Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Kraj 1990. godine. Sa jedne strane stola evropska trojka, koju su tada činili Žak Pos, Hans van den Bruk i Žak Delor, a sa druge strane naših šest vajnih predsedničića budućih banana-republikica.
Oni našima nude momentalno pridruženo članstvo u EU i 5,5 milijardi dolara trenutne injekcije, hoće da nas potkupe da bismo bili razumni i da bismo uradili ono što je dobro za nas. Ali naši imaju bolju ideju: da budu potpuni ******
Evropska trojka — tada sastavljena od luksemburškog šefa diplomatije Žaka Posa kao predsedavajućeg Saveta ministara Evropske zajednice (tek će par godina kasnije ona prerasti u Evropsku uniju), zatim narednog na toj funkciji, njegovog holandskog kolege Hansa van den Bruka, i predsednika Evropske komisije Žaka Delora — došla je krajem 1990. godine u Jugoslaviju sa ciljem da nam iznese „nepristojnu“ ponudu koju ni najveći ludak ne bi mogao da odbije.
Njih trojica sa jedne strane stola, a sa druge šest predsednika jugoslovenskih saveznih republika. Pos daje reč Deloru, kao autoru plana i predloga Evropske zajednice, da bi ovaj objasnio šta su oni spremni da urade i da daju, samo ako pristanemo da ostanemo u nekoj formi zajednice, kao Jugoslavija. Dakle, da se razumemo šta se dešava u tom trenutku: oni nas žele da potkupe da bismo uradili ono što je dobro za nas.
Delor kaže sledeće: EZ je spremna da istog momenta političkom odlukom prizna pridruženo članstvo Jugoslavije u EZ; drugo, spreman je program od 5,5 milijardi dolara koji će poslužiti kao finansijska injekcija za uspešno produženje programa vlade Anta Markovića; zatim iznosi još desetak tačaka ponude, „sve u svemu, jako povoljno“.
Sve to mnogo godina kasnije — u jednom intervjuu čiji relevantni insert možete pogledati na kraju teksta — otkriva Kiro Gligorov, pokojni predsednik Makedonije, koji je sastanku prisustvovao kao predstavnik te federalne jedinice.
Posledice onoga što se nakon toga dogodilo svi mi živimo do dana današnjeg: od Slovenije (kojoj bi i samoj danas u sklopu opstale Jugoslavije verovatno bilo bolje nego što jeste) do Makedonije (kojoj bi svakako bilo mnogo bolje nego što jeste); o Hrvatskoj, BiH i Srbiji u kojima su se vodili ratovi, vršili zločini i etnička čišćenja, događala ogromna razaranja, da i ne pričamo.
Naime, svi republički predsednici su prvo dugo ćutali, a onda su jedan za drugim počeli da odbacuju ovu ponudu.
Tuđman je rekao da on ni za kakve milijarde ne može da odustane od ideje koja trenutno hrani ceo hrvatski narod, da oni posle hiljadu godina obnove hrvatsku državu (što bi se reklo: „jedi ideje, narode moj, jedi ideje“); Milošević je rekao da on hoće ili punu i čvrstu federaciju ili ništa (ne zna se ko je bio luđi od njih dvojice i ko je bio u slabijem dodiru sa realnošću, životom, svetom i vremenom u kome živimo); Izetbegović, prilično umereno, kaže da oni ne mogu ni bez Beograda ni bez Zagreba jer u BiH žive tri naroda, da bi oni voleli da ostanu posebni entitet, ali, ako može da se nađe neko rešenje za saradnju; ostali ništa nisu rekli.
Trojka zatim nakon konsultacija počinje da vodi jednočasovne razgovore sa svakim predsednikom ponaosob, sve to traje jako dugo, ali izaslanici iz Brisela na kraju zaključuju da saglasnosti nema, izjavljuju da žale zbog našeg odbijanja, „a šta će dalje biti, videćemo“.
Videli smo.
Šteta je samo što tada nisu sve detalje te ponude preneli građani i što nisu narode pitali za mišljenje. Većina građana svake republike tada je htela opstanak Jugoslavije, a ratu se nadala samo šačica fanatika koja je uspešno izmanipulisala masu i iskoristila okolnosti da poseje seme razdora i mržnje na kojem i dan-danas jaše.
Pogledajte video:
(Telegraf.rs)
