ZEMLJOTRES U FARMACEUTSKOJ INDUSTRIJI– DOKTOR NAUKA SA HARVARDA: NEVAKCINISANA DECA NE PREDSTAVLJAJU NIKAKAV RIZIK ZA OKOLINU.. (VIDEO)

Imunolog sa Harvarda je napisala otvoreno pismo objašnjavajući zašto nevakcinisana deca ne predstavljaju rizik svojim vakcinisanim vršnjacima.

Vaxxter.com izveštava:

Poštovani:

Moje ime je Tetjana Obukanič. Imam doktorat iz imonologije. Pišem ovo pismo u nadi da će ono ispraviti nekoliko uobičajenih pogrešnih shvatanja o vakcinama, kako bih vam pomogla da formulišete fer i uravnoteženo shvatanje koje je podržano prihvaćenom teorijom o vakcinama i novim naučnim nalazima.

Da li nevakcinisana deca predstavljaju veću pretnju javnosti nego vakcinisana?

Često se navodi da oni koji odluče da ne vakcinišu svoju decu ugrožavaju ostatak javnosti, i to je razlog koji stoji iza većine zakona o okončanju izuzimanja vakcinacije, koje trenutno razmatraju savezni i državni zakonodavci širom zemlje. Trebali biste biti svesni da priroda zaštite koju pružaju mnoge savremene vakcine – a to uključuje većinu vakcina koje je CDC preporučilo za decu – nije u skladu sa takvom izjavom.

Ja sam ispod istakla preporučene vakcine koje ne mogu sprečiti prenošenje bolesti jer one nisu dizajnirane da spreče prenošenje infekcije (one su, pre svega, namenjene da spreče simptome bolesti(, ili zato što su one za nezarazne bolesti. Ljudi koji nisu primili navedene vakcine ne predstavljaju veću pretnju za javnost od onih koji ih jesu primili, što ukazuje na to da diskriminacija nevakcinisane dece u javnim školama možda neće biti opravdana.

IPV (inaktivisana polio vakcina) ne može sprečiti prenos poliovirusa. Divlji poliovirus ne postoji u SAD najmanje dve decenije. Čak i ako bi se divlji poliovirus ponovo doneo putovanjem, vakcinacija sa IPV ne može uticati na sigurnost javnih prostora. Imajte na umu da se istrebljenje divljeg poliovirusa pripisuje upotrebi drugačije vakcine, OPV ili oralne polio vakcine. Uprkos tome što je u stanju da spreči prenošene divljih poliovirusa, upotreba OPV je u SAD već odavno zamenjena sa IPV zbog sigurnosnih razloga.

Tetanus nije zarazna bolest, već dobijena od dubokih rana zaraženih C. tetani soprama. Vakcinacija protiv tetanusa (kombinovanom DTaP vakcinom) ne može promeniti bezbednost javnih prostora; ona je namenjena samo za ličnu zaštitu.

Iako je namenjena da spreči efekte difteričnog toksina, vakcina difteričnog toksoida (koji se takođe nalazi u DTaP vakcini) nije dizajnirana da spreči kolonizaciju i prenos C. difterije. Vakcinacija protiv difterije ne može promeniti bezbednost javnih prostora; takođe je namenjena samo za ličnu zaštitu.

Acelularna vakcina protiv velikog kašlja (acellular pertussis – aP), poslednji element kombinovane DTaP vakcine, koja je trenutno u upotrebi u SAD, zamenila je vakcinu cele bakterije krajem 1990-ih gaodina, nakon čega je usledilo neverovatno vraćanje kašlja. Eksperiment sa namernom infekcijom kašlja kod primata je otkrio da aP vakcina nije u stanju da spreči kolonizaciju i prenos ovog kašlja (B. pertussis).

FDA je izdala upozorenje u vezi sa ovim ključnim nalazom. Pored toga, sastanak Odbora naučnih savetnika u CDC 2013. godine je otkrio dodatne alarmantne podatke da su varijante kašlja, koje trenutno cirkulišu u SAD, stekle selektivnu prednost da zaraze one koji su primili dozu DTaP, što znači da je verovatnije da budu zaraženi ljudi koji su primili DTaP, a samim tim i zarazni, u odnosu na one koji nisu vakcinisani.

Među brojnim tipovima H. influenzae, Hib vakcina pokriva samo tip B. Uprkos svojoj jedinstvenoj nameri da smanji simptomatični i asimptomatični Hib prenos, uvođenje Hib vakcine je nenamerno pomerilo dominaciju ka drugim tipovima H. influenzae (tipovi od A do F). Ovi tipovi su izazvali izuzetno ozbiljnu invazivnu bolest i povećali učestalost kod odraslih u eri Hib vakcinacije dece. Opšta populacija je sada ranjivija na invazivnu bolest nego što je bila pre početka kampanje Hib vakcinacije. Diskriminacija dece koja nisu primila Hib vakcinu nema nikakvog naučnog smisla u eri bolesti H. influenzae koja nije tip B.

Hepatitis B je virus koji se prenosi putem krvi. Ne širi se u okruženju, naročito ne među decom koja se vrlo verovatno neće upuštati u visoko rizična ponašanja, kao što je deljenje igle ili seks. Vakcinacija dece protiv hepatitisa B ne može značajno promeniti bezbednost javnih prostora. Štaviše, upis u školu nije zabranjen za decu koji su hronični nosači hepatitisa B. Zabraniti upis u školu onima koji jednostavno nisu vakcinisani – i čak i ne nose hepatitis B – predstavljalo bi nerazumnu i nelogičnu diskriminaciju.

Ukratko, osoba koja nije vakcinisana sa IPV, DTaP, HepB, i Hib vakcinama, ne predstavlja veću opasnost za javnost nego osoba koja jeste vakcinisana. Nikakva diskriminacija nije opravdana.

Koliko često dolazi do ozbiljnih neželjenih događaja od vakcine?

Kada je rizik od neželjenih događaja koji zahtevaju posetu hitnoj službi nakon vakcinacije zdrave dece toliko očigledno visok, vakcinacija mora ostati izbor roditelja, koji razumljivo neće biti voljni da snose ovaj rizik kako bi zaštitili svoju decu od bolesti koje se generalno smatraju blagim, ili kojima njihova deca možda nikada neće biti izložena

Može li diskriminacija porodica koje se suprotstavljaju vakcinama sprečiti buduća izbijanja zaraznih bolesti, poput malih boginja?

Naučnici za istraživanje malih boginja su odavno bili svesni “paradoksa malih boginja.“ Citiram iz članka Polanda i Džejkobsona (1994) “Neuspeh u ispunjenju cilja eliminacije malih boginja: Očigledan paradoks infekcija malim boginjama kod vakcinisanih osoba.“

“Očigledan paradoks je taj da što se stope imunizacije protiv malih boginja dižu na više nivoe kod stanovništva, male boginje postaju bolest kod imunizovanih osoba.“

Revakcinacija ne može ispraviti slabo reagovanje: čini se da je to imuno-genetska osobina. Procenat dece koja slabo reaguju na vakcinu je procenjen na 4,7% u SAD.

Studije o epidemijama malih boginja u Kvebeku u Kanadi, i Kini, potvrđuju da se epidemije malih boginja još uvek dešavaju, čak i kada je povinovanje vakcinaciji na najvišim nivoima (95-97% ili čak 99%).

Da li je diskriminacija onih koji se protive vakcinama jedino praktično rešenje?

Najveći broj slučajeva malih boginja u nedavnim epidemija u SAD (uključujući i nedavnu pojavu u Diznilendu) se pojavio kod odraslih i veoma malih beba, dok su se u dobu pre vakcinacije male boginje dešavale uglavnom u dobi između 1 i 15 godina.

Uprkos velikim šansama za izlaganje u periodu pre vakcinacije, male boginje se praktično nikada nisu dešavale kod beba mnogo mlađih od jedne godine zbog prenosa robusnog imuniteta od majke. Ranjivost veoma malih beba na male bodinje danas je direktan ishod prolongirane kampanje masovne vakcinacije u prošlosti, tokom koje njihove majke, koje su i same vakcinisane u svom detinjstvu, nisu mogle prirodno da prožive male boginje u bezbednom školskom dobu i uspostave doživotni imunitet koji bi takođe prenele na svoje bebe i zaštitile ih od boginja u prvoj godini života.

Srećom, terapeutska rezerva postoji da bi imitirala sada erodiran imunitet majke. Bebe, kao i drugi ugroženi ili imunološki oštećene osobe, imaju pravo da prime imunoglobin, mera za potencijalno spašavanje života koja snabdeva antitela usmerena protiv virusa kako bi sprečili ili ublažili bolest prilikom izlaganja.

Ukratko:

Sve u svemu, ove četiri činjenice jasno stavljaju do znanja da je diskriminacija nevakcinisane dece u javnim školama potpuno neosnovana, jer status vakcinacije onih koji se protive vakcinama ne predstavlja nikakav rizik za javno zdravlje.

Iskreno vaša, Tetjana Obukanič, doktor nauka

Webtribune.rs