ŽIVADIN JOVANOVIĆ NAPOKON OTKRIO SVE DETALJE IZ 1999. GODINE: EVO ŠTA SE DEŠAVALO OKO RUSKOG ORUŽJA I DA LI SU RUSI HTELI DA POMOGNU

Rusijau vreme predsednika Borisa Jeljcina nije vodila samostalnu politiku u odnosu na Srbiju i SRJ. Izgledalo mi je da je procenio kako Rusija nije dovoljno moćna da vodi politiku nezavisno od SAD. Bila je oslabljena, ekonomski i moralno.

Ovako, za „Novosti“, u danima kada se skidaju tajne oznake sa mnogih dokumenata iz lične biblioteke nekadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona, koji se odnose na događaje na Balkanu devedesetih, govori Živadin Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije.

U objavljenim transkriptima, Klinton i Jeljcin oslovljavaju se sa „dragi“, prvi čovek Rusije poslušno govori da neće Srbima dati oružje, traži novčanu pomoć da isplati penzije kako bi dobio izbore, govori da je smenio ruskog generala koji je bio spreman da pomogne SRJ…

Svedočeći o susretima predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa Jeljcinom, američkim, evropskim i ruskim izaslanicima Ričardom Holbrukom, Martijem Ahtisarijem i Viktorom Černomirdinom, koji su igrali glavne uloge u pregovorima o okončanju sukoba u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, poručuje da je prvi čovek Rusije, a posebno njegovo okruženje, smatralo da treba da slede američku politiku.

– Vojni vrh se nama ispovedio da želi da pomogne oružjem i tehnikom radi odvraćanja napada na SRJ, ali da politički vrh Moskve to ne dozvoljava. Tražili smo oružje, govorili da nemamo novac, ali nudimo tekstil, nameštaj, žito, obuću… Tražili smo da nam naplate od 1,7 miliona dolara duga po kliringu, nudili naše pilote koji će da prelete „migovima“. Nisu dali. Rekli su da Rusija neće da ratuje – priča Jovanović.

Podseća na sastanak koji je Milošević 10. avgusta 1995. godine, posle proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u „Oluji“, imao sa predsednikom Rusije i tadašnjim ministrom spoljnih poslova Andrejom Kozirjevom, najvećim zagovornikom američke politike, koji danas živi u Americi.

– Na sastanku se nije pojavio hrvatski lider Franjo Tuđman. Milošević moli Jeljcina da učini sve da se ukinu sankcije SRJ. Očekuje od Rusije da izjavi da ne želi da poštuje sankcije i govori da bi to bio zaokret ka miru – priča Jovanović i dodaje da „Kozirjev suflira da Zapad ne bi gledao blagonaklono na taj potez Rusije“.

Milošević vrši pritisak na Jeljcina:

– Kunem vam se. Niko vama nema šta da zameri. Samo bi vas više cenili, jer ne prihvatate laži i kažnjavanje srpskog naroda. Pokazali biste humanost. To bi pozdravio ruski narod.

Posle sastanka objavljen je zvanični tekst Jeljcinovog plana od pet tačaka u kojoj kontakt-grupa treba da obaveže Hrvatsku da obustavi neprijateljstva i poštuje prava srpske manjine, da spreči humanitarnu katastrofu, obustavi borbe i ne dozvoli odlaganje plana za Bosnu.

– Nije bilo ni reči o predlogu Rusije za ukidanje sankcija. Može se reći da je ovaj plan bio prethodnica Dejtonskom sporazumu – priča Jovanović.

O odnosu Jeljcinove Rusije prema SRJ govori i događaj iz septembra 1998. godine, kada je pre sednice SB UN o KiM, Jovanović trebalo da se sastane sa šefom diplomatije Igorom Ivanovim.

– Njihova delegacija nam je govorila da je prezauzet, da će se sastati sa Klintonom. U toj trci, vidim ga u hodniku. Priđem i kažem da nam je jako bitno da razgovaramo. Obećao je da hoćemo. Ipak, nismo.

Iste godine, naša delegacija je otišla u Moskvu.

– Ivanov je, mimo protokola, uzeo reč i govorio 40 minuta o jugoslovensko-ruskim odnosima. Kritikovao je SRJ, govorio da Jugoslavija navodno sluša SAD, a da od Rusije tražimo pomoć – seća se Jovanović.

Monolog je „pojeo“ vreme sastanka, pa je Ivanov predložio da se ide na ručak i da Jovanović tamo uzme reč.

– Bio sam nezadovoljan. Treba da govorim uz zveckanje tanjira i šetanje konobara. Razmišljao sam kako da izrazim nezadovoljstvo, rekao da imam neke potrebe i otišao. Samo sam stajao sa strane i trošio vreme, a oni su svi stajali i čekali me – govori Jovanović.

Ministar SRJ se vratio i razgovor je nastavljen:

– Počeo bih sa sugestijom da sve ono što je izgovoreno u sali tamo i ostane. Kako dve bratske države vode toliko različitu politiku? KiM je za Srbiju sudbinsko pitanje, a za Rusiju samo jedno od pitanja kojim se bavi.

– Odlučno odbijam sve insinuacije da Rusija trguje kosovskim pitanjem – odgovorio je Ivanov.

U junu iste godine nastavljaju se razgovori o KiM sa Holbrukom koji u Beograd stiže posle posete pokrajini. Do tada, Srbija i SAD se slažu da je OVK teroristička. Pripremajući se za sastanak sa Holbrukom, Jovanović „naleti“ na „Tajm“, gde je objavljena njegova slika sa teroristima iz sela Junik.

– Odem u Beli dvor. U biblioteci razgovaraju Milošević i Milan Milutinović. Pokazujem novine. Ćute. Sekretarica javlja da je Holbruk stigao i krećemo. Milošević mi kaže: „Žiko, daj mi te novine“ – prepričava događaj Jovanović.

Milošević sastanak počinje rečenicom Holbruku:

– Vidim da ste imali interesantan program posete na KiM.

– Predsedniče, hteo sam da počnem baš tom temom, da objasnim. Izvinjavam se. Nikada nisam bio kod neke obične albanske porodice i zato sam odlučio da odem u takvu posetu. Taman sam došao i seo, kad dođoše dva medveda i sedoše pored mene naoružani. To nije bilo planirano. Tu je bio neki fotograf, slikao i pobegao – „pravdao“ se Holbruk.

Jovanović je zatim, kako kaže, tražio reč:

– Nama je potpuno jasno vaše objašnjenje, samo se pitam kako će na objavljenu fotografiju reagovati četiri miliona čitalaca koji ne znaju pozadinu.

Jovanović objašnjava da je Holbruk tada ljutito rekao Miloševiću:

– Ja sam se vama izvinio, a vi dozvoljavate da vaš ministar dovodi u pitanje kredibilitet mog objašnjenja.

– Pusti Žiku, ionako si mu pre nekoliko meseci rekao da je determinista. Nego, reci mi da li je Keti uspela da oslobodi turske novinare? – skrenuo je Milošević temu pominjući Holbrukovu suprugu.

Prema rečima Jovanovića, u maju 1998. godine, dogovorom Bila Klintona, Holbruka i američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, odlučeno je da se OVK upotrebi za rušenje Miloševića i ona onda iz terorističke „pretvorena“ u oslobodilačku organizaciju.

– U pisanoj izjavi datoj Haškom sudu, Džon Krosland, britanski ataše u Beogradu, kaže: „Svi smo znali da je OVK teroristička organizacija i tako smo je tretirali, ali kada su u maju 1998. godine, Klinton, Holbruk i Olbrajt odlučili da zbace Miloševića i da u tome može da im pomogne OVK, onda je postalo irelevantno šta ja ili bilo ko drugi misli o karakteru OVK“ – podseća Jovanović.

Uz frazu da su sva sredstva iscrpljena, mimo svih pravila međunarodnog prava, u martu 1999. počinje NATO agresija na SRJ. Tadašnji premijer Rusije Jevgenij Primakov okreće avion koji je leteo prema Vašingtonu i vraća se u Moskvu.

Zbog ovog poteza i simpatija prema Srbiji, nije imenovan za izaslanika u pregovorima, već je to postao Viktor Černomirdin, prijatelj tadašnjeg potpredsednika Amerike Ala Gora i premijer Rusije od 1992. do 1998.

– Postoji priča da je Gor pričao Černomirdinu da će ga Klinton podržati na predsedničkim izborima – priča Jovanović. – Na sastanku Milošević-Černomirdin-Ahtisari 2. juna 1999. pitao sam zašto se sporazum ne poziva na glavu šest Povelje UN, nego sedam. Ahtisari je odgovorio – zato što smo moj drug Viktor i ja tako odlučili. Jasno nam je dao do znanja da Černomirdin nije srpski drug.

Dve decenije kasnije, Jovanović smatra da se Miloševiću ne može osporiti da se borio za srpske nacionalne i državne interese i da je Rezolucija 1244 zaostavština koja brani Srbiju od pokušaja otimanja teritorije, kao i Dejtonski sporazum. Svima je, navodi, postalo jasno da je Klinton vodio neprincipijelnu i nemoralnu politiku.

Ne može da kaže, šta je zapravo Milošević mislio o ruskim, američkim i evropskim političarima koji su krojili, a onda „pomagali“ da se sukobi na Balkanu reše. Ali je u jedno siguran: „Svi oni, Miloševića i mrtvog poštuju“.

AMERIKA „KUPILA“ MILA

Povodom dokumenata iz Klintonove biblioteke o američkom uticaju na to da Crnu Goru okrenu od Srbije, Jovanović kaže: – Amerikanci su najpre od predsednika Momira Bulatovića tražili da otcepi Crnu Goru. Kad to nije prihvatio, odgovorili su da će naći drugoga. Našli su Mila. Za tu ulogu poštedeli su ga od nekih procesa, nagrađivali ga specijalnim kreditnim linijama, političkom, propagandnom i obaveštajnom logistikom. Što je bio više protiv Srbije i Rusije, to je bio veći miljenik Vašingtona i Londona.

(Novosti)