Home / IZA KULISA / ŽIVOTNA ISPOVEST GENERALA DIKOVIĆA: O KOSOVU, MILOŠEVIĆU I ĐINĐIĆU…

ŽIVOTNA ISPOVEST GENERALA DIKOVIĆA: O KOSOVU, MILOŠEVIĆU I ĐINĐIĆU…

U prvom intervjuu nakon odlaska sa pozicije načelnika Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković za Srpski telegraf sumira svoju karijeru, otkriva kakve su bile uloge njegovih poznatih savremenika, govori o sukobima u BiH, na Kosovu, NATO agresiji…

* Da li je mogao da se spreči rat na Kosovu?

– Obično kada posmatrate stvari sa distance, uvek je zaključak da se mogao sprečiti. Govorim kao vojnik, vojska ne odlučuje o ratu ili miru. Vojska ne vodi državnu politiku, ali jeste u funkciji ostvarivanja te državne politike ma kakva ona bila.

* Tvrdite da je Srbija pobedila 1999, a NATO izgubio. Na čemu bazirate takav stav?

– Rat se u suštini gubi kapitulacijom ili potpisivanjem kapitulacije. Kapitulacija dolazi kada više nemate sposobnost da se suprotstavite, taj čin je vaše priznanje da ste nemoćni i pobeđeni. To se nije desilo na prostoru KiM, jer sporazum koji je potpisan u Kumanovu nije bila kapitulacija. Taj sporazum je bio proizvod procena ljudi koji su politički odlučivali. Ja se, kao komandant brigade, i pripadnici Prištinskog korpusa nismo osećali poraženim. Nisam video nijednog vojnika NATO naspram sebe na prostoru KiM koji me je pobedio, pa da sam morao da se povlačim odatle ili da me protera do Beograda ili Novog Sada. To je sporazum o prekidu neprijateljstva, Rezolucija SB 1244 nije kapitulacija. Operacija je bila isplanirana za ulazak vojnika NATO na prostor KiM, ali to se nije desilo.

* Kako je izgledao vaš prvi susret sa Miloševićem i u kakvom ste odnosu bili sa njim?

– Predsednika SRJ Slobodana Miloševića sam upoznao na dodeli odlikovanja krajem 1999, kada sam zajedno sa ostalim komandantima brigada dobio rusko odlikovanje za uspešno komandovanje jedinicom u borbenim dejstvima. Nisam imao kontakta sa njim, daleko sam ja tada bio od predsednika države po poziciji.

* Da li je za vas Milošević bio krvnik?

– Za mene je pokojni Slobodan Milosević bio legalno izabrani predsednik Srbije, a potom i SRJ. Nijedan srpski predsednik u istoriji nije bio krvnik. To je moje mišljenje sa kojim se verovatno neće svi saglasiti ali imam razloga da tako mislim. Pravi sud o ulozi Slobodana Milosevića daće istoričari. Vodio je politiku u tom momentu kakvu je mogao zajedno sa administracijom koju je formirao. Ceneći istorijsku ulogu svakoga, ne smemo stvari izuzimati iz konteksta vremena u kome su se one dešavale. Posle bitke svi su generali.

* Koji je vaš stav o Đinđiću?

– Nisam imao prilike da se vidim sa Đinđićem. On je bio predsednik Vlade Srbije koji je isto tako vodio politiku za koju je mislio da je najbolja. Žao mi je što je izgubio život a posebno što je to bilo od ruku ljudi iz svog naroda, kao knez Mihailo na kraju krajeva, i želja mi je da se to nikad više ne desi u našoj Srbiji.

* Kako ste se osećali kada ste odlazili u Hag da svedočite?

– Vojna profesija je pre svega časna profesija i zahteva da posvetite život tome, samo posvećen čovek može se nadati uspehu. Meni je vojska život i u srcu mi je, bila i ostaće. U Hag sam išao sa ponosom. Ovo možda prvi put vama saopštavam, pre nego što sam postao svedok odbrane bio sam pozivan od strane Tužilaštva da budem njihov svedok u procesu protiv generala Lazarevića. Odbio sam to svestan svih posledica koje me mogu zadesiti. Znate, u to vreme 2007, reći da nećete da budete svedok Tužilaštva, pri tome ste još u Vojsci i nosite čin generala, moglo je da nosi itekakve posledice.

Ja sam bio svestan tih posledica i bio spreman na njih, ali isto tako bio sam svestan da idem da svedočim sa ciljem da dam doprinos da se istina sazna. Bilo je pritisaka o kojima sad ne bih govorio, ključna moja rečenica bila je: „Ne, ne, ja sam već prihvatio da budem svedok odbrane“. Tu su stali sa pozivanjima. Generalu Lazareviću je bilo drago, jer se nalazio u tamnici suda koji je trebalo da legalizuje sve loše što su drugi uradili i da se Srbi okarakterišu kao krivi za sve na ovim prostorima. Moje mišljenje je da su svi najmanje jednako krivi za sve što se ovde desilo.

E zato sam išao i ja sam i danas ponosan zbog toga. Mislim da sam svedočeći doprineo da ta istina izađe na videlo, ali teško da će ona u očima drugih i onih koji su pripremali sve to ikada da dopre i da bude prihvaćeno jer oni jednostavno štite sebe i to što su radili. Evo sada stidno daju izjave da im je žao šta se Srbiji desilo 1999. godine, a iskreno se nadam da će doći vreme kada će reći: „Ljudi, mi smo pogrešili 1999. prema Srbiji i izvinjavamo se.“ Zvuči neskromno ali je istinito da smo samo ja kao general i još dvojica aktivnih oficira prihvatili da budemo svedoci odbrane u tom procesu. Moram i da naglasim da je moje svedočenje u tadašnjoj administraciji Ministarstva odbrane pravilno shvaćeno.

– Diković je komandovao 37. motorizovanom brigadom Vojske Jugoslavije tokom sukoba na KiM

– Od marta 2009. do decembra 2011. komandant Kopnene vojske

– Na dužnost načelnika Generalštaba postavljen 12. decembra 2011.

– unapređen u čin general-pukovnika 2013. godine

– aktivnu vojnu službu završio 14. septembra 2018, istog dana odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena

* Pored 57 Srba i vi ste se našli na poternici Prištine. Da li će sada, kada ste u penziji, da vas hapse?

– A ko da me hapsi?! (kroz smeh)

* Bili ste na ratištu na Kosovu. Da li ste tamo sreli Legiju i Gurija?

– Mi jesmo sarađivali sa snagama MUP i zajedno smo izvršavali zadatke na prostoru KiM, ali nisam imao prilike da se tada susretnem sa Ulemekom ili sa Radosavljevićem, koji je u to vreme bio na prostoru KiM zajedno sa nama.

* Poznato je da ste bili na ratištu u BiH, jeste li u to vreme imali kontakte sa Željkom Ražnatovićem?

– Nisam se sretao sa pokojnim Ražnatovićem. Bio sam na službi u Sarajevu, u Centru vojnih škola, kasarnu su granatirale često „zelene beretke „. Sa nama su bili i pitomci treće godine Srednje vojne škole i naš zadatak je bio da ih zaštitimo. Više od dva meseca u potpunom okruženju i blokadi sačuvali smo decu i bezbedno ih izveli iz Sarajeva. Bio sam i zarobljen od strane „zelenih beretki “ , spletom srećnih okolnosti to je trajalo kratko, ali to je za jednu posebnu priču.

* Kakav je Mladić bio kao komandant? A kakav je bio Karadžić?

– Nisam bio pod komandom ni Mladića ni Karadžića, istorija će pokazati kakav je bio njihov doprinos. Sigurno da nikome nije lako, da su i oni ljudi radili na najbolji način u cilju zaštite srpskog naroda koji je bio ugrožen i toga svi moraju biti svesni. To je bio građanski rat, druga strana nije važila za prijateljsku stranu. Ali neko je na kraju morao da plati cenu svega toga.

* U maju ove godine vojska je odala počast Draži Mihailoviću. Pisalo se da ste vi to odobrili. Treba li vojska da oda počast generalu?

– Narodna skupština je izjednačila prava onih ljudi koji su bili i na strani četnika, i na strani partizana. Veliki sam protivnik tih podela koje su definitivno bile, ali mislim da je došlo vreme da se bavimo važnijim pitanjima, državnim pitanjima od interesa za budućnost naše države da ne bude više tih podela, da imamo isti zajednički stav da zajedno čuvamo i gradimo bolju i lepšu Srbiju.

* Sarađivali ste sa Tadićem, Nikolićem i Vučićem. Ko je od njih trojice bio najbolji vrhovni komandant?

– Sa gospodinom Tadićem sam kratko sarađivao, sa gospodinom Nikolićem pet godina, a sa predsednikom Vučićem 15 meseci. Generalštab na čijem čelu sam bio jeste najviši štabni organ i ima zadatak da operacionalizuje odluke predsednika, ali i da predlaže donošenje tih odluka od značaja za bezbednost Srbije. Prema vojsci su se odnosili državnički. Predsednik Srbije se bira voljom naroda i institucija predsednika se mora poštovati. Mi izaberemo predsednika, onda ga žestoko kritikujemo, umesto da ga žestoko podržavamo kao nekog izabranog našom voljom i pri tome ne sagledavamo u potpunosti okolnosti u kojima oni izvršavaju zadatke i vode državu. Tako postajemo kritizeri.

* Kakva je opremljenost Vojske?

– Srbija ima vojsku kakvu zaslužuje, na koju može da računa. Vojska Srbije ima probleme sa kojima se susreće ali je organizovana i sposobna da zaštiti interese Srbije u onom delu u kojem vojska treba da štiti interes ako dođe do ugrožavanja bezbednosti. U Vojsku se ulaže, svedoci ste nabavke borbenih aviona, njihovog remonta i modernizacije, raketnih sistema, vidite da je domaći razvoj dobio snagu i sve više i više treba da bude oslonac za opremanje naše vojske. Moja poruka pripadnicima Vojske je da je najteže prošlo. Izdržali smo stoički taj period i dolaze bolji dani za Vojsku. Onaj ko je bio strpljiv biće nagrađen, a sami sebi najviše možemo pomoći. Nije suština da se na sve žalimo, da nam je sve teško. Vojska pre tri godine i danas nije ista, kao što neće biti ista ni za tri godine od sad. Snaga naše vojske nije u naoružanju i opremi, snaga naše vojske je u njenim ljudima. Boj ne bije svetlo oružje.

Imamo li šanse da dobijemo S-300?

– U nekim varijantama razmatranja, opremanja i zaštite bila je varijanta nabavka sistema S-300. To je sistem koji je namenjen za odbranu na velikim daljinama. Ima i drugih sistema koji mogu da zadovolje naše potrebe, nije sve u tom sistemu S-300. Za nas su i sistemi srednjeg i manjeg dometa sasvim dovoljni, na putu smo da se i to reši i siguran sam da će bezbednost Srbije svakim danom biti sve bolja.

* U kakvim ste odnosima bili sa Vladimirom Lazarevićem i Nebojšom Pavkovićem tokom ratnih dešavanja?

– General Lazarević mi je bio prvi pretpostavljeni, a general Pavković drugopretpostavljeni. Obojica su vrsni oficiri na teškom zadatku u teško vreme, u tom momentu su apsolutno odgovorili potrebama ove zemlje. Rekao bih pokazali izuzetnu pre svega ličnu hrabrost, veliku umešnost u komandovanje snagama u ratnim dejstvima u izuzetno teškim uslovima agresije NATO i šiptarskih terorističkih snaga sa praktično svih strana. Izuzetno ih poštujem kao vojnike i mislim da će se o njihovim odlukama tek izučavati, kao što, na kraju krajeva izučavamo genijalnost naših komandanata ili vojvoda u Prvom svetskom ratu, Mišića, Bojovića, Stepe Stepanovića i svih drugih, uključujući i Aleksandra Karađorđevića koji je nepravedno zapostavljen.

* Kao komandanta 37. motorizovane brigade Vojske SRJ optuživali su vas za ratne zločine prema albanskim civilima u Drenici, zoni vaše odgovornosti.

– Neki ljudi su na bazi paušalnih procena uradili to što su uradili. Ne bih ništa o tome, izuzev da sam zaista ponosan što sam u tom periodu branio otadžbinu na Kosovu i imao tu čast da budem na težištu odbrane, i da krajnje profesionalno, patriotski, vojnički pre svega, izvršavam dodeljene zadatke.

Check Also

OTKRIVENE VELIKE TAJNE: EVO KAKO JE MLADIĆ ODBRUSIO MILOŠEVIĆU, ŠTA JE SAVETOVAO ĐINĐIĆA I KOJI SRPSKI GENERAL RADI ZA STRANE SLUŽBE!

Bura oko sedmočasovnog intervjua Nebojše Pavkovića koji je dao u zatvoru u Finskoj ne stišava …