Home / IZA KULISA / SAS KOMANDOSI DOBILI PO NOSU: KAKO SU KONOBARI PRED NATO AGRESIJU PREBILI ČETU BRITANSKIH SPECIJALACA

SAS KOMANDOSI DOBILI PO NOSU: KAKO SU KONOBARI PRED NATO AGRESIJU PREBILI ČETU BRITANSKIH SPECIJALACA

U kafani “Dva jelena” u Skoplju, čiji je vlasnik vođa benda “Kuku lele” Sašo Kaimovski Panki, dogodila se 6. marta 1999. godine, neposredno pred bombardovanje Jugoslavije, svetska makljaža u kojoj su batine dobili pripadnici elitne britanske jedinice SAS.

U zapisniku pripadnika domaće makedonske i vojne policije NATO ostalo je zabeleženo da su dvadeset i dvojica vojnika, pripadnika specijalnih britanski snaga SAS koji su u Makedoniju poslati sa zadatkom da izvlače verifikatore sa Kosova, uglavnom oficiri, bili akteri jedne od učestalih krvavih tuča sa civilima.

Zapisano je da je u skopskoj kafani “Dva jelena” družina pomenutih britanskih komandosa, pod dejstvom alkohola, izazvala nered nedostojan njihovog renomea.

Sve je započelo nešto pred ponoć, kad su pripiti komandosi počeli da izazivaju ostale goste, neukusno se šaleći na račun njihovih lepših polovina.

Ne želeći da imaju nikakva posla sa osionim i pijanim natovcima, gosti, redovni posetioci kafane, pre vremena su napustili renomirani ugostiteljski objekat.

Britanski vojnici su nastavili sa pijankom, ali kad su im konobari saopštili da “pijane goste ne služe”, počela je rasprava koja se pretvorila u krvavu tuču.

Dvadeset dvojica natovaca krenuli su pesnicama i opasačima na konobare i gazdu kafane.

Posle polučasovnog okršaja na podu demolirane kafane ostalo je da leži desetak britanski vojnika.

Britanski potpukovnik Endrju Venas, portparol NATO snaga u Skoplju, potvrdio je da je tuča izbila i da se “dva britanska vojnika u teškom stanju nalaze u bolnici”.

Pankijev opis događaja

Sašo je, u Beogradu na konferenciji za štampu, par dana posle podviga, ispričao do detalja šta se dogodilo u noći 6. marta u Skoplju.

“To se desilo 6. marta. Preko dana u kafanu je došao neki oficir i rezervisao sto za 30 vojnika. Kod nas u kafanu ne dolaze vojnici, ni UNPROFOR-a, ni OEBS-a, ni NATO-a, nego samo oficiri. Ovog puta su bili vojnici, ali ne u uniformama, nego u civilnim odelima. Oficir je rezervisao sto za trideset ljudi, za oko osam sati uveče. Oni su došli u osam sati, mi smo pripremili sto, lep, veliki. Bili su i drugi gosti u kafani, biznismeni iz Skoplja, koji su isto imali rezervacije. Kad su oni ušli na vrata, naši gosti su malo negodovali, pošto smo pustili toliku grupu stranaca, Engleza. Rekli smo im da nema problema, da će sve biti u redu. Ipak, nije bilo tako. Oni su poručili večeru, mi smo ih lepo uslužili. Počeli su da piju, prvo su pili pivo, pa su onda prešli na vino. Kafana nije velika, ima oko 30, 40 kvadrata. Onda su oni ustali sa stolica i počeli da šetaju između stolova, kao da je to njihovo, kao da su oni otkupili kafanu, postajali su sve bučniji, glasniji. Mi smo ih upozorili da budu malo tiši, pošto ima i drugih gostiju, ali oni uopšte nisu na to obraćali pažnju. I tako je prolazilo vreme.

Iz sata u sat oni su bili sve bahatiji, počeli su da gase pikavce u pepeljare drugih gostiju, da im se plaze, neki su imali i minđuše na jeziku. Neko je čuo kako je jedan od njih rekao – ti ćeš posle ovog, ja ću ovog, kao da hoće da se obračunavaju. Rekao sam, dobro, nema veze, pusti ih, pijani su. Onda su gosti počeli da traže račune, da idu iz kafane, da se ljute što smo to uradili, što smo pustili toliku grupu vojnika. Šta smo mi mogli, mogli smo samo da se izvinimo i da kažemo da se to više neće ponoviti, pošto će oni jednom da odu, a mi ćemo sutra opet da radimo sa našim gostima.

Ali, nema veze, to je prošlo. Negde oko jedanaest sati, oni su i dalje pili, vikali. Mi nismo imali drugog izbora nego da pozovemo njihovu policiju da ih odvede. Pošto nismo znali broj, javili smo se našoj policiji, da nam daju broj njihove policije i oni su nam dali broj garnizona gde spavaju, ali tamo se niko nije javljao.

I onda je moj ortak Ivanović pozvao njihovog pretpostavljenog i rekao mu – Molim vas, platite račun i idite iz kafane, pošto je već kraj radnog vremena, da ne bude nekih problema, pošto su vaši momci već pijani. On je rekao – nema problema, za pet, deset minuta ćemo ići. Ali oni nisu hteli, tražili su još piča. Ostali smo samo nas trojica, još jedan konobar i šanker.

I nekako su počeli da izlaze iz kafane polako. Pošto od kafane do puta ima jedno dvadesetak stepenika, pa letnja bašta, neki su već bili na ulici, neki u bašti, a neki su bili još unutra. Rekli smo im da nije lepo što su to uradili, što su najurili goste, što su bili glasni, bučni, a oni su nam samo na engleskom odgovorili “f*ck off”. Govorili smo im samo da odu i neće biti problema.

Počeli su da izlaze, ali u grupicama, po dvoje, po troje, po petoro. Mi smo još bili unutra u kafani, i odjednom, videli smo da su neki od njih počeli da uzimaju stolove i stolice sa terase i da ih nose sa sobom. Isto tako, uzeli su i prepariranu mečku koja stoji ispred restorana i poneli i nju sa sobom. Mi smo istrčali iz kafane i povikali im da sve što su uzeli vrate na svoje mesto. Oni se nisu uopšte na to obazirali. Kad smo mi istrčali iz kafane, počeli su da bacaju na nas stolice, kamenje i flaše. Jedna flaša je udarila konobara u rame. Mislili su da ćemo i to da prećutimo i da nećemo da reagujemo, ali su se tu malo prevarili. Mi više nismo imali gde.

Nas je bilo samo petorica, pogledali smo se i razumeli šta treba da radimo. Više nije bilo vremena ni za priču, ni za toleranciju. Pojurili smo na njih. Ispočetka su stajali po petorica, šestorica. U dvorištu su bili neki stalci za mikrofone, dograbili smo ih i sve smo ih “patosirali”, šta da kažem drugo. Neki od njih su padali, neki su bežali, neki su stajali, to je bila “frka” od nekih pet, šest minuta, trčanje gore-dole. Ja sam slomio prst, udarili su me po leđima šipkom, mog druga su udarili flašom u glavu, konobara po ramenu.”

Check Also

DOŽIVELA SUDBINU GORU OD SMRTI: MANEKENKA OTKRILA JEZIVU ISTINU O MASONIMA (VIDEO)

Natali Augustina je bila holandski supermodel 1980-ih godina. Danas je ona zatvorena u mentalnoj bolnici, …