ŠOKANTNA ISTINA O SUKOBU ČETNIKA I PARTIZANA: EVO KAKO JE TITO PREVARIO DRAŽU ZA MILIJARDE IZ TREZORA NARODNE BANKE!

Koji su pravi razlozi sukoba komunista i njihovih protivnika u Drugom svetskom ratu. Partizani u trezoru banke u Užicu našli 45 miliona rubalja, a četnicima dali tek petinu.

Precizniji odgovor na pitanje zašto su propali svi pokušaji Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića da se nađe zajednički jezik u ujedinjenju njihovih pristalica u otporu okupatoru, po svemu sudeći, nećemo skoro dobiti. Istorijsku dilemu kako je i zašto došlo do oružanih sukoba formacija partizana i četnika, i da li je uopšte bio moguć bilo kakav dogovor ove dve strane, ne mogu razrešiti samo postojeći dokumenti i memorski zapisi neposrednih učesnika. Kako sada stoje stvari, neophodna je sveobuhvatna stručna analiza, ne samo istorijska, već i sociološka, psihološka, ekonomska, etnografska, nacionalna, geopolitička, što znači – opšteg stanja, ne samo u zemlji već i u svetskim okvirima.

Ako pođemo od ideoloških i revolucionarnih stavova komunista, koji su dizanjem ustanka protiv okupatora istovremeno ušli i u borbu protiv snaga starog poretka, onda je Dragoljub Draža Mihailović sa svojom vojnom organizacijom bio predodređen da bude proglašen za njihovog najopasnijeg neprijatelja.

Pukovnik Mihailović, antikomunista po opredeljenju, imao je osnovni cilj da sačuva staro društveno ustrojstvo i monarhiju na čelu sa kraljem Petrom II. On na Titove pristalice nije mogao drugačije da gleda osim kao na „prirodne“ neprijatelje, opasne po jugoslovensku državu, a posebno po srpski narod. Uz to, Draža nije mogao da uđe u trajni savez jer jugoslovenskoj vladi u Londonu nije padalo na pamet da mu naredi da sarađuje sa komunistima. Ako je to tako, zašto je bilo ličnih susreta Tita i Draže, kao i mnogobrojnih kontakata i pregovora njihovih najbližih saradnika?

Najverovatnije, to su bili taktički potezi da jedni druge na najbolji način iskoriste u datim okolnostima i da sarađuju dok se ne stvore uslovi za konačan obračun. Posle ovog prvog susreta Mihailovića i Tita, 19. septembra, u Struganiku, u rodnoj kući vojvode Mišića, moglo se naslutiti da neće doći do ozbiljne saradnje. Nije došlo ni do kakvog sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora. Masovna streljanja srpskog življa bila su glavna kočnica ravnogoraca da se uđe u otvoreni i direktan sukob sa okupatorom.

Zvonimir Vučković, jedan od Dražinih komandanata, u svojim sećanjima je zapisao da je završnu reč na ovom sastanku imao – Dragiša Vasić. On je rekao da će se, kad se borba sa okupatorom okonča, u svemu poštovati narodna volja.

– Kad svršimo posao, narod će odlučiti. I ništa silom – kazao je Vasić. Tito je na to rekao: – I ništa silom…

MEĐUTIM, Mihailović je postavio pitanje „ko bi bio komandant svih ustaničkih snaga?“. Tito je izbegao da pruži jasan i određen odgovor, ali je rekao da od toga ne bi smeo da se pravi neki veći problem…

O tom detalju, 27 godina kasnije, Josip Broz će 6. oktobra 1968, u izjavi za englesku štampu, reći da je Mihailoviću već na prvom sastanku ponudio vrhovnu komandu i nad svim partizanskim odredima i da je tu ponudu obnovio na drugom sastanku, održanom 26. oktobra 1941. U francuskom listu „Pari mač“, 16. novembra te iste 1968, izgovara nešto sasvim drugo i kaže da Mihailoviću nije ponudio vrhovnu komandu već samo položaj načelnika štaba…

Kada je Tito sa pratnjom napuštao Ravnu goru, posle prvog sastanka sa Dražom Mihailovićem, po svedočenju Zvonimira Vučkovića, kapetan Vučko Ignjatović zatražio je dozvolu da napravi zasedu – i likvidira vođu partizana. Vučković tvrdi da je Draža toliko pao u vatru, što mu se nije često događalo, da je nesrećnom kapetanu očitao pravu bukvicu:

– Znate li vi, gospodine kapetane, da sam ja lično garantovao njihovu sigurnost i žalosno je da vi ni danas niste naučili šta znači reč jednog oficira!

Drugi susret Tita sa pukovnikom Mihailovićem, bio je u kafani „Suvobor“ u selu Brajići, podno Ravne gore. Tito je insistirao da sastanku prisustvuje i predstavnik Velike Britanije pri štabu Draže Mihailovića Dejn Tajrel Hadson. Ali Draža je odlučno odbio, sa obrazloženjem da se radi o unutrašnjem jugoslovenskom pitanju, a da je on legitimni predstavnik jugoslovenske vlade, što je tada zaista i bio.

U relativno zategnutoj atmosferi ipak je postignut nekakav sporazum. Dogovoreno je da se oružane akcije koordiniraju, da se ratni plen deli, da se Mihailovićevom štabu isporuče iz fabrike oružja u Užicu 1.200 pušaka i izvesna novčana sredstva. Zauzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne od Britanaca.

Mnogo godina kasnije ispostaviće se da su ta „izvesna novčana sredstva“ možda postala kamen spoticanja u postizanju konkretnijeg dogovora o saradnji. Sudeći po dokumentu, koji je u moskovskom arhivu pronašao Pero Simić, nedavno preminuli publicista i nekadašnji glavni i odgovorni urednik „Novosti“, u razgovoru između Milovana Đilasa i sovjetskog funkcionera Dmitrija Zaharoviča Manuilskog vođenog u Moskvi 12. septembra 1944, jedan od razloga za nepoverenje između rukovodstva četnika i partizana bio je – novac.

Kad su u jesen 1941. partizani i četnici zajedno oslobodili Užice, pripadnici Titovog pokreta prvi su ušli u užički trezor Narodne banke Jugoslavije, u kojem su pronašli ogromnu svotu novca – više od 45 miliona sovjetskih rubalja. Četnici su insistirali na primeni sklopljenog sporazuma o ravnomernoj deobi ratnog plena. Međutim, Tito za to više nije hteo da čuje, već je Mihailoviću ponudio samo petinu zaplenjenog novca.

PERO Simić će u domaćim arhivama doći u posed stenograma razgovora Tita sa političkim aktivom BiH, sredinom sedamdesetih godina, u „Plavom vozu“ na železničkoj stanici u Sisku. Bez ikakvog povoda i „ničim neizazvan“ maršal će svojim sagovornicima ispričati ovu ratnu epizodu kako je „preveslao Dražu“ oko podele para.

Ironijom sudbine, u proleće 1943, gotovo cela Srbija će biti oblepljena plakatima, na kojima će Tito i Draža biti ucenjeni sa 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Ucene je potpisao vrhovni komandant nemačke vojske u Srbiji. Tekst obe ucene je bio u glavnim delovima veoma sličan. I Draža i Tito nazvani su „opasnim banditima“, zločincima koji su bacili zemlju „u najveću nesreću“. Za razliku od Tita, ovo je bila druga ucena Dragoslava Draže Mihailovića.

U biološki desetkovanoj Srbiji koja je u Prvom svetskom ratu izgubila skoro trećinu stanovništva, zverstva okupatora će, uz nepremostive ideološke razlike, biti jedan od razloga sukoba između Tita i pukovnika Mihailovića, komandanta Jugoslavenske vojske u otadžbini. Zbog toga će ustanak protiv okupatora sve više prerastati u građanski rat, a borba jednog protiv drugog i za Tita i za Mihailovića će s vremenom postajati važnija od otpora stranim okupatorima.

BROZ VRBOVAO CVETKOVIĆA

U HUVEROVOM institutu Stanfordskog univerziteta kod San Franciska, čuvaju se beleške Dragiše Cvetkovića, predsednika jugoslovenske vlade do 27. marta 1941, u kojima on piše o susretu sa Titom u Niškoj banji, avgusta 1941. Predstavivši se kao inženjer Tomanek (i prijatelj jednog Cvetkovićevog druga, inženjera Štebija iz Ljubljane), Tito je, navodno, Cvetkoviću predložio da bi „bilo korisno u opštem interesu da se spoje oba pokreta otpora: Mihailovićev i komunistički u jedan jedinstven pokret jugoslovenskog otpora“.

– Tito je verovao da ja mogu imati izvesnog uticaja kod nacionalnog pokreta i molio me je da ja poradim u tom pravcu… Tražio, a to je bilo najhitnije, da mu stvorim mogućnost da uspostavi vezu sa Turskom preko Bugarske. Radilo se o tome da se nađe tajni kanal za izaslanike pokreta otpora – naveo je Cvetković.

On dalje piše: „Kada su nemački listovi objavili Titovu fotografiju, naznačujući da se on služio lažnim imenom Tomanek, bio sam siguran o identičnosti moga posetioca“.

Novosti.rs