta ka njemu, a pored nje ležali su zagrljeni Semjon Zolotarjov i Aleksandar Kolevatov, dok je Nikolaj Tibo-Brinjol ležao u vodi. Zolotarjov je bio bez očiju, Dubinjina bez očiju i jezika. Govorilo se i o čudnoj boji kože poginulih.
Po položaju njihovih tela, zaključilo se da su pokušali da se vrate u kamp. Postavljala su se razna pitanja: zašto su istrčali polugoli iz šatora u surovu zimsku noć, šta su videli, da li je nešto došlo u njihov šator?
U izveštajima je pisalo i da je na njihovim licima, okrenutim prema šatoru, bio ostao izraz neopisivog straha. Oni nisu istrčali iz šatora, kroz vrata, već su prorezali rupu na njegovom krilu i kroz nju izleteli napolje. Pojavila se i verzija izveštaja po kojima su njihova tela i odeća bila radioaktivna.
Doni Ajharje pet godina posvetio istraživanju ove misterije, i sam se uputio putu na kojima su mladi studenti izgubili život. On je došao do teorije koja bi možda mogla da objasni njihovo nerazumno napuštanje kampa.
Ajharje veruje da je glavni krivac takozvani karmanski vorteks, fenomen koji mogu da proizvedu strašni planinski tornado vetrovi, a koji ima moć da u čoveku proizvede osećaj iracionalnog, izbezumljujućeg straha.
Zbog specifične topografije mesta na kojem su se malai planinari nalazili, moćni vetrovi Urala se u ovom delu pretvaraju u vrtloge koji su u stanju da, pored zaglušujućih strujanja, proizvedu i opasan infrazvuk – zvuk sa frekvencijom toliko niskom da ljudsko uho ne može da ga čuje.
Studije su pokazale da infrazvuk kod čoveka izaziva nesanicu, gubljenje daha i osećaj paničnog straha.
Ajhar veruje da je takav zvuk, u kombinaciji sa bukom planinskih vetrova i klaustrofobičnom unutrašnjosti mračnih šatora kod planinara mogao da izazove trenutni delirijum, zbog kog su pobegli iz kampa.
Kad su nekoliko stotina metara dalje došli sebi, već je bilo kasno. Na temperaturi koja ubija, polugoli, nisu imali šanse.
Prelaz na čijoj padini su poginuli turisti dobio je ime po Igoru Dijatlovu, vođi studenata na Uralu, i zove se Dijatlov prolaz. Prema ovom događaju snimljen je horor film.
Pogledajte video:
(Izvor: Telegraf.rs)
