Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Između Nezavisne Države Hrvatske i sadašnje Republike Hrvatske ne postoji nikakva suštinska razlika. Radi se o dve etape jednog te istog zločinačkog poduhvata. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija poslužila je, između ostalog, za zataškavanje ustaških zločina i otupljivanje srpske nacionalne svesti, kao prelazna faza u ostvarenju „hrvatskog tisućljetnog sna“.
Četrdesetih godina dvadesetog veka, za vreme vladavine NDH, jedan srpski dečak prolazeći pored podrumskog prozora zgrade drniške opštine u podrumu je video stravičan prizor. Dvojica hrvatskih ustaša su mučili pravoslavnog sveštenika, tako što su mu čupali bradu i po telu nožem pravili posekotine, a zatim u njih stavljali so, tražeći od njega da prizna kako je vernicima u propovedi govorio da će hrvatska država trajati koliko i rosa na listu.
Sveštenik je priznao i opet ponovio istu tvrdnju, ne negirajući ništa od onog što je prethodno rekao. Nakon toga su ga zaklali! Dečaku se ovaj prizor urezao duboko u svest, nije ga zaboravio za čitav život. I gle ironije, ta dvojica ustaša su nakon rata u Titovoj Jugoslaviji bili čelni „ljudi“ u vlasti drniške opštine. Zbog toga se dečak očevidac zločina nikad nije uključivao u „društvene tokove“, niti je na bilo koji način bio „društveno-politički angažovan“, već je gledao svoja posla i usredsredio se na brigu o porodici.
Ovo mi je ispričala njegova kćerka. Da se ne zaboravi!
NDH je, kao što znamo zaista trajala koliko i rosa na listu, ali je u njeno ime napravljeno toliko stravičnih zločina da su ih se gnušale i najkrvoločnije nacističke zveri. Od ruke hrvatskih ustaša u Drugom svetskom ratu, u organizovanim zverskim pokoljima, s blagoslovom rimokatoličke „crkve“ ubijeno je više od milion Srba, te veliki broj Jevreja i Roma. Hrvatska je jedina država na svetu koja je imala koncentracione logore za decu!
Nakon poluvekovne inkubacije u Titovoj Jugoslaviji u kojoj su mnogi ustaški zločinci živeli zaštićeni kao beli medvedi, uz neprekidan poluilegalni rad ustaške emigracije, dolaskom HDZ-a i Franje Tuđmana na vlast hrvatski „narod“ je bez trunke srama i griže savesti, opet pokazao svoje pravo lice proglasivši Srbe, do tad konstitutivni narod, nacionalnom manjinom, lišavajući ih pri tom i prava koje imaju nacionalne manjine.
U ime patološke ideje o etnički čistoj Hrvatskoj počeo je novi organizovani, sistematski progon Srba. Na početku se to događalo samo u urbanim sredinama tako što su na poslu dobijali otkaze i to na vrlo perfidan način. Srbima su nuđene otpremnine, ako sami daju otkaz. Pošto ni to nije, baš sasvim, urodilo plodom preduzeća su proglašavala stečaje, slala radnike na čekanje, a nakon nekoliko meseci „zbog potrebe proizvodnje“ na posao su vraćani samo Hrvati. Zatim su na red došle fizičke likvidacije. Srpske stanove su obeležavali samo njima razumljivim znakovima, dok je „Slobodni Tjednik“ uz naznaku „sumnja se da sarađuje sa četnicima“ objavljivao imena, prezimena i kućne adrese uglednih Srba, što je ostrašćenim „domoljubima“ bio otvoreni poziv na linč „ometajućeg faktora hrvatskog tisućljetnog sna“.
Srbi su se pobunili protiv ovakve monstruozne nazovi države i u to ime stvorili Republiku Srpsku Krajinu (RSK) kao jedinu garanciju fizičkog, kulturnog i duhovnog opstanka. Nove, povampirene ustaše i njihovi mentori se nisu mogli pomiriti sa tim da Srbi sami upravljaju svojim životima, već su logikom koja je samo njima poznata, sebe odredili za „legitimne“ gospodare njihovih života. Rat je bio neizbežan!
Ohrabreni „podrškom“ iz Beograda Krajišnici su stvorili respektabilnu vojsku i policiju, ali zbog sankcija i raznih ucena međunarodne zajednice upućivanih Srbiji i nedostatka jedinstvenog nacionalnog programa u celokupnom srpstvu, već druge godine ratovanja počeli su smetati i samom Beogradu koji je od tada samo tražio način kako da preda Krajinu Hrvatima misleći da će se tako rešiti međunarodnog pritiska. Uz pomoć krajiških političara i oficira lojalnih Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu, svesno i nesvesno, sprečavan je svaki pokušaj stvaranja elitnih jedinica u krajiškoj vojsci, dok su postojeće raspuštane i „reorganizovane“. Na linijama fronta stvarane su nelogične situacije koje su Krajinu vodile direktno u propast. Za sve to vreme trgovina između Srbije i bosanskih muslimana je cvetala. I to ne bilo kakva trgovina, već trgovina „artiklima“ koji su Srbima u RS i RSK dolazili glave.
Priprema za predaju Krajine Hrvatima završena je dolaskom generala Mileta Mrkšića na mesto komandanta Srpske vojske Krajine (SVK). Tokom juna i jula 1995.g. izvršena je smena svih iole važnih komandnih kadrova u vojsci i policiji kadrovima pristiglim iz Srbije, što je imalo za cilj da se lakše kontrolišu i osujete borbene aktivnosti elitnih jedinica, dok je Krajišnicima prikazana lažna slika o „spremnosti“ Srbije da se konačno uključi u rat. Da novopostavljeni komandanti nisu nameravali ratovati dokaz je, između ostalog, i to što je u sastav novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ) kojim je komandovao general Milorad Stupar (do tad pukovnik), ušlo i nekoliko jedinica sastavljenih, uglavnom, od dezertera vraćenih iz Srbije, bez ratnog iskustva, nepouzdanih za bilo kakvu borbu.
Prevara je kulminirala paradom krajiške vojske na Vidovdan 1995.g. u Slunju koju su organizovali novi komandanti da bi zadobili poverenje Krajišnika i tako lakše ostvarili svoj plan. Da stvar bude još gora, dok su hrvatske ustaše zauzimale Bosansko Grahovo šireći se Dinarom i napredujući prema Kninu, elitne krajiške snage sa velikim ratnim iskustvom, koje su tokom rata rešavale i naizgled nerešive situacije, poslane su na Bihaćko ratište?! Ovakvo naređenje ne bi dao ni polupismeni pijani kaplar, ako ima dobre namere, ali novopostavljeni srpski generali jesu, oglušujući se čak i o naređenja vrhovnog komandanta, predsednika RSK Milana Martića.
Zbunjivanje vojske na frontu nelogičnim naređenjima za povlačenje, evakuacija civilnog stanovništva i predaja Krajine Hrvatima je u detalje unapred isplanirana, a Krajišnicima podmuklo zalepljena etiketa „kukavičluka“. Mogla bi se o tome napisati čitava studija, ali i ovo je dovoljno da prikaže u čijim rukama je tada bila sudbina Krajine.
Nakon „Bljeska“, „Oluje“ i „mirne reintegracije“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema potpuno je iseljena srpska teritorija površinom veća od Crne Gore i brojem stanovnika većim, nego što ih ima Crna Gora. Oni, koji su ostali kod kuće, uglavnom stari i nemoćni, mučeni su, masakrirani i ubijani.
Treba napomenuti i to da je pre rata Severna Dalmacija bila etnički homogenija srpska sredina nego što je Šumadija! Ovih činjenica je danas malo ko u Srbiji svestan.
Hrvati su uz pomoć NATO pakta, Nemačke, raznih belosvetskih lešinara i, nažalost, pojedinih Srba „konačno“ dobili etnički „čistu“ državu (ili bar misle da su je dobili), a Krajišnici su raseljeni širom sveta. Srpski i hrvatski političari ih se sete u prigodnim prilikama. Samo kad od toga imaju neke koristi. Srpski, da bi trgovali stradanjem svojih sunarodnika, a hrvatski da bi se pohvalili „briljantnom vojno-redarstvenom akcijom“ u kojoj je izvršeno najveće etničko čišćenje nakon Drugog svetskog rata, orkestrirano umanjujući broj prognanih i ubijenih, u pokušaju da sakriju mrlje na sopstvenoj savesti. Uskoro bi moglo prevladati mišljenje da je nakon „Oluje“ u Srbiju, iz „nepoznatih razloga“, doselilo desetak Krajišnika. Licemerju nikad kraja!
Nakazna tvorevina zvana „Republika Hrvatska“ postoji već dvadeset pet godina. Zbog mutnog vremena rosa na listu, sa početka priče, se ovog puta malo duže zadržala, ali sunce sa istoka nagoveštava mogućnost njenog skorog nestanka. Znajući da svako zlo na kraju „pojede“ samo sebe pravo je čudo kako još uvek egzistira.
U severnodalmatinskom selu R…… pre i za vreme Krajine živeo je jedan I.. koga su svi smatrali malčice „čudnim“. Često je, misleći na Krajinu, govorio: „Sve će ovo goreti“!Njegove reči niko nije uzimao za ozbiljno iako su bile proročke.
Krajina je, zaista, gorela, Krajišnici se raselili, a Hrvati radovali i veličali sopstvenu sramotu.
Nakon mukotrpnog izbeglištva, među prvim povratnicima I.. se vratio u rodni kraj. Primetivši hrvatske policajce kako na seoskom raskršću kontrolišu saobraćaj, prišao je i uljudno ih pozdravio, te sa njima započeo razgovor. Prva rečenica koju je izgovorio je: „Sve će ovo pregaziti ruski tenkovi“! Policajci su u prvom momentu hteli da ga „uhite“, ali su ubrzo odustali pošto je i njima delovao malčice „čudno“.
Ubuduće su, da se ne bi sretali sa njim, kontrolu saobraćaja vršili na drugom mestu, ali od I.. se nisu mogli sakriti. Kad god ih spazi on pohita da im kaže proročku istinu: „Sve će ovo pregaziti ruski tenkovi“!
Da I.. nije jedini koji tako misli, uverite se sami:
Pogledajte video:
