Home / IZA KULISA / TITO NIJE DAO DA FRANJA ODE NA ROBIJU! PROCUREO TAJNI PLAN KOJIM SU BROZ I TUĐMAN SPREMALI ZAVERU PROTIV SRBA

TITO NIJE DAO DA FRANJA ODE NA ROBIJU! PROCUREO TAJNI PLAN KOJIM SU BROZ I TUĐMAN SPREMALI ZAVERU PROTIV SRBA

Krajem pedesetih godina prošlog veka, u delu službene jugoslovenske istoriografije prevladalo je mišljenje da je Kraljevina Jugoslavija u Aprilskom ratu brzo i neslavno propala zbog hrvatske izdaje, piše hrvatski portal Express.

Portal dalje navodi da je jedan član Vojnoistorijskog zavoda napisao za Vojnu enciklopediju članak u kojem je stajalo da je Hrvatska „kriva za slom Jugoslavije“.

Savet Vojne enciklopedije nije prihvatio tu enciklopedijsku jedinicu, pa je za njeno pisanje potražio novog autora. On se zvao Franjo Tuđman, bio je pukovnik JNA, Hrvat i prvoborac. Tuđmanov rad Savet je prihvatio bez primedbi.

O ratu je znao iz prve ruke, bio je učesnik, nosilac partizanske spomenice, ilegalac iz Zagreba i istoričar. Ali protivnici su protiv njega počeli da kuju strašne zavere. Tuđman je posredovanjem Ivana Gošnjaka tada poslao Titu svoju enciklopedijsku jedinicu. Tražio je od njega direktnu arbitražu – i zaštitu. Iz Beograda je dobio odgovor: „Nemam nikakvih primedbi. Tito“.

Sredinom šezdesetih na Spomen području Jasenovac trebalo je da bude postavljena spomen-ploča na kojoj je trebalo da bude uklesano da je u logoru pobijeno 600 hiljada Srba, a kako tvrdi Express to je nekoliko puta više nego što je ustanovljeno utvrđivanjem identiteta žrtava. Međutim, Tuđman je bio protiv toga jer je u tome prepoznao tendenciju dokazivanja kolektivne krivice Hrvata pa je krajem 1965. napisao rezime rada, u kojemu je objasnio zašto isticanje takvog broja smatra pogrešnim i štetnim.

Rad je opet dostavio Titu ali nije dobio javni odgovor. Ipak radovi na postavljanju spomen-ploče bili su zaustavljeni a sasvim je jasno na čiju intervenciju. Sedam godina kasnije, protiv Franje Tuđmana podneta je optužnica da je „učestvovao u obaranju postojećeg društvenog sistema“.

Miroslav Tuđman optužnicu je odneo Miroslavu Krleži, koji je pročitao i rekao: „To je dim“

Nakon toga Krleža se obratio Josipu Brozu Titu. Posle te intervencije Tito je izrekao najpoznatiju rečenicu: „Tuđmanu ne pakovati“. To je značilo da Udba ne sme podmetati dokaze i da sud ne sme biti preoštar.

Tito je naime uvek pažljivo balansirao složene odnose u federaciji, pa bi, prema odnosu snaga i sopstvenim procenama što mu je korisnije, stezao ili liberalizovao režim, podsticao socijalnu komponentu u politici, ili, ponekad, nacionalnu. Josip Broz lično se uvek deklarisao kao Hrvat, što je Tuđmanu bilo jako važno.

Milovan Đilas svedoči o Titovoj sujeti jer je do kraja života bio ogorčen pošto na takmičenju austrougarske vojske u mačevanju nije dobio zlatnu medalju.

Tito je ipak, kako tvrdi Đilas, verovao da će se jugoslovenski narodi s vremenom stopiti u jednu naciju i tu se oštro razlikovao od svog generala – koji mu se čitavog života do te mere divio da je Dušan Biladžić Tuđmanov odnos prema Titu opisao kao zaljubljenost.

– Tuđmanu su došli ljudi. On je sam kazao kako bez Tita ne bi bilo Jugoslavije, pa ni Hrvatske. Nekima to zvuči vrlo tužno. Tuđman je bio zaljubljen u Tita – rekao je Bilandžić u jednoj televizijskoj emisiji.

Tuđman je prema Titu osećao ne samo zahvalnost što ga je spasio teške zatvorske kazne nego i zato što je očuvao državotvornost hrvatskog naroda, zato što ga je smatrao svesnim Hrvatom, i zato što se neizmerno divio njegovim političkim talentima.

O svemu je tome Franjo Tuđman otvoreno progovorio u intervjuu listu Polet, pod naslovom „Hrvatska povijest je moja istorija“. Stavovi koje je tada izrekao Tuđman, danas deluju šokantno. Tuđman je u tom intervjuu dao najcelovitiji stav u odnosu prema Josipu Brozu.

„Tito je nesumnjivo velika istorijska ličnost hrvatskoga i jugoslovenskog tla. To što se našao na čelu KPJ u prelomnom periodu poput Drugog svetskog rata, nije slučajno. Našao se na čelu KPJ kao hrvatski komunista i kao takav shvatao je da komunistički pokret u Jugoslaviji može uspeti samo rešavajući nacionalno pitanje, što opet predstavlja tradiciju hrvatskog marksističkog pokreta iz dvadesetih godina.

Takvu je ideju mogao prenositi samo pripadnik marksističkog pokreta iz hrvatskih redova, i pripadnik nesrpskog naroda. To što je došao iz redova potlačenog naroda u bivšoj Jugoslaviji – velika je stvar. Ali taj je hrvatski narod imao očuvanu svest o svojom identitetu. Težnja hrvatskog naroda da ima i više prava nego u Habsburškoj monarhiji, i hrvatskom komunističkom pokretu, nametnula je ideju o onome što treba ostvariti. Takva težnja pomogla je i nacionalnim pokretima nesrpskih naroda u staroj Jugoslaviji, pa tako i Drugom svetskom ratu, kada je pripomogla ideji o oblikovanju federalne Jugoslavije … “

„Tito je“, nastavio je Tuđman, „dakle osećao problem naroda Jugoslavije. Nesumnjivo je bio komunista, i lenjinistima, i staljinista. Ali … bitna razlika između njega i Staljina jeste u dva momenta: Tito nikada nije postao predvodnikom velikosrpske politike, a Staljnin je postao, iako nije bio Rus nego Gruzijac – pripadnik maloga neruskog naroda, provodnikom velikorusko politike, i u toj meri da je to primetio čak i Lenjin. U svojm počecima, Staljin je zastupao marksistička gledišta, ali našavši se na čelu SKP postao je provodnikom velikorusko politike. S druge strane Tito nije postao provodnikom velikosrpske politike, ostao je hrvatski komunist, iako je bio internacionalista. Ne mogu mu se pripisati nikakva uskohrvatska gledišta … On je osećao nacionalni problem u Jugoslaviji, problem identiteta srpskog, hrvatskog, slovenačkog … naroda. Druga velika razlika između Tita, kao i između ostalih komunističkih prvaka u socijalističkim zemljama, jeste u tome što je on bio političar velikog formata, pa i državnik velikog formata – nije slučajno on izigrao i Staljina i Čerčila – i što se nije u svojoj vladavini toliko oslanjao na teror koliko oni drugi. Kad to kažem, onda ne poričem da je KPJ upotrebila revolucionarni teror u smislu osiguranja svoje pobede za vreme rata i neposredno posle rata.“

Tito je bio do detalja upućen u torture na Golom otoku, pa ipak, Tuđmanu to nije presudno, jer u Titu vidi uglavnom velikog političara: „Imao je“, nastavlja dalje, „hrabrosti, odvažnosti i državničke dalekovidosti da se suprotstavi Staljinu u doba kad je pred Staljinom klečala cela Istočna Evropa i kad su i Istok i Zapad očekivali, i bili bi zahvalni, da će više slušati Staljina …

Krležu, štaviše, smatra ljudima koji su mu spasili život. Titov uticaj, zaštita od Udbe, po Tuđmanu je bila presudna … „Iako su i drugi intervenisali za mene“ reći će Tuđman u istom intervjuu, „verovatno je Krležin uticaj na Tita bio presudan, i verovatno mi je to što nisam bio osuđen za špijunažu, spasilo život. I samim tim, to je delovalo i na činjenicu da su i ovi drugi kažnjeni manje, iako je prema Udbinim agentima tada dovedena ona bugojanska grupa od 20 ustaških terorista, da bi se izvršila presija i da se ozbiljnije kaznimo … “

Tuđman o Titu govori još u sledećim formulacijama: „on je u komunistički pokret uneo nešto novo“; „Titoizam je značio rešavanje nacionalnog pitanja u okviru socijalističke revolucije, zadržavanje državnosti i socijalističke zemlje …“

Nadalje, „Tito je bio veliki političar i u okviru komunističkog pokreta, jedan od onih koji je marksističku doktrinu znao upotrebiti na stvaralački način u jugoslovenskim prilikama …“

„U okvirima svog vremena Tito je bio velik političar … odgovor na izazove svog vremena, a danas, posle njegove smrti, mnogi pokazuju da nisu čak ni na njegovoj nivou …“

(Hrvatski portal Express)

Check Also

GOVOR ROBERTA F. KENEDIJA JUNIORA NA PROTESTU U BERLINU: “RAZLOZI ZA OVO ŠTO SE DEŠAVA U SVETU ĆE VAS PRESTRAVITI”

U mojoj zemlji – Americi, u medijima govore da sam danas ovde došao da govorim …