STALJINOV „DŽEJMS BOND“- RUSKI TAJNI AGENT KOJI JE UBEDIO NACISTE DA JE JEDAN OD NJIH

Na sovjetskoj televiziji je 1947. godine prikazan film „Podvig obaveštajca“, koji je zatim postao kultni film za mnoge generacije sovjetskih dečaka. Tada je malo ko u SSSR-u znao za Nikolaja Kuznjecova, obaveštajca koji je poslužio kao prototip glavnog junaka, a to je bio redak slučaj kada je stvarna ličnost učinila daleko više podviga nego što je prikazano u filmu.

Nikolaj Kuznjecov je govorio na šest dijalekata nemačkog jezika. Uvek se trudio da govori drugačijim dijalektom od sagovornika da ovaj ne pomisli da su iz istog kraja. Kuznjecov nikada nije bio u Nemačkoj i lako su ga mogle odati neke sitnice koje su bile poznate svakom žitelju određene oblasti, prenosi portal „Ruska reč“.

Za razliku od mnogih drugih obaveštajaca čiji su podvizi još uvek državna tajna, Nikolaj Kuznjecov je danas čuven u Rusiji. Prvi istraživači Kuznjecovljeve obaveštajne delatnosti bili su Aleksandar Lukin i Teodor Glatkov (koji je kasnije postao poznati istoričar specijalnih službi).

Oni su se potrudili da u zvaničnoj Nikolajevoj biografiji ne potenciraju mnogo pitanja vezana za njegovo poreklo i hapšenje krajem 1920-ih. Drugim rečima, Kuznjecov nije bio baš idealan junak tadašnje knjige jer je poticao iz imućne porodice, a otac mu je podržavao belogardejce i nije hteo da stupi u kolhoz.

Sa druge strane, zahvaljujući uslovima koje mu je pružala porodica uporni Nikolaj Kuznjecov je uspeo da stekne obrazovanje u sibirskoj zabiti (njegovo rodno selo Zirjanka nalazi se 2.200 km istočno od Moskve). Roditelji su ga poslali 100 km od kuće u gradić koji je imao srednju školu i dobre nastavnike. Tamo je on pokazao jedinstveni dar za jezike. Učio je nemački u razgovoru sa apotekarom i šumarom. To su bila jedina dva Nemca u celom gradu.

Dobar poznavalac stranih jezika nije bio nikome potreban u Sibiru tokom 1920-ih. Kuznjecov je upisao tehničku školu, ali nije mogao da je završi zbog „porekla“ i otputovao je u rusku republiku Komi da tamo radi na seči šume i pripremi drvne građe.

Međutim, mladi stručnjak u početku nije imao mnogo sreće. Uhapšen je i osuđen na godinu dana kazneno-popravnih radova „u paketu“ sa rukovodstvom šumskog gazdinstva koje je uhvaćeno u krađi.

Dug put u prestonicu

Već posle raspada SSSR-a Kuznjecovljev biograf Teodor Glatkov ispričao je da su specijalne službe zapazile budućeg obaveštajca upravo za vreme rada u republici Komi. Lokalno odeljenje Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova obratilo je pažnju na momka koji je za godinu dana naučio komi-permjački jezik i savršeno govorio nemački. A jednom prilikom je bez problema savladao provalnike.

Nikolaj počinje da sarađuje sa čekistima i tajno radi za Narodni komesarijat unutrašnjih poslova u republici Komi i na Uralu, bori se protiv bandita i nadzire strance koji dolaze u region. Treba istaći da je nekoliko organizacija za zaštitu ljudskih prava koje su istraživale represije u republici Komi pokušavalo da optuži Kuznjecova za hapšenja komi-permjačkih nacionalista, ali nisu mogli da predoče ubedljive dokaze.

Kada se 1938. godine centralni aparat Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova zbog represija suočio sa nedostatkom kadrova, Kuznjecov je upućen na službu u Moskvu. Dobio je izuzetno redak položaj – postao je supertajni specijalni agent i dobio dokumente sovjetskog Nemca Rudolfa Vilhelmoviča Šmita, stan u centru sovjetske prestonice i određenu slobodu delovanja. Pred rat su u Moskvu dolazile mnoge delegacije iz Hitlerove Nemačke. Rudolf/Nikolaj je vešto uspostavljao kontakte sa vojnim licima, diplomatama i inženjerima koji su ga tretirali kao svog sunarodnika.

Diverzant

Početkom rata diverzantska aktivnost u Sovjetskom Savezu nije bila na visini. Sovjetska država se pripremala za ofanzivni, a ne odbrambeni rat. Poznati istoričar specijalnih službi Aleksandar Kolpakidi u knjizi „Diverzantska aktivnost u pozadini fronta“ navodi direktivu Narodnog komesarijata untrašnjih poslova koja odlično karakteriše stanje u julu 1941. godine:

– Odredi i grupe se formiraju na brzu ruku, bukvalno za nekoliko časova, od lica koja se međusobno ne poznaju i ne umeju da rukuju oružjem.

Hitno su osnovane nove jedinice, a za rad u pozadini fronta su angažovani profesionalci. Nikolaj je bio jedan od njih. On je neko vreme „stažirao“ u logoru za ratne zarobljenike, a u leto 1942. godine se našao kod grada Rovna sa ispravama u kojima je pisalo da je on oberlajtnant Paul Zajbert.

Čovek koji nikada nije bio u Nemačkoj teško može da glumi Nemca. Kuznjecov je stalno morao da kontroliše svaki svoj pokret. Evo jednostavnog primera: kada Rus naručuje tri krigle piva on pokazuje barmenu kažiprst, srednji i domali prst, a Nemac pokazuje palac, kažiprst i srednji prst.

Dovoljno je u razgovoru samo za trenutak izgubiti pažnju i napraviti pogrešan gest da se izazove podozrenje kod sagovornika. Kuznjecov je, međutim, odlično savladao nemačku kulturu konzumiranja alkohola i tako je naveo nemačkog majora da popije koju čašicu više, i od njega je saznao da se planira atentat na lidere zemalja Antihitelerovske koalicije u Teheranu.

Aleksandar Kolpakidi piše da je „oficir koji izvlači podatke po barovima i restoranima u Rovnu mogao da sazna mnogo toga, ali ne neku veliku tajnu“. Pa ipak, analitičari u

Moskvi su od mase sitnica koje im je slao Nikolaj uspeli da stvore jasnu sliku budućih nemačkih planova.

Istovremeno Kuznjecov/Zajbert u Rovnu vreba visoke nemačke funkcionere i oficire koji su bili odgovorni za zločine protiv civilnog stanovništva. Međutim, početkom 1944. godine, posle velikog broja likvidacija koje je realizovao Nikolaj, oko njega počinje da se steže obruč. On „daje“ sebi čin kapetana i seli se u Lavov gde uspeva da izvrši još nekoliko značajnih diverzija, a zatim donosi odluku da se probije na rusku teritoriju.

Najpre ga prati sreća: on i njegovi ljudi uspevaju da prođu kontrolne punktove i izađu iz grada. Međutim, u seocetu Boratin blizu linije fronta Kuznjecov nailazi na ukrajinske nacionaliste nad kojima su hitlerovci u toj fazi rata gotovo izgubili kontrolu. U okršaju protiv njih Kuznjecov gine zajedno sa svojim prijateljima.

Mnogo godina kasnije, u memoarima „Obaveštajna služba i Kremlj“, bivši rukovodilac Kuznjecova i Medvedeva general Sudoplatov napisaće da je Kuznjecova pogubila „preterana vera u svoju sreću“. A sreća je zapravo bila samo posledica njegove hladnokrvnosti, obučenosti i spremnosti da se bori za svoju zemlju. Baš kao što govori junak filma „Podvig obaveštajca“: „Pravi obaveštajac mora silno da voli svoju otadžbinu“.

(Ruska reč)