Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Anesteziolog Miroslav Risović, sumnjičen da je počinio zločine za interese „zemunskog klana“, pobegao je iz zemlje ubrzo po ubistvu premijera Zorana Ðinđića.
Srbija za njim nikad nije raspisala poternicu.
Zarad iznenada probuđene savesti, što je neuverljivo i malo verovatno, ili zbog besa i nanošenja štete političkim protivnicima, Velimir Ilić je sasvim nenadano, bar na nekoliko dana, zabavio javnost starom pričom o saradnji „zemunskog klana“ i pojedinih lekara.
Novost su predstavljale dve fotografije, uz najavu postojanja još nekolicine, čiju autentičnost niko nije sporio, ali jeste okolnosti njihovog nastanka.
U centru pažnje s razlogom se našao aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji se na jednom od „svedočanstava“ pojavio u prijateljskom zagrljaju s nekadašnjim vođom „zemunaca“ Dušanom Spasojevićem.
Rasplet se mogao naslutiti – ministar je društvo na fotografiji objasnio profesionalnom obavezom prema kriminalcu čijeg je oca operisao, pa je ovaj kao izraz zahvalnosti tražio – zajedničko slikanje.
Dokaza da je sve bilo drugačije nema, iako su se mnogi oglasili sumnjom da su ministrove pobude bile potpuno drugačije pošto je u nekoliko navrata opisivan kao „doktor smrti“, koji je za „zemunce obavljao nimalo medicinske poslove“. No, to nikada nije utvrđeno.
Zbog takvih insinuacija Lončar je privođen tokom vanrednog stanja 2003. godine i policijske akcije „Sablja“, ali ništa nije dokazano. Tvrdio je da su takve glasine netačne i monstruozne, da u vreme nastanka fotografija ni ovi kriminalci nisu bili što su kasnije postali, a da on to nije mogao da nasluti.
Zbog mirne savesti se, objasnio je, sam prijavio za poligrafsko testiranje, kako bi odstranio svaku sumnju u svoju ispravnost. I zaista, tragajući povodom ovih opasnih optužbi, policajci, naravno ni novinari ništa „čvrsto“ nisu pronašli, pa se priča svela na preuveličavanje uloge ministra u poznanstvu sa ubicama premijera Zorana Ðinđića.
UBISTVA I PREBIJANJA
Dok se ministru zdravlja spočitava etička strana ovekovečenog poznanstva i druženja s kriminalcima, s kojima je povremeno igrao i fudbal, za njegovog kolegu Miroslava Risovića, koji se našao na drugoj fotografiji, može se dodati puno toga. I Risović je igrao fudbal sa ovim društvom, ali se i dokazano sumnjivo ponašao u vreme dok su „zemunci“ po Srbiji likvidirali sve stvarne i umišljene protivnike.
Svedočenja protiv njega su toliko uverljiva da je nemoguće racionalno objasniti kako se posle privođenja u policiju ipak našao na slobodi, a potom veoma brzo napustio Srbiju. Od tada mu se izgubio gotovo svaki trag. Za sobom je ostavio jedino saznanje da je, navodno, otputovao kod supruge u Kanadu.
Uloga doktora Risovića u funkcionisanju „zemunaca“ ima sve elemente kvalitetnog kriminalističkog zapleta. U najkraćem, bar u dva slučaja je od svedoka na suđenju „zemuncima“ optužen da je, kao anesteziolog, direktno skrivio smrt pacijenata, te da je za to „nagrađivan“ stanom, automobilom i novcem.
Međutim, manje znan, a podjednako važan učinak dr Risovića odnosi se na period kad su se „zemunci“ nalazi u pritvoru beogradskog Centralnog zatvora zbog sumnje da su oteli biznismena Miroslava Miškovića.
Politički pritisci s mnogih strana da se oslobodi vođa klana na kraju su i urodili plodom, a u obrazloženju sudske odluke o puštanje Spasojevića iz zatvora piše da – prema lekarskom nalazu – vođa „zemunaca“ ima velike srčane tegobe, da mu je neophodna hitna hirurška intervencija, a priložen je i nalaz psihijatra da je njegovo dete toliko vezano za oca da ima psihičke probleme.
Tadašnji tužilac Biljana Radovanović rekla je da je nalaz za „srčane smetnje“ Spasojeviću nabavio upravo dr Miroslav Risović, što je u međuvremenu potvrdio i nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije Mile Novaković: „Jeste, na nalazu je njegov potpis.“
Ipak, uloga doktora Risovića u punom sjaju se pokazala nekoliko meseci pre otmice Miškovića, posle ranjavanja braće Zorana i Dragana Živkovića, poznatijih kao braća Fiškal iz Požarevca. Kad je 31. decembra 2000. u Urgentni centar dovezen ranjeni Zoran, doktor Risović je došao u operacionu salu van svoje redovne smene.
Zoran je umro posle operacije. Isto se ponovilo 40 dana kasnije, kad je po povratku s pomena rođenom bratu teško ranjen i Dragan. I on je umro posle operacije, u kojoj je, opet van smene, učestvovao Risović. Niko od ranjenih i operisanih nije preživeo usled „neutvrđenih komplikacija“.
O ulozi Risovića u stradanju braće Fiškal, nekada nerazdvojnih prijatelja Spasojevića i Ljubiše Buhe Čumeta, koji je mlađem bratu bio i venčani kum, Novaković je u knjizi „Oni su jači od nas“ rekao:
„Voleli su pojedini lekari da se pojave u društvu ‘najjačih faca’ u gradu. Zaneli su se, bili bezobrazni prema kolegama, odlazili u Šilerovu, podlegli tim glupostima. Risović je pobegao. On se pojavio kad su se Fiškali, jedan, pa drugi, u Urgentnom centru borili za život.
Šta je kao anesteziolog radio u vreme operacija, ili posle njih, nije tačno utvrđeno. Ali je sigurno dolazio bez poziva i van svoje smene. Veoma indikativno. Kao i njegovo bekstvo. Ovi uhapšeni tvrde da je radio za Spasojevića, ali nismo stigli s njim da razgovaramo jer smo imali preča posla s kriminalcima. Niko se time ozbiljno nije bavio…“
Milomir Kaličanin, svojevremeno jedan od optuženih za saradnju sa „zemuncima“, izjavio je u Specijalnom sudu da je Risoviću u oba slučaja Spasojević zapretio da „Fiškali ne smeju da prežive“. I on je potvrdio da je Risović u oba slučaja u operacionu salu stigao van svoje redovne smene.
Kaličanin je pred sudom potvrdio izjavu datu istražnom sudiji gde opisuje kako su ubijena braća Zoran i Dragan Živković. Kad je prvi od braće ranjen i dovezen u Urgentni centar, doktora Risovića pozvali su rođaci ranjenog iz Požarevca i zapretili da će ga ubiti ukoliko ovaj umre. Sličnu pretnju dobio je i od „ovih drugih“ – da će nastradati ukoliko Fiškal ostane živ.
„Povezao sam da su ‘ovi drugi’ Spasojević i njegova ekipa. Risović je zvao Selmana Hamidovića (još jednog saradnika ‘zemunaca’ kome se u međuvremenu izgubio svaki trag) i pitao ga šta da radi. Selman mu je savetovao da posluša ‘ove druge’. Fiškal je ubrzo umro u Urgentnom centru.“
„Doktora smrti“ je teško optužio i svedok-saradnik Dejan Milenković Bagzi, objasnivši da je Risović bio na stalnoj vezi s Dušanom Spasojevićem i da je imao direktan zadatak da dokrajči žrtve koje bi preživele sačekuše „zemunaca“.
Bagzi je, između ostalog, naveo i da je Spasojević svojevremeno, kako bi zaštitio Risovića, naredio da se prebije načelnik Urgentnog centra dr Ðorđe Bajec. „Kad se Risović sukobio s načelnikom dr Ðorđem Bajecom, Dušan je poslao svoje ljude da ga prebiju“.
Iako je javnost odmah saznala da je dr Bajec pretučen, ni on sam ni oni koji su slučaj istraživali, ako su to uopšte činili, nisu saopštili pozadinu niti imena počinilaca.
Nije dr Bajec jedini s kojim se Risović sukobljavao, niti su „zemunci“ samo zbog njega uterivali strah u kosti drugim lekarima. Zaposlenima u Kliničkom centru Srbije upečatljiva su sećanja na limuzine koje su u koloni dolazile u bolnicu i šepurenje miljenika „zemunskog klana“.
Ova krivična dela nikad nisu istražena. Pripadnici klana su u više navrata u Klinički centar Srbije dolazili naoružani i defilovali uz „svoje doktore“.
Mada je upamćeno, ostalo je nezabeleženo, da je jedan od njihovih lekara u prisustvu „zemunaca“ izvadio pištolj i stavio ga na sto direktora KCS čekajući kolegu koji mu se zamerio. „Nesporazum“ je rešen kad je iskusniji kolega pozvao prijatelje iz Vojske Srbije, koji su se u direktorovoj kancelariji pojavili sa automatskim puškama.
ĆUTANJE SRBIJE
Početkom 2010. u jednom ovdašnjem mediju objavljena je informacija da je dr Miroslav Risović lociran u Torontu i da bi uskoro mogao da bude uhapšen i izručen Srbiji.
Prema tom izvoru, o „slučaju Risović“ navodno je razgovarano i tokom zvanične posete tadašnje ministarke pravde Snežane Malović Kanadi, ali ta vest nije potvrđena. Spekulisalo se da je Risović 2003. u Kanadu ušao s legalno izdatom iseljeničkom vizom i da tamošnjim vlastima nije bilo teško da ga pronađu.
„Risović je jedno vreme bio i pod prismotrom kanadske policije. Upravo tokom razgovora s kanadskim zvaničnicima dobijeno je dovoljno informacija da već možemo da pokrenemo istragu“, navodno je saopštio novinski izvor.
Međutim, od svega toga ništa nije bilo, a do pre mesec dana Risović javno nijednom više nije pomenut. Niti je Srbija, koliko se zna, za njim raspisala međunarodnu poternicu. Zapravo, Risović je i pored svih optužbi sve vreme potpuno slobodan čovek.
Izvesno se zna jedino da je zaista doputovao u Kanadu. I da su tamošnje vlasti bile upoznate s njegovim dolaskom. Međutim, nije urodio plodom nijedan pokušaj da se od kanadskih institucija koje bi trebalo da znaju nešto više o njegovom boravku dobije dodatna informacija.
S obzirom na reputaciju s kojom je pobegao iz Srbije, a koja je njegovim domaćinima sigurno dobro znana, teško je pretpostaviti da se i dalje bavi poslom po kojem je u Srbiji ostao upamćen.
Ili bi pak to mogao da čini pod nadzorom i s novim identitetom. U najmanju ruku je čudno da Srbija od Kanade ništa nije zahtevala po njegovom pitanju, jer da je drugačije, Kanađani sigurno ne bi mogli da se prave nemušti i nezainteresovani za čitav slučaj.
Ukratko, deluje kao da o doktoru Risoviću i dalje u Srbiji neko brine na način kako su to svojevremeno činili i „zemunci“, ali ne želeći ga ovde i omogućavajući mu da tamo daleko gde jeste – a to svakako ne mora da bude isključivo Kanada – ćuti, ne pominje nikog i bude bezbrižan.
Poređenja radi, vredi istaći da ozbiljne sumnje i optužbe ne zastarevaju. Na primer, Nemačka se dobro potrudila da joj Hrvatska izruči dvojicu svojih nekad značajnih pripadnika tajne policije optuženih za organizaciju ubistva Stjepana Ðurekovića u toj zemlji pre 40 godina!
I Belgija to isto čini po pitanju državljana Srbije osumnjičenih za ubistvo albanskog emigranta Envera Hadrija u toj zemlji od pre više od tri decenije. Risoviću, međutim, takva vrsta pretnje ne visi nad glavom.
Zanimljivo je da ni danas o doktoru Risoviću lekari iz Kliničkog centra ne žele zvanično da govore.
Opisuju ga kao obesnog i nadmenog, ali kako je objasnio jedan od njih, „sramota ih je što su bili prinuđeni da svemu tome prisustvuju, ponešto i čuju, a ćute ne želeći da se zameraju ni njemu ni onima koji su ga štitili“.
Valjda je iz istih i sličnih razloga, sramote pred sobom i pred drugim kolegama, nemoguće pronaći i Risovićevu fotografiju. Jedina dostupna jeste ona koja je osvanula u rukama Velje Ilića, na kojoj se nalazi u društvu svog kolege Lončara i dvojice fudbalera.
SVEDOK I ROBIJAŠ
Podjednako je očekivano to što ni o braći Fiškal u Požarevcu niko ne želi da govori. Zoran je bio osumnjičen da je u Beogradu počinio ubistvo za interes „zemunaca“, ali je oslobođen usled nedostatka dokaza, iako su postojali i svedoci i dokazi da je to učinio.
Braća Živković bili su velika pretnja i opasnost dok su bili živi i sa zaleđinom Dušana Spasojevića, ali ih je upravo „zemunski mafijaški kodeks“ na kraju koštao glave.
I to uprkos nekadašnjem velikom prijateljstvu sa Spasojevićem i Ljubišom Buhom Čumetom. Kako je to objasnio otac braće Fiškal, razlaz između njegovih sinova i „zemunskog klana“ počeo je u periodu kad je nastao raskol i na relaciji Čume-Spasojević. A ovaj drugi je po svaku cenu želeo da ukloni sve koji bi Čumetu mogli da budu saborci ili mu pruže utočište.
Ali to već zalazi u davno okončane priče. Nove su dve objavljene fotografije i, kako je gotovo zapretio Velimir Ilić, one koje još nije obelodanio, a „govore više od hiljadu reči“.
Novo je i to što je, nekako skrajnuto od javnosti, mada ne i potpuno skriveno, Ljubiša Buha Čume nedavno osuđen na još 16 meseci zatvora zbog vređanja suda. A trebalo je da se na slobodi, posle odsluženja kazne za falsifikat i nasilje u porodici, nađe u aprilu ove godine.
Nepoznato je na koji način je Čume sud toliko uvredio da mu odredi tako visoku zatvorsku kaznu. Ali je dobro znano da ovaj zaštićeni svedok odlično, iz prve ruke, zna kako su i koje lekare angažovali Spasojević i njegova družina, koja su im bila zaduženja i na koji način su nagrađivani.
Njega o tome niko nije ispitivao, a sam se nije javljao da to saopšti. Ukoliko bi mu, međutim, kao što su drugima činili, ponudili nagodbu za informacije i umanjili ili pak odbacili kaznu za uvredu suda, beskrajno zanimljivo bi bilo čuti šta ima da kaže. Pa i o tome da li nekoga u vlasti direktno ugrožavaju njegova saznanja.
(Kurir)
