OVO SE KRIJE OD SRBA! TAJNA BEČKA DOKUMENTA OTKRILA: Austrougarska stvorila Albance kao naciju kako bi eliminisala težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja!

Albanci nikada nisu postojali kao jedinstveni narod, već ih je narodom inacijom učinio austrougarski dvor, ujedinio različita plemena, sačinio jedan jezik i sve to potpomogao novcem kako bi, pre svega, smanjili srpski uticaj i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću Austrougara.

Na duže staze, cilj ovog „projekta“ je bio da se u ovom delu Evrope koji izlazi na Mediteran smanji i uticaj Rusije.

Ova tvrdnja izazvala je velike polemike i interesovanje naučnih krugova u Evropi, a iznesena je u doktoratu nedavno peminule bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011). Rad pod nazivom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896-1908)“ zasnovan je na proučenim dokumentima Carskog arhiva u Beču od kojh su mnogi u to vreme bili najstrože čuvana tajna.

Toleva je tokom istraživanja i potrage za dokumentima o međuetničkim odnosima u Otomanskoj imperiji, u carskom arhivu u Beču našla dokumente u vezi tajnih sastanaka na austrougarskom dvoru održanih 1896. na kojima je dogovoreno stvaranje kompaktne albanske nacije.

Po bugarskoj istoričarki, memorandum o četiri sastanka koja su održana pokazuje da krajem devetnaestog veka albanska nacija još nije postojala i da će Beč učiniti konkretne napore da je izgradi, homogenizuje stanovništvo, promoviše jedinstvo između katoličkih i muslimanskih klanova, pomogne novinarstvo i obrazovanje naroda, izdavaštvo nacionalističkih publikacija, stvaranje jednog unificiranog književnog jezika, i tako dalje.

Motivi Austrougarske imperije su vrlo jasni: da kratkoročno ublaži pritisak Srbije i Crne Gore, a dugoročno Rusije.

Doktorat Toleve objavljen je na španskom jeziku po nazivom „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“ i ona u faktografski bogatom naučnom delu podeljenom u deset poglavlja objašnjava svoje viđenje nastanka i razvoja albanske nacije na prelasku iz 19. u 20. vek.

Bugarska izdavačka kuća Siela posthumno je objavila njen rad i na bugarskom jeziku, a u decembru 2013. objavljen je i nemački prevod ovog rada pod nazivom „Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.

Treba reći da je svoje ime u bugarskoj istoriografiji Teodora Toleva izgradila time što je bila vredan istraživač, profesionalno visokih standarda, vanserijski poliglota (govorila je španski, portugalski, francuski, italijanski, ruski, engleski, nemački).

Osim toga, skrenula je pažnju još 2006. kapitalnim radom „Spoljna politika Tjule Andrašija i makedonsko pitanje“, a uskoro se očekuje posthumno objavljivanje njene treće knjige „Genocid i sudbina Jermena 1905“.

Osnovna teza Toleve je da je Beč učinio sve da ujedini različita i zavađena albanska plemena i klanove, koja u drugoj polovini 19. veka, po Tolevoj, nisu imala razvijenu nacionalnu svest, već su bila rascepkana, te da je bečka diplomatija aktivno pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja.

Motivi Austrougarske za to su sprečavanje širenja uticaja konkurentske Srbije i Italije, a indirektno, preko sprečavanja Srba, to je bilo i sprečavanje širenja Rusa ka Mediteranu.

Toleva 1999. godine prvi put ulazi u Bečki imperijalni arhiv kako bi prikupila podatke iz arhivske dokumentacije o makedonskom pitanju. Tragajući za dokumentima o tome, jednoga dana sasvim slučajno u jednoj od fioka arhiva otkriva nikad objavljeni memorandum o četiri tajne konferencije održane na Bečkom dvoru 1896. godine, a povodom planiranja za stvaranje tada nepostojeće albanske nacije.

Inače, ti sastanci se pominju i u dokumentu „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ iz 1971, što navodi i Toleva u fusnoti na 28. strani bugarskog izdanja.

Polazna tačka njenog istraživanja je 1896. kada se Beč odlučuje za aktivnije delovanje na prostoru južnog Jadrana, a završna tačka 1908, kada Mladoturski pokret preuzima vlast, čime se menja dotadašnji kontekst za delovanje Austrougarske prema otomanskom nasleđu.

Prvo poglavlje pod nazivom „Organizacija spoljne politike“ odnosi se na objašnjenje spoljnje politike Austrougarske. Toleva objašnjava: „Svrha ovog poglavlja je da pokaže tu tradiciju u spoljnjoj politici Imperije, i njene organizacije rada tajne konferencije u smislu realnog upravljanja“.

Ona objašnjava strukturu, funkcije i prerogative ministra spoljnjih poslova. Prema austrijskim istraživačima, Ministarstvo za spoljnje poslove do sada nikad nije izučavano. Toleva navodi dva razloga. Prvi je da Ministarstvo počinje da predstavlja istraživački interes sasvim odskora u potrazi odgovornosti za ultimatum koji vodi do izbijanja Prvog svetskog rata, a kada su shvaćeni fakti da je Ministarstvo radilo u korist sopstvenih ciljeva i po svojim sopstvenim mehanizmima. A drugi je specifičnost samog Ministarstva.

„Prema Helmutu Rimpleru, još ne postoji nijedna studija koja otkriva suštinu Ministarstva spoljnjih poslova kao institucije, odnosno koja je direktna veza između njegove organizacije i njegovih aktivnosti“, naglašava Toleva.

Drugo poglavlje je posebno značajno, a zove se „Plan o Albaniji ili bečka racionalnost ili iracionalnost“, u kome Toleva eksplicitno piše da je suzbijanje uticaja Srbije jedan od racionalnih elemenata Memoranduma kojim su obuhvaćene četiri tajne konferencije, ali da je bilo iracionalno upustiti se u projekat izgradnje nacije, jer je to težak zadatak, u suprotnosti sa vojnim načinom mišljenja.

Treće poglavlje „Prihvatanje plana – diplomatski rizici i dugoročna predviđanja“ govori o neslaganju s planom predstavnika austrijskog generalštaba ili pojedinih diplomata, kojima je jasno da takav plan krši i određene međunarodne norme. Međutim, plan je prihvaćen i pored glasova protiv.

Četvrto poglavlje pod nazivom „Inicijative Beča pred Osmanskom imperijom ili brige jednog naroda između dve imperije“ govori se o konkretnom zauzimanjuaustrougarskih konzula za zavađena albanska plemena pred turskim vlastima, jer ni Porta nije imala visoko mišljenje o razbojništvima i klanovima podno Prokletija.

Tajni protokol sa sastanka na austrougarskom dvoru novembra 1896.

Peto poglavlje „Putovanja austrougarskih konzula kroz albanomuslimansko društvo ili početak jedne romantične konspiracije“, govori o uspostavljanju veza austrougarskih konzula sa vođama albanskih muslimanskih plemena.

U šestom poglavlju Toleva govori o „zaštiti veroispovedanja“. Razrađuje se takozvani Kulturprotectorat.

U sedmom poglavlju tema je albanski jezik, koji se do tada pisao na dvadesetak različitih načina (grčkim, latinskim i arapskim slovima), ali se od 1908. standardizuje, u čemu glavnu ulogu ima generalni konzul Austrougarske.

Osmo poglavlje bavi se školstvom, a deveto je naslovljeno“Štampa ili kako Beč počinje da piše na albanskom“. Toleva naglašava da se štampaju različiti materijali neobično visokog nivoa izrade s ciljem da razviju nacionalna osećanja kod Albanaca u skladu sa zaključcima Memoranduma tajnih konferencija iz 1896. Uglavnom je reč o kalendarima, gramatikama, istorijskim knjigama. Vrše se mnogobrojne obrazovne inicijative.

U desetom poglavlju, Toleva rasvetljava ulogu rimokatoličkog monsinjora Prima Dođija, koji je imao plan stvaranja severnoalbanske kneževine, gde bi glavnu ulogu imalo pleme Mirdita. Takođe, Toleva je priložila i čitav niz dosad neobjavljenih dokumenata, koji potkrepljuju njenu tezu da je albanska nacionalna renesansa zapravo krenula iz geopolitičkih motiva „Ka und Ka monarhije“.

Ona navodi postojanje albanskih komiteta i u Bukureštu i u Sofiji, a posebno se osvrće na stvaranje albanskih škola u Italiji i italijanskih u Albaniji. Interesantno je i spominjanje Rumuna Alberta Đike, koji sebe smatra potomkom Skenderbega, koji aktivno lobira za albansku stvar.

U zaključku knjige Toleva navodi i druge geopolitičke okolnosti. Na primer, kaže da Nemačka ne uzima učešće u ovim austrijskim akcijama, ali je naklonjena Albancima (iz svojih geopolitičkih razloga), dok red Bektašija podržava Mladotursku revoluciju.

Englezi čuvaju neutralnost, ali gledaju i blagonaklono na razvoj albanskog nacionalizma. Sve to, kao i jačanje suseda, uticalo je na konkretne akcije i obim pomoći Austrougara albanskim plemenima. Mentalitet samih plemena nije išao na ruku austrougarskim planovima, ali je za realizaciju ovih planova ključna bila izolacija Rusije u tom periodu.

(Kurir / Geopolitika)