Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nekadašnji savetnik tri američka predsednika – Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Ronalda Regana – i jedan od najuticajnijih političkih komentatora u SAD Partik Bjukenen upozorio je da je Amerika pred velikim unutrašnjim sukobom.
Njegovu kolumnu prenosimo u celosti…
Svi polaze od pretpostavke da je demokratija nešto što je dobro. Ni ja, naravno, ne mislim da je treba proklinjati. Čerčil je bio u pravu. Jedino što se o demokratiji sigurno može reći jeste da je bolja nego ništa.
Ljudi kod nas govore: „Kad bi Kongres u većoj meri predstavljao narod – bilo bi bolje“. Ja tvrdim da Kongres već isuviše dobro predstavlja narod.
Kongres je glup kao i narod, jednako je neobrazovan, tup i egoističan. Danas malo ko iznosi ovakve poglede na situaciju – zato što je demokratija pretvorena u svojevrsno božanstvo.
Upravo zato su – za „hakersku kampanju“ (izraz Hilari Klinton) – i napade na „našu demokratiju“ Vladimira Putina već osudili na deveti krug pakla.
Dik Čejni i Džon Mekejn su „moskovsko mešanje“ u naše svete demokratske rituale proglasili za svojevrsna „ratna dejstva“. Međutim, demokratija danas svuda gubi svoj sjaj.
U Sjedinjenim Državama se dvopartijski sistem našao u slepoj ulici. Jedna partija prestaje da priznaje zakone donete pod vlašću druge partije. Kolegijalnost se gubi.
U celoj Evropi centrističke partije nestaju, a na vlast dolaze neliberalne demokratije.
Predsednik Tramp, videći kuda ide svet, pozdravio je predsednika Egipta, Abdela Fataha as-Sisija, čija je armija svrgnula legalno izabranu vladu i potrpala u zatvore hiljade ljudi. A nakon spornog referenduma, koji je Redžepu Tajipu Erdoganu dao bezmalo diktatorska ovlašćenja, telefonirao je svom turskom kolegi i na tome mu čestitao.
Uprkos tome što je Erdogan demokratiju opisao kao autobus iz kojeg se izlazi kada se stigne do „svog stajališta“.
Zbog čega se liberalna demokratija, koja je nekada bila nazvana budućnošću čovečanstva, suočila sa ovakvim problemima?
Kada je Džordž Buš izjavio da narodi Bliskog Istoka moraju rešavati o svojoj budućnosti na demokratskim izborima, Liban je izabrao Hezbolah, Palestinci su izabrali HAMAS, Egipćani – Muslimansku braću… Nije to bio baš najbolji početak za arapske demokratije…
Demokratiju sve češće tretiraju kao sredstvo za dostizanje cilja, a ne kao samocilj.
U svojim „Beleškama Federaliste“, Džon Džej – jedan od otaca osnivača SAD i prvi njihov predsednik Vrhovnog suda – nazvao je sve nas „braćom“ i „jedinstvenim narodom“, sa jednim te istim precima, jezikom religijom, principima, manirima i običajima.
A samo 70 godina kasnije su „braća“ između sebe ratovala, uprkos tome što su 1861. bila bliže i imala više zajedničkog nego što imaju danas.
Danas 40 odsto Amerikanaca potiče iz Latinske Amerike, Azije i Afrike. Hrišćanski segment nacije se smanjuje jer broj muslimana, Indusa, ateista i agnostika stalno raste.
Danas u SAD faktički postoje dva osnovna jezika.
Sjedinjene Države nemaju oficijelni jezik, ali zbog sve veće uloge španskog (naprimer, na televiziji) i niskog stepena asimilacije migranata, mnoge države SAD su prinuđene da proglase engleski oficijelnim na svojoj teritoriji.
Međutim, i neki drugi jezici (španski, francuski i havajski) takođe su proglašeni oficijelnim u nizu država.
Mi ne samo da ne možemo da se među sobom složimo povodom Boga, gejeva i oružja, nego ni povodom politike i ideologije, morala i vere, odnosno – da se usaglasimo šta je pravilno, a šta nepravilno.
Polovina Amerike smatra drugu polovinu „korpom za otpatke“ (kako je rekla Hilari Klinton uoči izbora 2016. godine)… rasistima, seksistima, homofobima, ksenofobima, islamofobima i fanaticima.
Bez pretnje spoljnog napada, koja nas je objedinila, na primer, 9/11, kako ćemo naći način da objedinimo ljude koji ovoliko mrze jedni druge i smatraju ideje i ideale onih oko sebe nečim mrskim i odbojnim?
Demokratija traži zajedničko tlo na kojem svi mogu da stoje, ali se zemlja Amerike otvara pod našim nogama, pa se i demokratija može svaliti u tu provaliju.
Tamo gde liberali vide prekrasno šarenilo boja, veroispovesti, etničkih grupa, ideologija, verovanja i stilova života, desničari vide raspad zemlje, nacije, naroda i zamenu jedinstva Vavilonskom kulom.
I takav konflikt u perspektivi od kojeg nas nikakva demokratija neće spasiti.
(Informer.rs)
