„NAROD KOJI NEMA SVOJU ZEMLJU NE MOŽE SE NAZVATI NARODOM- Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, imrtvi će ti istinu kazati..“- STEFAN NEMANJA

„Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.

Narod čini zemlja, čedo moje milo.

Narod nije jato ptica ni stado koje se seli s juga na sjever i sa sjevera na jug, pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.

Ljudske horde koje se još uvijek tako kreću kroz prostranstva nisu narod. One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposjednu polja i šume, rijeke i jezera, mora i obale.

Nikada se ne odvajajte od zemlje i nikada ne odvajajte zemlju.

Okupite sve naše zemlje i okupite se svi u zemlji.

Ne otkidajte se od zemlje i ne otkidajte zemlju ni sebi ni drugome.

Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj živi. Ona nas uvijek iznova rađa i hrani. Zemlja je vječna rodilja naroda.

Čuvajte je i ljubite, čedo moje. Ljubite joj ne samo polja i planine, i rijeke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu. Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi što može da stane na dlan sva zemlja. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku,  jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.

(Zaveštanja Stefana Nemanje)

Piše, Nenad Blagojević

Da li znate period istorije duži od 30 god. a da u njemu Srbi nisu bili na neki način stradalni? Vekovima nas progone, ubijaju na najsvirepiji način, siluju,  otimaju, vade organe i prodaju, oduzimaju teritorije, prekrštavaju, zabranjuju nam veru, guraju tuđe i strane ideologije, izmišljaju nove nacije (bošnjake, crnogorce, makedonce, hrvate …) koji sem novog imena nemaju ništa drugo jer su im imena i prezimena srpska, jer pišu, čitaju i govore srpski,  jer su im preci srbi pravoslavne veroispovesti, jer su im najznamenitije ličnosti kojima se diče Srbi …

Žele da ne vidimo, da ne razmišljamo, svaka sloboda misli je zabranjena, nameštaju nam zločine,  menjaju nam istoriju, poništavaju nam svest. Bombarduju nas po ne znam koji put, naravno za naše dobro, umanjuju naše žrtve a žrtve naših zveri proporcionalno uvećavaju i prave nevinima. A onda nastupa ono „najlepše„, kad završe sa otvorenom rafalnom paljbom, sa genocidom nad ljudskim razumom, kad nam zatvore bilo kakvu mogućnost za manevar spasa, stavljaju nas u ruke političkog ološa i šljama koji nam nametnu.

To je istina vremena u kome živimo, deluje bezizlazno, izgledamo bespomoćno, ali to može da pomisli samo onaj ko ne poznaje srpsku dušu, samo onaj ko ne zna da je Srbin najžilaviji kad ga dovedeš do poslednje linije odbrane, jer se onda u njemu ponovo budi duh predaka, u njegovim žilama se javlja krv usnulih starina.

Tada nema nazad, nema više saginjanja, ponižavanja,  propadanja, jer to ne dozvoljavaju probuđeni geni velikana, vojskovođa, generala, pisaca, rodoljuba i onog najvažnijeg, svetosavaca.  Jave se sećanje na kosti predaka koji počivaju na Kosovu, Kajmačalanu, Drini, Kumanovu, Albaniji, Krfu, Solunu, Ceru, Marici, Mojkovcu, Velbuždu, Kolubari …  A onda Srbin zna da mora da ispuni zavet, zavet kosovskih junaka, zavet cara Lazara, zavet Svetom Savi.

Davno je Jovan Dučić rekao i napisao „verujem u Boga i u Srpstvo„. A to je rekao jer Srpstva nema bez Boga, a ono što nam se događa, događa nam se jer su nam vođe ljudi koji veruju samo u materijalno. Moram da priznam da oni imaju neku čudnu hrabrost, jer ja nikad ne bih mogao i imao hrabrosti da zbog par lažnih trenutaka slave svoje pokolenje stavim na stub srama i prokletstva, ali oni valjda u tom strašnom zanosu slave pomisle da su kraljevi pa se poistovete, ali kao i uvek sa pogrešnim. Aovi naši su se poistovetili sa Lujem XV(1710 – 1774) kraljem francuske pa i oni kao i on kažu  „posle mene potop„.

Ako neko i sumnja ili razmišlja šta je ispravno činiti, ima jednostavan odgovor. Neka pomisli šta bi mu rekao i posavetovao onaj koji ga najviše voli. A ko je osoba koja te najviše voli?  Pa majka.  Niko ne voli kao majka. Niko ne želi bolje, nego majka svome čedu. A istorija je zapisala šta kažu srpke majke. U nama treba uvek da odzvanjaju reči majke Jevrosime:

„Marko sine jedini u majke!

Ne bila ti moja rana kleta,

nemoj sine izgubiti duše,

bolje ti je izgubiti glavu,

nego svoju ogrešiti dušu“.

 

Kada ovako govori srpska majka ko se sme odreći Srpske zemlje, ko se sme odreći Kosova, ko sme da stavi na svoja pokolenja večni krst prokletstva i Judin beleg. Srbin mora da zna da neko može da otme, ali ono što je oteto biće i vraćeno. Ali Srbin nema prava da se odrekne. Momenat kada čovek shvati „da se čast ne može oduzeti, čast se može samo izgubiti“ je poslednja linija odbrane, a evo šta o tome opet kaže onaj koji vas najviše voli, majka.

Majka Ivana na odru P.P.Njegoša kaže:

„Braćo Njeguši sokolovi, brđani. Nije to lijepo što činite, što plačete i kukate za Vladikom. Nije se on rodio za kukanje niti se rodio za plakanje. Radio je o dobru imena našeg i srpskog, zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati.

Ja sam bila i sada sam najsretnija srpska majka, kada mi je Bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine, koji si bio najlepši među najlepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ja vaistinu Božju, nikad neću za tobom zaplakati, jer kad bih to učinjela ja ne bih bila tvoja prava majka. Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine materinska rana, prosto ti srpsko mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lepog uzeo …„.

Mali su ljudi koji ne slušaju svoje pretke, koji se ne vode zavetima svoga roda, koji majku ne ostavljaju ponosnu. Oni kratko traju, jer i sam život je kratak. Ali ostavljaju nešto veliko. Ostavljaju veliku sramotu, ostavljaju najteži krst srama svojim potomcima.

Ne dozvolite da vas zavara lažna slika njihovog života, ne dovodite sebe u sumnju šta je ispravno,  živite časno, biće te ispunjeni. Razmislite o rečima Dalaj Lame, koji je na pitanje šta ga je najviše iznenadilo o čovečanstvu, odgovorio:

„Čovek! Jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac, tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikad neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno ni živeo„.

U ovoj poslednjoj rečenici je sadržan njihov život. Oni nikada nisu stvarno ni živeli. Zato nemojte nikad sumnjati u ispravnost časnog života, ne smete proći ovaj život tako kao da niste živeli. Jer se čovek ni u grobu ne može sakriti od svoje istine, a da je to nepobitno pročitaću vam još jedan deo zaveštanja velikog župana srpskog Stefana Nemanje:

„Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.

Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.

A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.

Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.

Ni njivu ne čini jedna ljetina, pa ni narod ne čini jedan naraštaj.

Livadu ne čini jedan otkos, niti može uništiti jedna kosidba.  Što je za livadu jedan otkos, to je za narod jedna bitka ili morija.

Narod niče u talasima i pada u otkosima smrti kao trava, ali opet prorasta sve gušće zemlju i buja u novim naraštajima.

Zapamti, čedo moje, naša groblja su najsvjetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine.

Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, imrtvi će ti istinu kazati„ …

(Fakti)