Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Šestog marta 2016. godine u Sankt Peterburgu je održan Okrugli sto: „Ruska Pravoslavna Crkva i Havanska deklaracija – pobeda ili poraz?“ Na skupu je učestvovalo više od 400 ljudi, koji su doputovali iz Moldavije, Ukrajine, Moskve, Jekaterinburga, sa Kamčatke i drugih krajeva Rusije.
Svi izlagači i okupljeni na Okruglom stolu bili su jednodušni u stavu: za Rusku Pravoslavnu Crkvu je neprihvatljiva jeres papizma i ekumenizma. Od arhijereja je neophodno tražiti stajanje u istini, priznavanje pogreški i poništavanje zajedničke deklaracije patrijarha Kirila i rimskog pape, proglašavanje ekumenizma za svejeres i odricanje od lažnih odluka Arhijerejskog sabora, održanog od 2.-3. februara 2016. godine, koji je priznao ekumenizam za normu hrišćanskog života.
Otvarajući okrugli sto, sveštenik Aleksej Moroz je podvukao da su se tu okupili pravoslavni ljudi da u miru i s ljubavlju, skupa, saborno, u duhu ljubavi, u duhu mira i pravde usvoje odluku po veoma složenom pitanju.
Na skupu je prva govorila Olga Četverikova, koja je pročitala referat na temu „Misija Vatikana u savremenom svetu (mehanizam i tehnologije stvaranja jedne svetske religije“). Ona je skrenula pažnju na pitanje o kome se u Rusiji nerado govori: zašto je jezuiti Franji bio potreban Havanski susret i kakvu opasnost on predstavlja za bezbednost Rusije. Četverikova je podsetila da je papa Franjo poglavar teokratske države Vatikan, koja ima najbolje specijalne službe, koje tesno sarađuju sa zapadnim obaveštajnim zajednicama, i da ordenske strukture Vatikana (jezuiti, Opus Dei) deluju još efikasnije.
Misija Vatikana je stvaranje jedne svetske sinkretističke religije, kao duhovne osnove sistema globalne vladavine koji se gradi, i apsorpcija Ruske Pravoslavne Crkve sa njene strane. Za taj cilj se koristi jezuitska tehnologija „meke sile“. Jezuiti su specijalisti za infiltraciju u svaku religijsku i kulturnu sredinu, u različite državne strukture. Oni neprimetno menjaju sistem vrednosti i verovanja naroda prema kojima vrše svoju idejnu ekspanziju. U tom smislu, susret u Havani može se posmatrati kao dobro izvedena operacija jezuitskog reda, čiji je cilj ne samo legitimizacija jeretika-rimokatolika u očima pravoslavnih i aktivizacija rimokatoličkih organizacija, već i, što je najvažnije, unošenje smutnje u RPC i podela ruskog naroda po ukrajinskom modelu.
Kao rezultat toga, oni koji se bore za čistotu pravoslavne Vere, i ne prihvataju ujedinjenje s papistima, – bivaju okrivljeni za raskol, iako raskol zapravo provociraju oni koji u našu Crkvu uvode jeres ekumenizma i papizma. To su čisto jezuitske tehnologije koje se sada ne primenjuju spolja, već iznutra, a koje su usmerene na destabilizaciju situacije unutar crkvenog naroda u uslovima usložnjavanja socijalne situacije i aktivizacije inostranih agentura uoči izbora u Rusiji. Provocirana smutnja može se prevladati samo saborno, što pitanje saziva Pomesnog sabora čini krajnje aktuelnim.
Sledeći govornik bio je sveštenik Aleksej Moroz, koji je naglasio da su okupljeni motivisani samo jednom željom – da se očuva jedinstvo Ruske Crkve i vernost svetootačkom predanju. Danas sve one koji nisu saglasni s jeresju papizma i ekumenizma, pokušavaju da žigošu kao raskolnike. No, mi smo članovi one Crkve koja se drži nepromenljivih ortodoksnih dogmata. Mi ne prihvatamo njihova nova jeretička učenja i ne želimo da se naša Crkva pretvori crkveno-birokratsku organizaciju sličnu rimokatoličkoj – bez duha, bez vere i bez sile. Raskolnik – to je onaj ko u učenje naše Crkve unosi novotarije i ko veru latina – koje su svi naši Sveti Oci nazivali jereticima – priznaje za ispravnu. Dužni smo da sačuvamo našu Crkvu i mi ostajemo u njoj, čuvajući mir i spokojstvo, ma kakve nam etikete prilepljivali.
Drugo pitanje, kome je otac Aleksej posvetio pažnju, sastojalo se u sledećem: kako se dogodilo to da patrijarh Kiril od Arhijerejskog sabora sakrije da se priprema susret sa papom rimskim, koji se održao bez saborske odluke, tajno i na njegovu ličnu inicijativu. Kako se dogodio takav nedopustivi korak i postalo moguće potvrđivanje svejeresi ekumenizma na Arhijerejskom saboru? Kako se mogla dogoditi Havanska unija? To je posledica dugog i pedantnog rada koji je tekao unutar RPC.
Ranije je u našoj Crkvi postojala realna ljubav između arhipastira, pastira i pastve, a sada cveta simfonija, birokratizacija, uništavanje sabornosti, gde parohija nema nikakva moralna i juridička prava.
Unutar naše Crkve faktički deluje primat pape rimskog, što se i projavilo na Arhijerejskom saboru. U RPC sveštenici su apsolutno obespravljeni. U poslednje vreme bilo je sazdano čitavo zdanje crkveno-birokratskog aparata po ugledu na papski red, u kome se zacario činovnički i farisejski duh. I danas se mladi seminaristi vaspitavaju po rimokatoličkim šablonima, u duhu ekumenističkog modernizma.
U zaključku svog istupanja otac Aleksej je još jedanput naglasio da su procesi koji se odvijaju u Ruskoj Crkvi katastrofalni i da ćemo, ako oćutimo i projavimo konformizam, izdati našu Crkvu – Crkvu naših Svetih Otaca i Novomučenika – a neka se to ne dogodi!
U referatu poznatog publiciste i glavnog urednika sajta „Amin“, Vladimira Semenka, glavna pažnja je posvećena temi koja prethodno nije bila razmatrana, a tiče se poštovanja ustava RPC. Čelnik svake organizacije deluje u skladu sa ustavom te organizacije. U ustavu RPC je rečeno da Arhijerejski sabor definiše prirodu odnosa sa inoslavnim konfesijama. Dakle, u ovom slučaju je ispoljen voluntarizam i čelnik organizacije je prekršio ustav organizacije. To bi trebalo da razmotri Arhijerejski sabor, no s obzirom da se on ne saziva, neophodno ga je na to podstaći, ostajući strogo u okvirima kanonskih pravila, ne stvarajući nikakav raskol, i zahtevati da se realizuju oni principi koji su utvrđeni ustavom.
Što se tiče samog susreta, Semenko je primetio da nikakvi politički ciljevi nisu postignuti, pošto deklaracija ne može zaustaviti ISIL niti spasiti hrišćane na Bliskom Istoku. A u Ukrajini postoje milioni pravoslavnih koje unijati tlače. No, posle susreta, zahtevi unijatima, koji nastavljaju da uzurpiraju naše hramove, su povučeni. Jasno je da su ciljevi susreta – samo izgovori. Identično kao što je to i zaštita tradicionalnih vrednosti, pošto upravo sam rimski papa ohrabruje polne izopačenike. Semenko je takođe podsetio na veze Vatikana sa zapadnim tajnim strukturama, i tokom rata i u našem vremenu. O tome svedoče događaji u Ukrajini, gde se unijati potčinjavaju papi, a nama predlažu da se skupa sa papom borimo protiv onih koje on podržava.
Semenko se dalje zadržao na ličnosti Nikodima Rotova, čiji je rad položen u temelje savremene ekumenističke politike i bio povezan s pokušajima sekularnih vlasti da uđu u Evropu. Međutim, Nikodim je ovo počeo da čini ranije nego sekularne vlasti. Upravo je on izložio stav da je Hristos faktom svoga ovaploćenja prihvatio u svoje telo sav ljudski rod, što je predstavljalo revoluciju u učenju i nije bilo prosto jeres, već je prevazilazilo granice hrišćanskog bogoslovlja. Ova pozicija ruši granice Crkve, potvrđuje stremljenje ka svejedinstvu i leži u osnovi savremene ekumenističke politike.
Semenko je u zaključku izneo malo poznatu činjenicu, da su, uoči susreta u Havani, najautoritetniji starci Sveto-Trojicke Sergijeve Lavre bili izolovani od mirjana.
Na prvom mestu danas je najvažnije suprotstaviti se provokatorima, koji će nastojati da revnitelje uvedu u raskol. Drugo, neophodno je uvećavati naš informacioni i javni otpor, sledeći blagoslove koje nam daju naši duhovnici i atonski starci. Ako se, sledujući ocu Alekseju, pokretu priključe i drugi klirici, to će odigrati odlučujuću ulogu. Mi smo verujući ljudi, i verujemo da postoji Promisao Božiji i da Gospod promišlja o Svojoj Crkvi.
Reč je zatim uzeo doktor istorijskih nauka, profesor Sanktpeterburškog državnog univerziteta I. Frojanov. On je govorio o udaru ekumenizma na RPC, zadržavajući se na njegovoj suštini, naglasivši da ekumenizam nije čisto religijski, već i politički pokret. Ekumenizam je moguće definisati kao idejni trend, religijski po formi i politički po sadržaju. Njegova politička priroda definisana je njegovom povezanošću s teorijom i praksom izgradnje novog svetskog poretka. Reč je o stvaranju jedinstvene svetske civilizacije, lišene nacionalnih država i nacionalnih granica. To jest, radi se o stvaranju takvog društva, koje će, po rečima Dostojevskog, sa jedne strane imati „jedno stado“, a sa druge strane – izabranu vrhušku.
Ova ideja je prilično stara i proizašla je iz masonskih krugova. Mason Adam Vajshaupt je pisao da je sa pojavom naroda i nacija svet prestao da bude velika porodica, pa je potrebno uništiti nacionalizam i nacionalne države, stvoriti svetsku vladu, što će za rezultat imati formiranje jedne ljudske rase, kojom će upravljati izabrani ljudi./…/ Posledica uvođenja ekumenizma u život Ruske Pravoslavne Crkve biće kvarenje pravoslavne Vere, a kao rezultat toga – slabljenje i Crkve i Vere. Ovo će biti praćeno razdorom u našoj Crkvi, i među sveštenstvom i među pastvom. To će sve oslabiti Rusku Pravoslavnu Crkvu, ruski narod i rusku državu. Zbog toga se ekumenizam može smatrati zaverom protiv naše Otadžbine, protiv ruskog naroda i Ruske Pravoslavne Crkve. I mi moramo shvati da je naša država sada u opasnosti./…/
Geopolitičar i član rukovodstva Moskovskog odeljenja Narodnog sabora K. N. Sokolov svoje izlaganje je počeo rečima: danas je potrebno boriti se ne samo za Veru, već i za Otečestvo, te stvari su apsolutno povezane. Mora se imati na umu da je papa rimski i glava jedne države, i glava kolosalnog bankarskog sistema. Sa tačke gledišta geopolitike, borba se vodi pre svega za Rusiju. Krajnji cilj te borbe je – ko će živeti u Rusiji. O tome je još 1904. godine pisao engleski geopolitičar Makkinder u referatu „Geopolitička osa istorije“. On je ukazivao da će onaj ko bude vladao Rusijom, vladati i svetom./…/
/…/Potom je istupio religijski pisac, autor ciklusa „Asketika za mirjane“ A.S. Maslenikov. On je, između ostalog, rekao da je dokumentom usvojenim na Arhijerejskom saboru ozakonjeno učešće RPC u „Svetskom savetu crkava“, čija ideologija postaje novi dogmat, koji protivureči dogmatu o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Naši arhijereji su usvojili jeres, i niko se nije odvažio da se suprotstavi. Tragedija koja se nadvila nad nama može dovesti do toga da Bog ne bude sa narodom koji je sagrešio, i obratno. Ako Bog bude sa narodom, narod će biti nepobediv, o čemu svedoči starozavetna istorija.
Jeromonah Rafail Mišin svoje izlaganje je posvetio razmatranju sabornosti Crkve. Mi ispovedamo Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu. Sabornost je najviša forma duhovne vlasti, i svaka uzurpacija ove vlasti podleže saborskoj osudi. Nikakva religijska tradicija, koja ne priznaje dogmat crkvenosti i jedinstva Crkve Hristove, nije Crkva u hrišćanskom smislu. Ne mogu da postoje dve crkve. Dogmat je pojmovna ikona Boga, i svako odstupanje od dogmata o Crkvi jeste veroodstupništvo i izdaja Isusa Hrista. Patrijarh Kiril je rekao da osim petoro ljudi niko nije znao za susret. To jest, izvršena je uzurpacija crkvene vlasti od strane grupe lica na čelu sa patrijarhom, kome niko od lica crkvene punote nije dao takva ovlašćenja niti instrukcije za takav susret. Patrijarh govori o dve crkve, o konsenzusu na globalnom nivou, o nekom moralnom osećaju svojstvenom čitavom čovečanstvu, dok Hristos govori drugačije. Mitropolit Ilarion govori o jedinstvu hrišćana, pozivajući se na reči Isusa Hrista.
No, Hristos se molio za jedinstvo u istini svojih učenika, a ne za jedinstvo sa ostalim svetom koji u zlu leži. Ilarion je uveo moratorijum na upotrebu reči „jeres“ kada se govorio o rimokatoličanstvu, kako bi se pronašli novi načini suživota i saradnje, no 7. pravilo Drugog Vaseljenskog Sabora kaže: „Oni koji se od jeretika prisajedinjuju pravoslavlju (prihvataju pravoslavlje) i nasledstvo (udeo) onih koji se spasavaju, primamo ih podvrgavanjem po sledećem obredu… pošto oni daju livelus (pismeno ispovedanje pravoslavne vere) i anatemišu (prokunu) svaku jeres koja ne uči (ne misli) kako uči sveta Božija, katoličanska i apostolska Crkva./…/
U radu Okruglog stola, direktnim uključenjem preko „Skajpa“ sa Krita, uzeo je učešće i jeroshimonah Rafail Berestov, koji je prizvao Božiji blagoslov na sve okupljene i rekao da se Atos moli za nas i da je on sa nama, te da mi ostajemo pravoslavni i da moramo sačuvati čistotu Pravoslavlja, a raskol prave jeretici. „Moramo živeti u Hristu, da ne bismo izgubili blagodat Duha Svetoga“.
Svoje mišljenje na skupu iskazao je i đakon Vladimir Vasilik. On je izjavio da se trenutno vrši strašan pritisak Vatikana na Rusku Pravoslavnu Crkvu i njeno sveštenonačalije, kao i na Rusiju, i da se na patrijarha Kirila vršio i vrši veliki pritisak, čiji je rezultat ovaj „neočekivani salto i havanski put“. Međutim, reči đakona Vasilika da „mi ostajemo njegova (patrijarhova) deca“, „kao deca mi imamo pravo da kažemo da je otac pao u zabludu“ i „kako podanik može suditi kralju“, izazvale su jednodušno neodobravanje prisutnih, izraženo kroz burnu reakciju u sali.
Potom su govorili sveštenik Anatolij Čibrik iz Moldavije, sveštenik Vladimir Nesterenko sa Kamčatke i drugi…
Razmatranje glavne teme okruglog stola proteklo je u duhu uzajamnog razumevanja i saglasnosti (osim istupanja đakona Vladimira Vasilika). Kao rezultat susreta usvojeno je obraćanje Svetom Sinodu i nadležnom arhijereju, koje je predloženo za obrazac koji će verna čeda Ruske Pravoslavne Crkve koristiti u svojim obraćanjima episkopima i sveštenicima
(Stanje stvari)
