Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tokom 2012. sto najbogatijih ljudi u svetu postali su bogatiji za 241 milijardi dolara. Sada su „teški“ 1,9 biliona (hiljada milijardi) dolara: nešto malo manje od godišnjeg BDP-a Velike Britanije
Neoliberalna politika koja je svetske moćnike učinila ovoliko bogatim je politika siromašenja svih ostalih
Bogato finansirani od strane milionera, zagovarači neoliberalizma su postigli zapanjujući uspeh: politički.
U ekonomskom smislu su propali
Kako su zarade stagnirale, ljudi su svoje prihode dopunjavali zaduživanjem. Rastući dug hranio je deregulirana banke, a posledica smo svi svesni. Šta je izraženija nejednakost, kako je navedeno u izveštaju UN, to je ekonomija manje stabilna, a stope njenog rasta niže
Politika kojom neoliberalne vlade pokušavaju smanjiti deficit i stimulisati ekonomiju je – kontraproduktivna
Potpuni neuspeh ovog globalnog eksperimenta ne predstavlja prepreku da se on ponavlja.
To nema nikakve veze sa ekonomijom. Jedino s čim to ima veze je – moć
UN: „Ponavljanje nekih starih lekcija o pravednosti i participaciji jedini je način da se konačno prevlada kriza i krene putem održivog ekonomskog razvoja“
Mene ova priča lično ne dotiče. Ali, zapanjen sam zbog toga što ni Britanija, ni Evropa, ni Sjedinjene Države nisu naučile lekciju. Zaključio sam da je cela struktura
Neoliberalne ideje prevara
Mora da su dosta krvarili zbog nas. Tokom 2012. sto najbogatijih ljudi u svetu postali su bogatiji za 241 milijarde dolara. Sada su „teški“ 1,9 biliona (hiljada milijardi) dolara: nešto malo manje od godišnjeg BDP-a Velike Britanije.
Ovo se nije dogodilo slučajno. Rast bogatstva superbogatih je direktni rezultat politike.
Evo nekoliko poteza: smanjenje poreskih stopa i nametnutih poreza; vladino odbijanje da nadoknadi pristojan deo prihoda od rudnih bogatstava i zemljišta; privatizacija javne imovine i stvaranje „ekonomske naplatne rampe“; liberalizacija zarada i uništenje kolektivnog pregovaranja.
Politika koja je svetske moćnike učinila ovoliko bogatim je politika siromašenja svih ostalih. To se u teoriji nije moglo predvideti. Ekonomisti Friedrich Haiek, Milton Fridman i njihovi učenici – u hiljadama poslovnih škola, MMF-u, Svetskoj banci, OECD-u i u gotovo svakoj savremenoj vladi – tvrde da što se manje oporezuju bogati, brane radnici i preraspodjeljuje bogatstvo, svi će biti prosperitetniji.
Svaki pokušaj da se smanji nejednakost naštetio bi efikasnosti tržišta, sprečavajući „nadolazeću plimu koja podiže sve brodove“. Ovi pioniri su 30 godina provodili svoj globalni eksperiment i sada imamo rezultate.
Potpuni promašaj.
Pre nego što nastavim, istakao bih da smatram da stalni ekonomski rast nije ni održiv, ni poželjan. Ali, ako je rast vaš cilj – cilj na koji svaka vlada tvrdi da se pretplatila – ne možete od njega napraviti veći haos nego da superbogate pustite da izađu iz okvira demokratije.
Prošlogodišnji izveštaj Konferencije UN za trgovinu i razvoj trebalo je da bude nekrolog za neoliberalni model koji su osmislili Haiek, Friedman i njihovi učenici. Izveštaj nedvosmisleno pokazuje da je njihova politika proizvela suprotne rezultate od onih koje su oni očekivali.
Kako se neoliberalna politika (smanjenje poreza bogatima, privatizacija državne imovine, deregulacija tržišta rada, smanjenje socijalne pomoći) počela stezati od 1980-ih na ovamo, stopa rasta je počela opadati, a nezaposlenost raste.
Izraziti rast u bogatim zemljama tokom 1950, 60-ih i 70-ih bio je moguć zbog razaranja bogatstva i moći elite nakon Velike Depresije i Drugog svetskog rata. Njihov pad dao je ostalih 99% jedinstvenu šansu zahtevati preraspodelu, državnu potrošnju i socijalna davanja, a sve to je stimulisalo potražnju.
Neoliberalizam je bio pokušaj da se ove reforme zaustave. Bogato finansirani od strane milionera, zagovarači neoliberalizma su postigli zapanjujući uspeh: politički. U ekonomskom smislu su propali.
U zemljama OECD-a, oporezivanje je postalo regresivnije: bogati su plaćali manje, siromašni više. Kao rezultat toga, prema tvrdnjama neoliberala, trebala se povećati ekonomska efikasnost i investicije, što bi svima donelo bogatstvo. Desilo se suprotno.
Kako su se smanjivali porezi bogatima i preduzećima, opadala je kupovna moć i države i siromašnijih građana, a sa njom i potražnja. Kao rezultat toga pala je nivo investicija, kao i očekivani rast.
Zagovarači neoliberalizma su takođe insistirali da će nekontrolisana nejednakost prihoda i fleksibilne zarade smanjiti nezaposlenost. Međutim, u bogatim zemljama i nejednakost i nezaposlenost su se pogoršale.
Nedavnom skoku nezaposlenosti u većini razvijenih zemalja – najgori koji je zabeležen u svim recesijama poslednja tri decenije – prethodio je najniži nivo zarada od Drugog svetskog rata. Opet udarac za teoriju neoliberalizma. Teza se nije obistinila iz istog očiglednog razloga: niže zarade smanjuju potražnju, što povećava nezaposlenost.
Kako su zarade stagnirale, ljudi su svoje prihode dopunjavali zaduživanjem. Rastući dug hranio je deregulirana banke, a posledica smo svi svesni. Šta je izraženija nejednakost, kako je navedeno u izveštaju UN, to je ekonomija manje stabilna, a procenat njenog rasta niži.
Politika kojom neoliberalne vlade pokušavaju smanjiti deficit i stimulisati ekonomiju je kontraproduktivna.
Planirano smanjenje najviših stopa poreza na dohodak (sa 50% na 45%) neće podići državne prihode, niti podstaći privatno preduzetništvo, ali će se obogatiti špekulanti koji su upropastili ekonomiju: Goldman Sachs i druge banke sada razmišljaju odložiti isplatu bonusa kako bi to iskoristile.
„Ponavljanje nekih starih lekcija o pravednosti i participaciji“, kažu UN jedini je način da se konačno prevladati kriza i krene putem održivog ekonomskog razvoja „.
Mene ova priča lično ne dotiče. Ali, zapanjen sam zbog toga što ni Britanija, ni Evropa, ni Sjedinjene Države nisu naučile lekciju. Zaključio sam da je cela struktura neoliberalne ideje prevara.
Zahtevi ultrabogatih su presvučeni u sofisticiranu ekonomsku teoriju i provođeni su bez obzira na ishod. Uz to, potpuni neuspeh ovog globalnog eksperimenta ne predstavlja prepreku da se on ponavlja. To nema nikakve veze sa ekonomijom. Jedino s čim to ima veze je – moć.
A Hrvatska? Duplo više mulijunaša nego pre 10 godina!
U proteklih šest godina od kada ekonomska kriza trese Hrvatsku broj ljudi čije bogatstvo prelazi 167 miliona povećao se i trenutno ih ima 250. Oni raspolažu sa 41 milijardom kuna. Pre deset godina u Hrvatskoj ih je bilo 128, a prema procenama do 2023. godine trebalo bi ih biti 293.
Rezultati su to izveštaja „The Vealth Report 2014“ koje je objavila konsultantska kuća za pitanja imovine sa sedištem u Londonu, Knight Frank. U imovinu multimilionera Knight Frank ubraja kuće za stanovanje, nekretnine, akcije i druge vrednosne papire, umetničke kolekcije, zlato, jahte, vino, satove i ostale predmete putem kojih najbogatiji nastoje sačuvati i uvećati imetak, piše Glas Slavonije.
S druge strane sve je više siromašnih radnika. Hrvatska je, prema istraživanju Evropske komisije najsiromašnija u EU uz Bugarsku i Grčku. Na 1000 građana siromašno je njih čak 209. Petina od 800 hiljada mladih u Hrvatskoj u povećanom je riziku od siromaštva, njih je, dakle, oko 150.000. Čak 85 hiljada radnika koji su zaposleni su siromašni jer mesecima ne primaju platu, a siromašnim se smatraju samci koji mesečno raspolažu sa manje od 2100 kuna, ili na primer bračni par sa dvoje dece čiji je mesečni budžet manji od 4221 kune.
Zavod za zapošljavanje trenutno broji oko 296 hiljada ljudi, no krajem rujna ta će se brojka povećati nakon što završe sezonski poslovi.
U Hrvatskoj je sve više siromašne dece. Njihov broj se u zadnje dve godine povećao za deset posto i trenutno ih je u Hrvatskoj oko 45 hiljada.
U Hrvatskoj je siromašno 26 posto osoba starijih od 65 godina, 17% osoba u dobi od 17. do 54. godine, 42% jednočlanih domaćinstava u kojoj živi žena 41%, domaćinstava u kojima živi samac stariji od 65 godina, 40% domaćinstva u kojima živi samohrani roditelj i dete, 15% domaćinstava u kojima žive 2 roditelja i dete.
Pogledajte video:
(Vestinet.rs)
