MISTERIJA USKRŠNJIH OSTRVA: KO JE STVORIO NA HILJADE KAMENIH KIPOVA TEŠKIH VIŠE OD 40 TONA, VISOKIH I DO 10 METARA, STARIH HILJADAMA GODINA?! (VIDEO)

Vekovima skriveno od uobičajenih morskih puteva i još dalje od radoznalih očiju slučajnih putnika, Uskršnje Ostrvo sa svojim neverovatnim statuama predstavlja izvor neprekidnog oduševljenja celog sveta

Kameni kipovi sa Uskršnjih ostrva već vekovima zadivljuju zapadnog čoveka. Sadšnji stanovnici, kao i oni koje su na ostrvima zatekli prvi moreplovci, nikada nisu znali da objasne ko je, kako i zbog čega podigao monumentalni niz kipova, okrenutih moru.
Kipova, zagledanih u daljinu, koji kao da nekoga iščekuju. Na ova pitanja još ni dan danas nema odgovora.

Uskršnja ostrva, koja domoroci oduvek zovu ‘Rapa Nui’, što bi u prevodu bilo ‘pupak sveta’, nalaze se usred Tihog okeana, oko 3.760 kilometara daleko od obala Čilea. To je trougaono vulkansko ostrvo prečnika 17 kvadratnih kilometara. Vrh najvišeg od tri ugašena vulkana, uzdiže se do 511 metara nadmorske visine. U jedinom gradu na jugozapadu ostrva, Hanga Roa, živo oko 3.000 stanovnika. Ostatak ostrva je danas prirodni rezervat. Uskršnje ostrvo teritorijalno pripada Čileu. Dugo je vladalo mišljenje da su prvi stanovnici bili Južnoamerikanci.

Ali, najnovija genetska istraživanja pokazuju da su najstariji Rapa Nui stigli na ostrvo iz Francuske Polinezije, u 5. veku nove ere. Najbliža ostrva, Pitkarn, nalaze se 1.800 kilometara dalje i poznata su po tome što se na njih iskrcala pobunjena posada broda ‘Baunti’. Ovaj divlji kraj, kojim dominiraju tri vulkana, stalno je na udaru vetrova.

Zbog retke vegetacije, putniku koji im priđe odmah upadaju u oči visoki predivni kipovi od vulkanskog kamena koji se uzdižu na rubovima ostrva.
Ovi kipovi predstavljaju prave stilizovane ljudske glave. Čela su im ispupčena, u udubljenjima za oči usađeni su ispolirani komadi korala, nos je dugačak a obrazi glatki. Neki od kipova teški su više od 40 tona i visoki nekoliko metara.

Pred tim neverovatnim divovima čovek se oseća sićušno i mizerno mali. Odmah se svima nameće samo jedno pitanje. Kome je palo na pamet da izvaja ovakvo nešto? Kakva to tajanstvena bića predstavljaju ovi kipovi? Kakva je nadljudska snaga uspela da ih iskleše i podigne na postolja od crvene stene? Kakvu su to tehniku upotrebili da bi pomerili tone i tone kamena?

Nezaineteresovanog i praznog pogleda kipovi posmatraju more i unutrašnjost ostrva. Tako ih je video i holanđanih Jakob Rogeven koji se iskrcao na obalu ostrva na Uskrs, 6.aprila 1722. godine. Bio je prvi evropljanin koji je tamo kročio i on ih je i nazvao Uskršnja ostrva. Ovi ogromni kipovi su ga zapanjili, a tamo se i združio sa domorocima – belim ljudima crvene kose, ali i sa tamnoputima.

Posle njega su došli Španci, a kasnije i kapetan Kuk.

Tek 1955. na ostrvo se iskrcala prva naučna ekspedicija, koju je predvodio Tor Hejerdal, čuveni junak ekspedicije Kon-Tiki, koji je, 1947. godine istoimenim splavom prešao preko južnih mora. Hajerdalovu ekspediciju na Uskršnja ostrva pratila je sva štampa, a on je odlučio da sa svojom ekipom otkrije tajnu divovskih kipova. Za taj zadatak dao je sebi šest meseci.

POGLAVICA PRIČA

Kada se iskrcao na ostrva, urođenici su mislili da poseduje manu, natprirodne sposobnosti koje su povezane sa skulpturama, i prišli su mu sa velikim poverenjem. Uputili su ga u tajnu bogova. Odakle su došli ti kipovi? Zbog čega je veliki broj oboren, kao u žurbi? Zbog čega su kamene alatke, korišćene u kamenolomima razbacane tako daleko, kao da je to urađeno u trenutku paničnog straha? Kakvo je značenje neobičnih crvenih ‘šešira’ kojima su kipovi pokriveni? Urođenici ove šešire zovu pukao, što znači punđica.

Neki domoroci imali su kose crvene, gotovo plamene boje, i Hejerdal je pomislio da bi to moglo da pomogne rasvetljenju tajne. Malo pomalo, uporedo sa saznavanjem domorodakih legendi, među kojima i one o ‘osveti kratkouhih’, kockice su polako počele da se slažu. Hajerdal je shvatio da na ostrvu postoje dve kategorije domorodaca: hanau eepe ili dugouhi i hanau momoko ili kratkouhi.

Prvi su bili direktni potomci rase vođa koja je bila predstavljena kipovima. Dugouhi su bili jedini koji su primali ‘manu’, to jest natprirodne sposobnosti povezane sa kipovima. Potomci dugouhih su, dakle, bili jedini vlasnici pećina punih kamenih kipova. Posedovali su tako ogromnu količinu informacija koje su koristili do maksimuma.

Tako je saznao i značenje reči rongo – rongo: tajanstveni rukopis koji je otkriven na ostrvu. Rongo – rongo bio je jedini pisani jezik kulture Rapa Nui. Lingvista Stiven Fišer objašnjava kako je proveo godine dešifrujući ga: ‘Da bih uspeo da ga dešifrujem, najpre sam morao da otkrijem kakav se jezik mogao govoriti na ostrvu. Rapa Nui su govorili ranijim oblikom polinezijskog, koji mi nazivamo Stari Rapa Nui.

Onda je trebalo odgonetnuti kakav je to jezik bio. Neki od njihovih starih napeva i legendi pokazuju sličnu strukturu, što mi je omogućilo da premostim problem i uz određeni zvuk stavim i određeni znak. Najveći izazov predstavljao je pokušaj da shvatim kako su osmislili pisanje. Mi imamo alfabet, a Rapa Nui su imali hijeroglifsko pismo.

Rongo rongo je linearan i čita se sa leva na desno. Kada čitalac stigne na kraj, okreće pločicu za 180 stepeni i nastavlja sa čitanjem naopačke, ponovo s leva na desno, nastavljajući prekinutu rečenicu teksta. Većina preživelih zapisa Rapa Nui čine napevi o stvaranju sveta, a svi artefakti ispisani jezikom Rongo rongo, bili su načinjeni od drveta.

Kada je Hajerdal upitao Atana, ostrvskog poglavicu, kako su kipove prevozili od kamenoloma do sadašnjih sedišta, on je odgovorio: ‘Oni su hodali’. Hajerdal nije bio zadovoljan odgovorom i insistirao je da mu se kaže nešto verovatnije. Onda mu je Atan objasnio da je reč o legendi i da su ‘moai’ hodali pomoću drvenih oblica, ‘miromanga erua’.

Otkrio je i način na koji su kipovi podizani: pomoću poluge, formirane od tri solidne grede oslonjene na gomilu kamenja, koja je ‘zidana’ kako su radovi napredovali. Dvanaestoro ljudi radilo je 18 dana na uspravljanju kipa teškog 25-30 tona. Kipovi su, takođe je otkrio Atan, podizani u slavu preminulih kraljeva. Ostalo je pitanje i kako su klesani od, kao čelik tvrdog, vulkanskog kamena?

I tu je Atan dao odgovor: vulkanski kamene je, zapravo, okamenjeni pepeo. Domoroci su ga smekšavali stalnim kvašenjem.

Društvena i ekonomska moć poglavice klana ili plemena, merila se veličinom i brojem Moaia koje je imao. Među poglavicama klanova vladalo je surovo nadmetanje u pravljenju najvećeg i najboljeg Moaia. Obično je svaki od njih imao 1 do 15 potpuno završenih Moai skulptura, visokih između 3 i 8 metara. Još više Moaia je bilo u fazi izrade.

Smatra se da ih je u oblasti vulkana Rano Raraku napravljeno blizu 12.000, iako mnoge Moai skulpture nikada nisu postavljene na svoja mesta.
U prošlosti su Uskršnja ostrva bila šumovita. Domoroci su koristili drveće da bi prevozili i podizali kamene kipove. Ostatak šume morao je nestati u ogromnom požaru koji je izazvan velikim ratom među stanovnicima ostrva. Masakr je preživeo samo jedan čovek – Oroina, a poglavica Atan je bio njegov direktan potomak.

Novim i novim razgovorima i pitanjima Hajerdal se polako približavao verovatnoj istini. Saznao je da su pre mnogo vremena dugouhi dominirali kratkouhima. Ovi drugi su, zapravo, bili robovi, čiji je zadatak bio da ostrvo očiste od obilja nekorisnog kamena kako bi se dobila obradiva zemlja. Kratkouhi su se, konačno, pobunili. Izbio je ‘građanski rat’. Da bi se isvetili, pobunjenici su rušili kamene kipove.

ČOVEK PTICA

Postepeno, na ostrvu je počela da se rađa jedna nova religija, u čijem je centru bio lik Čoveka – Ptice. Ta religija je zanela poglavice klanova i bukvalno spasla ostrvljane. U čast Čoveka – Ptice, na jugozapadnoj strani najvećeg vulkana Rano Kao, sagrađen je novi grad – Orongo. Nedaleko od obale, a nasuprot Orongu, nalazila su se dva sićušna ostrva, Motu Iti i Motu Nui, oba prekrivena petroglifima u slavu Čoveka – Ptice.

Svakoga proleća, najsposobniji i najjači mladići iz svakog plemena trkali su se plivajući kroz uzburkano more prepuno ajkula do ostrva Motu Nui, da bi videli prvo jaje koje je te godine snela morska lasta – Manu Tara. Najspretniji mladić bi ukrao jaje, vratio se plivajući nazad i uspeo se uz strme stene rodnog ostrva.

Pobednik, o kome je odlučivao sveštenik, sa svojim saplemenicima bi vladao ostrvom godinu dana. Imao je pravo da bira iz oskudnih zaliha hranu i odgovornost da ostatak pravilno raspodeli ostrvljanima. Stvorivši sistem koji je sprečavao dalje iscrpljivanje životnih resursa i uspostavivši plemensku toleranciju, Rapa Nui su uspeli da opstanu sve do dolaska Evropljana.

GDE JE ISTINA

Da li se Hejerdal imalo približio istini za kojom je tragao? Mnoge analize kažu da nije! Karbonskom datacijom je, recimo, utvrđeno da su poslednji kipovi sa Uskršnjih ostrva napravljeni oko 1480. godine. Kratkouhi su se doselili tamo mnogo kasnije. Ipak, otkriveni su tragovi ogromnog požara koji se podudara sa prestankom pravljenja kipova. Hajerdala je zanimalo i ko su bili i odakle su došli dugouhi, gospodari ostrva.

Prema legendi, oni su imali belu kožu i kosu crvenu kao plamen. Manji deo stanovnika ostrva i danas ima belu kožu i crvenu kosu. Malo dalje, kroz legende Južne Amerike, sreću se bradati bogovi plamene kose i visokog rasta. Jedan od takvih bića je i bog Kvecalkoatl.

A istraživač i osvajač Francisko Pisaro primetio je, po dolasku u Peru, da su članovi kraljevske porodice Inka znatno viši rastom od svojih podanika, da im je koža bleđa a kosa crvenkasta. Indijanci su mu objasnili da su oni ‘virakoha’, odnosno da pripadaju višoj, božanskoj rasi. Uostalom, i evropske osvajače prihvatili su kao božanska bića, zbog čega im nisu pružali nikakav otpor.

Da li su peruanski Indijanci imali veze sa dugouhima? U pokušaju da odgovori na ovo pitanje Hajerdal je dao na analizu krv dugouhih stanovnika Uskršnjih ostrva. Odgovor iz laboratorije bio je odrečan: ti ljudi nisu imali nikakve veze sa južnoameričkim indijancima niti sa stanovnicima Polinezije.

Odakle su onda došli ljudi koji su i bez tehničkih znanja umeli da koriste točak i polugu? Hejerdalu je u jednom trenutku palo na pamet da su Uskršnja ostrva, možda, deo potopljenog kontinenta. Na ostrvu se, naime, vide i popločani putevi koji vode direktno u more. Da li su se nastavljali na morskom dnu? Pokušao je to da proveri. Jedan ronilac iz ekipe istražio je dno mora, ali putevi su, kao što se i sa kopna videlo, u moru odjednom završavani?!

Erih fon Deniken objavio je 1976. godine svoju teoriju o Uskršnjim ostrvima, naravno, vezanu za vanzemaljce. Po njemu, divovske kipove je mogla da podigne samo nadljudska inteligencija. Vanzemaljci se nisu, tvrdi Deniken, slučajno našli na ostrvu sa kojeg nisu mogli da odu, pa su, iz puke dosade isklesali stotine kipova, gde je na kraju po njih došao svemirski brod.

Da bi potkrepio svoju tezu, Deniken kaže da domoroci nisu imali ni čime da klešu tako tvrd kamen, niti sredstva da ga pomere, i da ih, uostalom, nije bilo dovoljno za tako velike poduhvate. ‘Šeširići’ na kipovima su, po Denikenu, naravno, kacige.

Tor Hejerdal je 1976. godine, na insistiranje jednog američkog publiciste koji je kasnije od toga napravio knjigu, odgovorio Denikenu pobijajući njegove teze. Ipak, dosta sveta i danas veruje Denikenovim tvrdnjama.

Zar ne ide njima u prilog i jedna od ostvrskih legendi koja govori o ljudima – pticama? Po Denikenu, oni su simbol vanzemaljaca, dok antropolozi o njima misle isto što i o ostalim animalnim simbolima.

Postoji i hipoteza da su prve kipove zaista pravili vanzemaljci ili prve generacije njihovih potomaka, nastalih genetskim mešanjem sa domorocima. Kasnije je sećanje izbledelo, ali su stanovnici ostrva nastavili da ih prave, sada već kao svoje idole.

ISTORIJA USKRŠNJEG OSTRVA

V-VIII vek nove ere:

Na ostrvo stižu prvi naseljenici. Genetske analize zuba i mitohondrijalne DNK pokazuju da su ovi ljudi stigli sa Markeskih ostrva u Francuskoj Polineziji, udaljenih od Uskršnjeg ostrva 4.185 kilometara ka zapadu. Najstarija ostrvska statua potiče iz 5. veka nove ere i neverovatno je slična Tiki statuama sa Markeskih ostrva.

IX-XI vek nove ere:

Rađanje civilizacije Rapa Nui. Svaki klan pokušava da napravi najveći i najbolji Moai – gigantsku skulpturu koja predstavlja njihove pretke. Bavili su se ribolovom, poljoprivredom i gajenjem živine.

XII-XVI vek nove ere:

Vrhunac Moai religeije. Rapa Nui su svoje džinovske skulpture transportovali pomoću drvenih oblica, napravljenih od stabala drveća.

XVI vek:

Siromaštvo morskih resursa, nateralo je ljude da gotovo potpuno iscrpe zemljište. Previše stabala je posečeno da bi se transportovale skulpture. Ljudi su izgubili veru u pretke i Moai religija je napuštena. Međusobno zaraćeni klanovi se bore za prevlast nad ograničenim ostrvskim resursima hrane, a kanibalizam postaje svakodnevna pojava.

XVII-XVIII vek:

Religija Čoveka – Ptice se uzdiže na vreme da spreči pojavu potpune anarhije na ostrvu. Petroglifi pokazuju da je šampion takmičenja Čoveka – Ptice bio izuzetno poštovan i obožavan.

XVIII-XIX vek:

Dolazak Evropljana bio je više nego što je krhki ekosistem ostrva mogao da podnese.
Tokom 1862. godine, većina ostrvskih domorodaca je završila u kandžama trgovaca robljem.
Oni koji su uspeli da pobegnu i da se vrate, svojim saplemenicima su doneli novu nevolju – male boginje. Tako je zauvek izgubljen i ključ za razumevanje pisanog jezika Rapa Nui.
Kipovi sa Uskršnjih ostrva i dalje su predivni i posebno tajanstveni. Možda će ta tajna, nekim čudom, jednog dana biti otkrivena, a sve dotle teorije o njima će biti samo manje ili više verovatne.

(Web-tribune.com, Conoplanews)