Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ruski istraživači su kasnih 40-ih godina 15 dana održali petoricu ljudi budnim, koristeći eksperimentalni gas za stimulaciju. Ispitanici su bili politički zatvorenici koji su smatrani državnim neprijateljima tokom Drugog svetskog rata, a rečeno im je da ako će biti oslobođeni ako izdrže mesec dana bez sna. Ovaj eksperiment je doneo veliku patnju i stravične posledice.
Ljudi su držani u zatvorenoj prostoriji i pažljivo je praćeno njihovo unošenje kiseonika, kako ih gas, koji je otrovan u prevelikim količinama, ne bi ubio.
Ovo se sve dešavalo u vreme kada još nisu postojale kamere kakve danas poznajemo, pa su mogli da koriste samo mikrofone dok posmatraju šta rade kroz prozore sa debelim staklom. Ta prostorija je bila opremljena knjigama, krevetima bez posteljine, tekućom vodom i toaletom i količinom suve hrane koja im je dovoljna za period duži od mesec dana.
Prvih pet dana sve je bilo u redu, a pošto im je bila obećana sloboda ako izdrže da budu budni 30 dana ispitanici su se slabo žalili. Istraživači su pažljivo pratili njihove razgovore i aktivnosti i primetili su da su sve više govorili o traumatičnim događajima iz svoje prošlosti, a nakon četvrtog dana razgovori su postajali sve mračniji.
Nakon pet dana počeli su da se žale na uslove koje imaju i na okolnosti koje su ih tu dovele i postali su paranoični. Prestali su da razgovaraju međusobno i počeli su da šapuću u mikrofone. Čudno, svako je delovao kao da misli da će zadobiti poverenje istraživača ako bude cinkario ostale subjekte istraživanja. U početku su istraživači mislili da je takvo ponašanje posledica gasa.
Posle devet dana jedan od njih je počeo da vrišti. Trčao je po celoj prostoriji i celim plućima se drao tokom čitava tri sata. Pošto je tako izgubio glas, nastavio je da pokušava da vrišti, ali mogao je da proizvede samo neko cikanje. Lekari su utvrdili da je tim vrištanjem pokidao sebi glasne žice. Najviše je iznenadilo ponašanje ostalih ispitanika u ovoj situaciji, odnosno to što uopšte nisu reagovali.
Nastavili su da šapuću u mikrofone dok još jedan ispitanik nije počeo da vrišti. Preostala dva ispitanika uzeli su neke knjige i po stranicama razmazivali svoj izmet, a zatim ih lepili za staklo iza koga su se nalazili istraživači. Vrištanje je ubrzo prestalo, ali i šaputanje u mikrofon.
Nakon što su prošla još tri dana, istraživači su morali da provere da li mikrofoni uopšte rade pošto su mislili da je nemoguće da iz prostorije u kojoj se nalazi petoro ljudi ne dopire nikakav zvuk. Sudeći prema potrošnji kiseonika zaključili su da su svi živi, a zapravo je potrošnja bila i povećana i delovali su kao da se bave tešim vežbama.
Četrnaestog dana istraživači su uradili nešto što su rekli da nikad neće da bi izazvali reakcije ispitanika i upotrebili su interfon nadajući se da će dobiti bilo kakav odgovor od ispitanika.
Rekli su: – Otvorićemo prostoriju da bismo testirali mikrofone. Odstupite od vrata i lezite mirno na podu, inače ćemo pucati u vas. Poslušnost će jednom od vas doneti potpunu slobodu.
– Više ne želimo da budemo oslobođeni – rekli su mirnim glasom, i tako iznenadili istraživače.
Finansijeri ovog projekta, odnosno istraživači i oružane sile krenuli su u dalju debatu i pošto nisu uspeli da izazovu nove reakcije odučili su da u ponoć petnaestog dana otvore prostoriju. Izbacili su gas iz prostorije i napunili je svežim vazduhom, a ispitanici su istog trenutka počeli da se žale. Tri različita glasa molila su da im se vrati gas.
Vojnici su otvorili prostoriju i ušli u nju i tad su ispitanici počeli da vrište glasnije nego ikada, a nakon što su videli šta se tamo nalazi i vojnici su počeli da vrište. Četiri od pet ispitanika bilo je živo, mada za preživele ne može da se kaže da izgledaju živo. Hranu nisu pipnuli danima, kidali su meso sa mrtvog ispitanika, a zatim njome punili odvod u centru sobe, čime su ga blokirali.
Pod je bio poplavljen mešavinom vode i krvi. I četiri “živa” ispitanika takođe su imali otkinute komade mesa sa tela. Vojnici su zaključili da su to radili rukama, a ne zubima, kao i da su uglavnom sami sebi nanosili povrede.
Koža sa rebara bila je gotovo skroz otkinuta, a digestivni trakt ispitanika bio je pun njihovog sopstvenog mesa koje su danima malo po malo jeli. Pluća su zbog odrane kože mogla da im se vide kroz rebra.
Većina vojnika u objektu bili su ruski specijalci, ali gotovo svi su odbili da se posle tog prizora više vrate u sobu. Ispitanici su nastavili da vrište i mole istraživače da uključe gas kako ne bi zaspali.
Na iznenađenje svih uključenih u eksperiment, ispitanici su se žestoko borili kada su istraživači pokušali da ih izvuku iz sobe. Jedan od vojnika koji je pristao da se vrati u sobu poginuo je tako što su mu ispitanici iščupali grkljan.
Drugi vojnik bio je teško povređen nakon što mu je jedan od ispitanika skoro pregrizao arteriju na nozi. Ako se računaju oni što su izvršili samoubistvo, u nedeljama nakon ovog incidenta, pet vojnika izgubilo je život.
U toj borbi, jedan od četvoro preostalih ispitanika iskrvario je nakon što mu je u tuči pukla slezina. Lekari su pokušali da ga uspavaju ne bi li mu pomogli, ali nije reagovao ni na jednu dozu sedativa. Slomio je rebra i ruku jednom lekaru u borbi. Na kraju je pao na pod i dok je krvario ponavljao je “još, još, još” sve dok nije izdahnuo.
Preostala tri ispitanika su premeštena u bolnicu. Dvojica od njih i dalje su preklinjala za gas koji će ih sprečiti da spavaju. Jedan od te trojice bio je gadno povređen i pripremali su ga za operaciju kako bi mu vratili organe u telo. Međutim, ispostavilo se da je ispitanik imun na sedative koje su mu dali pred operaciju. I pored anestetika, borio se kao životinja sa lekarima. Uz teške muke uspeli su da ga savladaju.
Dodali su još anestetika i u sekundi kada su mu se oči zatvorile, umro je. Autopsija je pokazala da je u krvi imao 3 puta više kiseonika nego što je to uobičajeno, kao i da je imao 9 slomljenih kostiju i da je prelome izazvala snaga i pritisak njegovih sopstvenih mišića.
Drugi preživeli je bio onaj koji je prvi počeo da vrišti i koji je pokidao svoje glasne žice. Operisan je bez anestetika, a iako je bio budan, uopšte nije reagovao tokom 6 sati operacije. Jedna medicinska sestra koja je prisustvovala operaciji tvrdila je da se ispitanik smeškao svaki put kada bi im se pogled susreo.
Kada se operacija završila, ispitanik je pokušao da razgovara sa hururgom. Nije mu uspevalo jer je iz njegovog grla izlazilo cikanje, pa mu je hirurg dodao papir i olovku kako bi mogao da napiše šta hoće. Ispitanik je napisao “Nastavi da sečeš”. I druga dva ispitanika su prošla kroz operaciju bez anestetika. Za vreme operacije toliko su se smejali da lekari nisu mogli da rade. Napokon su ih imobilisali, a kada je operacija završena, iste sekunde su ponovo molili da im puste gas. Kada su ih istraživači pitali zašto žele gas, rekli su “Moramo da ostanemo budni“.
Preživela tri ispitanika su vraćena su nazad u prostoriju dok su istraživači odlučivali šta da rade sa njima. Uprkos protivljenju istraživača, službenik KGB-a želeo je da vidi šta će se desiti ako im se opet pusti gas. Iako su se istraživači pobunili, to je i urađeno.
Ponovo su ih vratili u sobu i priključili na EKG. Prestali su da se bune i vrište kada su pušteni u sobu sa gasom. Do tog momenta, jedva su ostajali budni. Jedini ispitanik koji je mogao ponešto da kaže neprestano je mrmljao; drugi je neprestano treptao, a treći se stalno otimao. Kada su proverili EKG, u određenim trenucima pojavljivala bi se ravna linija, kao da su ispitanici doživljavali privremenu smrt mozga, a zatim su se vraćali u normalu.
Jedan ispitanik umro je čim mu je glava dodirnula jastuk.
Ostala su samo dva ispitanika i agenti su hteli da u sobu sa njima zatvore i tri istraživača. Kada su agenti to rekli, jedan od istraživača je odmah izvukao pištolj i upucao komandira direktno između očiju, a zatim je uperio pištolj u nemog ispitanika i njemu razneo mozak.
Ponovo je uperio pištolj u jedinog preostalog živog ispitanika. – Neću ostati zaključan ovde sa ovim stvarima! Neću ovde sa tobom – drao se na ispitanika i nastavio: – Šta si ti? Govori, moram da znam! – urlao je istraživač na ispitanika.
– Zar si tako brzo zaboravio? – odgovorio je ispitanik i rekao:
– Mi smo vi. Mi smo ludilo koje vreba u svima vama, preklinje u svakom trenutku da bude oslobođeno iz pozadine vašeg životinjskog uma. Mi smo ono od čega se svake noći krijete u krevetu. Mi smo ono što potiskujete u tišinu i paralizu kada odete u noćni počinak u koji mi ne zalazimo.
Istraživač je tada naciljao ispitanikovo srce i ispalio metak. Linija na EKG monitoru postala je ravna i ispitanik je grcajući rekao – Tako… blizu… slobodi…
Pogledajte video:
(Izvor: Telegraf.rs)
