ZEMLJINO MAGNETNO POLJE PRETI DA SE OBRNE: ŠTA ĆE SE DESITI KADA SEVER USKORO POSTANE JUG, A JUG SEVER..?

zemlja- magnetno- polje

Kada biste mogli da se vratite 41.000 godina u prošlost do poslednjeg ledenog doba, kompas bi vam pokazivao da se sever nalazi tamo gde biste očekivali jug. To je zbog toga što se za nekoliko stotina godina Zemljino magnetno polje obrnulo.

Ti obrti se dešavaju često i nekada traju po više hiljada godina, a to znamo zahvaljujući formacijama magnetnih minerala, koje pronalazimo u tlu.

Postoji nekoliko ideja koje objašnjavaju zašto se to dešava. Prema jednoj od njih, gornji slojevi Zemljinog jezgra ponašaju se kao džinovske lava lampe u kojima se masa istopljenog gvožđa i nikla naizmenično podiže i spušta i do promene dolazi upravo zbog tog kretanja.

Oko 3.000 km ispod naših nogu, na dubini 270 puta većoj od najdublje tačke okeana, počinje Zemljino jezgro, tečna sfera sačinjena od gvožđa i nikla, čiji gornji slojevi dostižu temperaturu od gotovo 4.000 stepeni Celzijusovih, a pritisak je 1,3 miliona puta veći nego na Zemljinoj površini.

Tokovi istopljenih stena milionima godina pomeraju tektonske ploče, zbog kojih se kontinenti pomeraju i menjaju oblik. Kretanje istopljenog metala u jezgru stvara i održava magnetno polje koje štiti Zemlju od štetnog zračenja iz svemira, koje bi uništilo atmosferu.

Pošto je tako duboko, glavni način da proučavamo granicu između jezgra i gornjih slojeva Zemlje je u praćenju seizmičkih signala, koje stvaraju zemljotresi. Koristeći informacije o obliku i brzini seizmičkih talasa, možemo da otkrijemo kroz koje delove planete su putovali, kako bi u tom obliku došli do nas.

Nakon naročito jakog zemljotresa, cela planeta vibrira poput zvona, a merenje tih oscilacija na različitim mestima otkriva nam kakva je struktura u kom delu planete.

Na taj način su naučnici otkrili da postoje dve velike oblasti na jezgru kroz koje seizmički talasi teku sporije, u odnosu na okruženje. Svaka od tih oblasti bila bi 100 puta veća od Mont Everesta, da se kojim slučajem nalazi na površini. Te regije imaju značajan uticaj na dinamiku Zemljine kore i utiču na tokove u unutrašnjem delu jezgra.

Iz nekoliko najrazornijih zemljotresa u poslednjim decenijama ipak je proisteklo nešto dobro, budući da su naučnici mogli da izmere specijalne vrste seizmičkih oscilacija, koje se kreću duž granice između jezgra i mantije i poznati su kao Stounlijevi talasi.

Proučavanjem ovih talasa otkriveno je da pomenute dve regije imaju nižu gustinu dok su bliže jezgru, u poređenju sa ostalim materijalom. Naravno, manja gustina mogla bi da se pripiše tome što su bliže jezgru ove oblasti toplije, ali uzbudljiva mogućnost je da se zbog specijalnog sastava ove oblasti ponašaju kao mehuri u lava lampi. To znači da se periodično podižu ka gornjim slojevima, hlade i ponovo padaju ka jezgru.

Takvo ponašanje bi moglo da objasni zašto se magnetno polje Zemlje ponekad obrće. Činjenica da se polje promenilo toliko puta u istoriji Zemlje sugeriše da se menjala i unutrašnja struktura.

Znamo da jezgro ima planine i doline baš kao Zemljina površina. Proučavanjem ove “topografije” možda ćemo moći da proizvedemo detaljnije mape jezgra, koje će nam pružiti mnogo bolji uvid u to šta se dešava ispod naših nogu.

(B92)