OPASNOST VEĆA OD NUKLEARNOG ORUŽJA: NAUKA NERASKIDIVO POVEZANA SA UBIJANJEM

Da li će u budućnosti tela biti sahranjivana ili eksploatisana od strane industrijskih koncerna zato što sadrže mnogo korisnih supstanci?

Setimo se Čaplinovih „Modernih vremena“. Čovek je postavljen pred pokretnu traku sa zadatkom da izvodi mehaničke pokrete ne sagledavši izgled finalnog proizvoda.

Ova scena podseća na vreme uznapredovale tehnologije: na pokretnoj traci rade usko specijalizovani naučni timovi, angažovani u industriji planetarnog inženjeringa, opslužujući finansijere, bankare i berzanske spekulante, bez tereta savesti i odgovornosti. Zadaci su sve komplikovaniji, traka se pokreće sve brže i više niko ne zna šta je konačni cilj, ni kome služi finalni proizvod.

I tako se nađosmo pred sintetičkom biologijom: kombinacijom robotike i nanotehnologije sa veštačkom inteligencijom, a blagodeti će osetiti oni srećnici koji prežive holokaust – zlatna milijarda.

OPASNOST VEĆA OD NUKLEARNOG ORUŽJA

Austrijski biohemičar Ervin Čagraf (1905 – 2002) otac genetičkog inženjeringa i jedan od retkih naučnika „opterećenih“ savešću i odgovornošću, osetio je potrebu da u poslednjem obraćanju javnosti upozori na posledice sve bahatijeg poigravanja sa genima, izrazivši kajanje što je davne 1950. doprineo otvaranju Pandorine kutije nove naučne oblasti.

Čagraf je akademsku karijeru započeo na Berlinskom univerzitetu 1930, da bi ubrzo postao žrtva Hitlerove politike „rasne“ diferencijacije, započete isključivanjem Jevreja sa univerziteta. To ga je nagnalo da 1940. napusti Nemačku, ali američki konzul (simpatizer nacista) njegovoj majci je uskratio vizu. Završila je u paklu Treblinke.

„Nikad se nisam osećao kao Jevrejin, bio sam nemački građanin, ateista i kosmopolita – Hitler je od mene napravio Jevrejina.“ Postao je žrtva genetičkog inženjeringa duše. Iskustvo sa eugenikom učinilo ga je posebno osetljivim na zloupotrebe ove „naučne discipline“, s obzirom na potpuni izostanak kontrole nad naručiocima, donatorima i menadžerima uključenim u posleratne naučne projekte, poverene dr Mengeleu i njegovim šegrtima.

Čagraf je 1950. pronašao ključ za određivanje strukture DNK, što je označilo prekretnicu u nauci o genima, a Čagrafova pravila su predstavljala temelj nove nauke. Svoja otkrića  je besplatno ustupio mlađim kolegama, Džejmsu Vatsonu i Fransisu Kriku, nadajući se da će razvoj ove tehnologije doneti blagodeti čovečanstvu.

Kada  je shvatio kako sistem funkcioniše, oglasio se u javnosti upozorenjem: „Razvoj tehnologije genetičkog inženjeringa predstavlja veću opasnost od razvitka nuklearnog oružja.“ Uvođenje etike u nauku ga je diskvalifikovalo za dobijanje Nobelove nagrade – dobili su je Vatson i Krik – prisvojivši  njegova otkrića.

 

MANIPULACIJA GENIMA Utemeljitelj nauke o genetičkom inženjeringu je, kao i Nikola Tesla, prekasno shvatio da ljudi nisu dorasli otkrićima vezanim za gene. Kada je primetio da su počeli da se ponašaju kao zločinci, uzviknuo je: „Zaustavite ih. Manipulišući genima, oni pripremaju novi Aušvic.“ Iako mu je napad na naučnike doneo samo probleme, kritički se osvrnuo i na lekare: „Američki lekari su se pretvorili u sluge kozmetičke industrije. Kad ženama naprave novo lice i grudi, sledi veštački produžetak ovulacije, ako je moguće do stote. Najstrašnije je što će, posle dekodiranja genoma, pokušati da stvore novi život. Oni su vremenom, odlažući starenje, i samu smrt pretvorili u bolest i sramotu. Zapadni čovek je izgubio dostojanstvo i umetnost umiranja; buduće generacije će nas zbog ovog zločina proklinjati… “

Čagraf je najveću opasnost video u činjenici da seriju eksperimenata izvode timovi, umesto jednog mozga „koji bi u odsudnom trenutku zastao i zapitao se: ¸Gde to vodi?‘ “

Posle Hirošime počinje da shvata da je nauka neraskidivo povezana sa ubijanjem. Svestan izgona etike iz nauke, on upozorava na posledice neodgovornog ponašanja naučnika, nesposobnih da kontrolišu proces i da predvide posledice, a pritom su uvereni da su bolji od Boga. On im uzvraća braneći život: „Sve genetičke manipulacije uvođenja gena u genom i sve intervencije sa genetičkim materijalom živih organizama ili sa hranom predstavljaju veću opasnost od eksperimenata sa cepanjem atomskog jezgra. Jednom pušteni u prirodu, ne mogu se više vratiti.“

SLOGAN O VEČITOJ MLADOSTI

U plejadi šarlatana, „talibana modernosti“, našao se i kradljivac Džejms Votson. Užasnut Votsonovom opsednutošću genima, Čagraf skreće pažnju na njegovu izjavu: „Nekada smo verovali da je naša sudbina zapisana u zvezdama, sad znamo da je u genima.“ Među hitlerjugend naučnicima istakao se i nemački biolog Hubert Markl, poznat po izjavi „Došlo je vreme da se ljudsko biće razvije preko svojih granica da bi bilo u potpunosti čovek. Ono će osvojiti svoje dostojanstvo samo kad se oslobodi sudbine ograničenja prirodom“.

Za razliku od fanatika modernosti u nauci, Čagrafu nikad nije padalo na pamet da „popravlja“ prirodu: „Smatram da je maksimalna dozvoljena intervencija čoveka u pokušaju da se odbrani od prirode – otkriće kišobrana. A danas, istraživački instituti dobijaju milijarde dolara da ukinu kišu. Gubitak poštovanja prema prirodi surovo će nam se osvetiti.

“Pred kraj života Čagraf je čitao Montenjeve „Eseje“, nastale 1580–1588, i ostao zapanjen činjenicom da se, u međuvremenu, u ljudskoj prirodi ništa nije promenilo. „Umesto da prihvate starost, bolest i smrt kao prirodne pratioce života, ljudi veruju marketinškim sloganima o večitoj mladosti. Ljudska sudbina ne može biti poražena od strane lekara, uz pomoć skalpela i lekova.

Moja žena je umrla od Parkinsonove bolesti, ali ja nikad ne bih dozvolio da je neko leči uz pomoć matičnih ćelija nekog preminulog bolesnika. A oni to rade, zaboravljajući da je svaka euforična, medijski propraćena pobeda nad prirodom kupljena porazom na drugoj strani. Nakon ‚uspešnog‘ lečenja, javnosti je nedostupna informacija šta se kasnije dogodilo s pacijentom da bi se utvrdilo ko je pobedio.“

Ovaj naučnik je u jednakoj meri skeptičan prema „uspesima“ vezanim za genetički inženjering. „Napravljeno je previše buke ni oko čega: zagrebena je samo površina… budućnost će otkriti zablude entuzijasta ubeđenih da su geni jedini alat kojim se priroda služi da održi život a gene, kroz nekoliko godina, niko više neće spominjati.“

 

MORAL NA LASTIŠ

Posmatrajući kako se proroci iz genetičkog kružoka nadmeću u dovitljivosti i proriču čak i sudbinu nerođenih beba, Čagraf poredi njihova predviđanja sa Pitijinim proročanstvima iz Delfa, samo što su proroci, astrolozi i šamani jeftiniji. Zabrinut zbog trenda na američkim univerzitetima da se na osnovu proročkih sposobnosti genetičara onemogućava upis studentima sa „lošim“ genima, on zaključuje da nam je „novac postao sudbina“.

Za ovog naučnika je pitanje patenata na gene i ljudski život ključno pitanje opstanka naše civilizacije. On se pita šta bi se danas desilo sa brojnim otkrićima vezanim za osnovne zakone fizike i astronomije i da li bi Njutn, da je danas među nama, tražio da mu plaćamo patentno pravo za to što hodamo uspravno? „‚Napredak‘ je praćen moralom na lastiš…

Takvih tipova nije bilo ranije u nauci.“ On upozorava da iza naučnih talibana stoje političari profila Gerharda Šredera, promotora „progresa“; Šreder je izjavio da je promocija genetičkog inženjeringa njegova „moralna obaveza“.

„Taj put vodi u molekularni Aušvic“,  uzvikuje Čagraf , potresen buđenjem nacističkih fiks-ideja u nauci i bezrezervnim saučestvovanjem naučnika spremnih na pakt sa đavolom: „Oni će uskoro ukinuti oplođavanje i rađanje. Internet roditelji će dobijati decu preko interneta, a naučnici će im izmiksati gene kao koktel – ali to više neće biti ljudi.

Duša ne može da se klonira… Živimo u vremenu nasilja nauke nad životom, uz zloupotrebu jezika, prirodnih nauka, nade… Doći ćemo u fazu kad tela više neće biti sahranjivana, već eksploatisana od strane industrijskih koncerna, zato što sadrže mnogo korisnih supstanci. Čovečanstvu je došao kraj!“

Pa ipak, Čagraf nam je nakon zabrinjavajuće dijagnoze za svet u kojem živimo, dao i malo nade, dozvolivši mogućnost da iz toga izađemo: „Današnja nauka, naročito biologija, pokazuje sve simptome propasti Zapada. Siguran sam da će se jednog dana pojaviti genije sa spasonosnim rešenjem, ali za njega moramo stvoriti uslove i razviti mehanizme za prepoznavanje. Taj genije sigurno neće gledati TV, ni biti zavisnik od mobilnog telefona, a s njim će biti oduvani i svi ti lažni autoriteti. Njihov sramni naum o stvaranju i multipliciranju će ljudi u budućnosti odbaciti kao varvarizam XX veka.“

 Mara Knežević Kern

(Pečat)